Platforma državnog pregovaračkog tima o statusu Kosova

Platforma državnog pregovaračkog tima o budućem statusu Kosova i Metohije

Sažeta verzija drugog i trećeg dela Platforme, usvojene 5. januara 2006. godine

Uvod

Državni pregovarački tim Srbije i Crne Gore stoji čvrsto na stanovištu da budući status Kosova i Metohije mora biti rezultat sporazuma između legitimnih predstavnika Srbije i Crne Gore [1] sa jedne i privremenih institucija samouprave na Kosovu i Metohiji sa druge strane. U postizanju takvog sporazuma izuzetno je važna uloga predstavnika međunarodne zajednice koji svojim posredovanjem treba da doprinesu ostvarivanju mirnog, celovitog i trajnog rešenja ovog pitanja.

Sporazumno rešenje budućeg statusa Kosova i Metohije u svakom pogledu ima prednost nad bilo kakvim nametnutim rešenjem. Jedino ono stvara preduslove i pruža šansu za mirnu koegzistenciju srpskog i albanskog naroda, kao i ostalih nacionalnih zajednica u pokrajini, omogućava ekonomsku i socijalnu obnovu i doprinosi istorijskom pomirenju kao uslovu ostvarivanja zajedničke evropske perspektive za sve. Sporazumno rešenje ima i tu načelnu prednost što se nalazi na širokom rasponu između dva neprihvatljiva ekstrema – statusa koji je Kosmet imao između 1989. i 1999. godine, i nezavisnosti pokrajine, to jest stvaranja nove albanske države.

Pregovarački tim Srbije i Crne Gore smatra da je do konkretnog predloga sporazumnog rešenja moguće doći posredstvom direktnih pregovora, i to onako kako je predloženo u pismu predsednika i premijera Srbije, dvojice kopredsednika Pregovaračkog tima, od 18. maja 2006. ministrima spoljnih poslova zemalja Kontakt grupe, Visokom predstavniku EU za zajedničku spoljnu politiku i bezbednost i Specijalnom izaslaniku Generalnog sekretara UN.

U pogledu samog budućeg statusa Kosova i Metohije, Pregovarački tim je uveren da on mora biti određen kao suštinska autonomija u okviru Srbije i državne zajednice Srbija i Crna Gora. U ovom dokumentu izlažu se bitni elementi ovakvog rešenja.

Međunarodnopravni aspekti budućeg statusa Kosova i Metohije.

Međunarodne garancije suvereniteta i teritorijalnog integriteta Srbije i Crne Gore. Budući status Kosova i Metohije, predviđen u formi široke autonomije sa međunarodnim garancijama, mora u potpunosti biti u skladu sa međunarodnim pravom i temeljnim načelima međunarodnog poretka. To znači da se rešenjem budućeg statusa ne sme dovoditi u pitanje suverenitet i teritorijalni integritet Srbije i Crne Gore kao međunarodno priznate države, članice Ujedinjenih nacija i drugih međunarodnih organizacija.

Budući status Kosova i Metohije treba da bude u skladu s osnovnim načelima i normama na kojima se zasniva međunarodna zajednica, kao i s posebnim dokumentima međunarodne zajednice kojima se utvrđuje suverenitet i teritorijalni integritet Srbije i Crne Gore. [2] Svako rešenje budućeg statusa Kosova i Metohije koje bi izlazilo iz okvira važećeg međunarodnog prava ugrožavajući suverenitet i teritorijalni integritet Srbije i Crne Gore bilo bi nametnuto rešenje, pa bi stoga moralo biti proglašeno nelegitimnim, protivpravnim i nevažećim od strane nadležnih državnih organa.

Opšti sporazum o budućem statusu Kosova i Metohije. Političke razgovore o budućem statusu Kosova i Metohije treba okončati opštim sporazumom, koji bi imao karakter međunarodnopravnog dokumenta. U sporazumu bi bili sadržani svi bitni elementi (opšti principi i konkretna rešenja) za određivanje budućeg statusa Kosova i Metohije. Osim toga, tekst opšteg sporazuma sadržavao bi i spisak ustavnih garancija kojima će se obezbediti položaj srpske i ostalih nealbanskih zajednica na Kosovu i Metohiji (kroz decentralizaciju i druge institucionalne i pravne garancije