Pismo koje je uzdrmalo region: Vučić spojio emociju, istorijske činjenice i politiku

Njegov tekst prenosimo u celosti i bez izmena: 

"Otvoreno pismo predsednika Srbije Aleksandra Vučića javnosti Crne Gore nije bilo tek još jedno političko saopštenje u nizu regionalnih prepucavanja. Ono je, mnogo više od toga, predstavljalo pokušaj da se prvi put nakon dugo vremena na jednom mestu saberu gotovo sve ključne tačke spora između zvanične Podgorice i Beograda, ali i da se iz ugla Srbije pošalje poruka koja je istovremeno politička, državnički racionalna i emotivno obojena. I upravo ta kombinacija činjenica, političke argumentacije i emocije čini ovo pismo drugačijim od većine regionalnih političkih poruka koje poslednjih godina slušamo.

Jer Balkan već dugo ne pati od manjka propagande. Pati i od manjka iskrenosti.

A Vučićevo obraćanje, bez obzira da li se neko politički slagao sa njim ili ne, otvorilo je pitanja koja se u Crnoj Gori godinama pokušavaju gurati pod tepih ili predstavljati kroz pojednostavljene političke narative.

Pre svega, pitanje odnosa Srbije prema Crnoj Gori.

Mit o stalnoj ugroženosti Crne Gore od Srbije

Gotovo dve decenije deo političke scene u Crnoj Gori opstajao je na tezi da Srbija predstavlja ključnu pretnju crnogorskoj nezavisnosti, identitetu i suverenitetu. Taj narativ postao je temelj čitave jedne političke ideologije u kojoj je svaki unutrašnji problem mogao biti objašnjen "malignim uticajem Beograda".

Ipak, kada se emocije sklone sa strane i pogledaju činjenice, teško je pronaći ozbiljan primer u kojem je zvanični Beograd nakon 2006. godine institucionalno ugrozio teritorijalni integritet Crne Gore.

Naprotiv.

• "A Vučić neće doći? Zar?"
• Istorijsko obraćanje Vučića građanima Crne Gore; "Izvinite što smo vas voleli više nego vi nas"

Srbija je prihvatila rezultate referenduma, nije otvorila nijedno teritorijalno pitanje, nije osporavala članstvo Crne Gore u NATO-u, niti je zvanično pokretala bilo kakve procese destabilizacije države. Sa druge strane, upravo je Crna Gora 2008. godine priznala nezavisnost Kosova, direktno zadirući u jedno od najosetljivijih državnih i nacionalnih pitanja Srbije.

I tu dolazimo do ključnog paradoksa odnosa dve države.

Srbija je prihvatala gotovo svaku odluku Podgorice, čak i onda kada je bila duboko protiv interesa i osećanja većinskog dela srpskog naroda, dok je istovremeno iz Crne Gore prema Srbiji godinama stizao politički i medijski narativ u kojem je Beograd predstavljan kao gotovo trajna pretnja.

Upravo zato Vučićevo pismo ima posebnu težinu.

Jer ono prvi put veoma direktno razbija taj politički stereotip.

Emocija koja se ne može sakriti

Posebno upečatljiv dio pisma jeste ton u kojem Vučić govori o odnosu Srbije prema Crnoj Gori.

Tu više nije reč samo o geopolitici.

Već o emociji.

O osećaju dela srpskog naroda da je tokom poslednjih decenija izgubio ne samo zajedničku državu, već i pravo da otvoreno govori o sopstvenim osećanjima prema Crnoj Gori bez optužbi za hegemoniju ili mešanje u unutrašnje stvari.

Kada Vučić kaže: "Izvinite što smo vas voleli više nego vi nas", to nije samo politička rečenica. To je poruka koja pogađa suštinu odnosa dva naroda koji su decenijama živeli u istoj državi, delili istoriju, ratove, porodice i identitet.

I upravo zbog toga pismo nije ostalo hladan politički dokument.

Ono je dobilo emocionalnu dimenziju koja se na Balkanu ne može ignorisati.

Jer odnosi Srbije i Crne Gore nisu odnosi dve potpuno strane države.

To su odnosi duboko povezanih društava koja i dalje nose zajedničku istorijsku i porodičnu memoriju.

Dvostruki standardi međunarodne politike

Jedan od najjačih delova Vučićevog obraćanja jeste pitanje teritorijalnog integriteta i odnosa prema Kosovu i Ukrajini.

Jer upravo tu dolazi do izražaja ono što značajan deo javnosti na Balkanu vidi kao najveći problem savremene međunarodne politike – selektivnu primenu principa.

Kada je reč o Ukrajini, teritorijalni integritet predstavlja apsolutni princip međunarodnog prava.

Kada je reč o Srbiji i Kosovu, onda se govori o "specifičnim istorijskim okolnostima".

I upravo ta razlika stvorila je duboko nepoverenje prema delu zapadne politike u regionu. Vučić je u svom pismu veoma precizno pogodio upravo tu tačku frustracije velikog dela srpskog naroda – osećaj da za Srbe često ne važe ista pravila kao za druge.

I to nije emocija koju je stvorila propaganda.

To je osećaj koji se godinama taložio kroz političke odluke međunarodne zajednice na Balkanu.

Crna Gora između identiteta i geopolitike

Pismo je otvorilo još jedno važno pitanje – položaj Srba u Crnoj Gori.

Jer gotovo trećina građana Crne Gore govori srpskim jezikom i oseća nacionalnu pripadnost srpskom narodu, ali se taj identitet godinama često tretirao kao politički problem, a ne kao legitimni deo crnogorskog društva.

I upravo zato Vučićev zahtev da se pokaže više poštovanja prema srpskom jeziku i nacionalnim simbolima nije doživljen samo kao politička poruka iz Beograda, već i kao poruka delu građana Crne Gore koji godinama smatraju da su institucionalno marginalizovani.

Tu se vidi i suštinska razlika između političkog i identitetskog pitanja.

Jer Srbija i Crna Gora danas nisu u sukobu zbog teritorije.

One su u latentnom sukobu zbog interpretacije identiteta, istorije i prava srpskog naroda u Crnoj Gori da bude ravnopravan bez političke stigmatizacije.

Državnički ton bez pretnji

Možda najvažnija stvar u celom pismu jeste činjenica da u njemu nije bilo pretnji.

Nije bilo teritorijalnih pretenzija.

Nije bilo poziva na destabilizaciju Crne Gore.

Naprotiv.

Vučić je više puta ponovio da Srbija poštuje nezavisnost Crne Gore i njene odluke, čak i onda kada se sa njima duboko ne slaže.

I upravo tu leži državnički karakter ovog obraćanja.

Jer u vremenu regionalnih tenzija i agresivne političke retorike, Vučić je pokušao da spoji nacionalni stav Srbije sa porukom da odnosi dva naroda ne smeju biti trajno zatrovani.

Naravno, politički protivnici će reći da je reč o pažljivo kreiranom političkom nastupu.

Ali čak i ako jeste, ostaje činjenica da je otvorio teme o kojima se u regionu godinama govori samo šapatom.

Balkan još nije završio razgovor sam sa sobom

Najveća vrijednost Vučićevog pisma nije u tome što će ono promeniti zvanične politike Podgorice ili Beograda.

Neće.

Njegova važnost leži u tome što je ponovo pokazalo da Balkan ni posle tri decenije raspada Jugoslavije nije završio razgovor sam sa sobom.

Jer iza svih političkih sukoba i geopolitičkih poruka i dalje stoje nerešene emocije, istorijske traume i osećaj nepravde koji postoji na svim stranama.

I zato ovo pismo nije bilo samo obraćanje predsednika Srbije građanima Crne Gore.

Bilo je to obraćanje jednog dela srpskog naroda narodu sa kojim je nekada živeo u istoj državi, sa porukom da, uprkos svim političkim podelama, osećaj bliskosti nije nestao.

A na Balkanu je to često mnogo važnije od same politike.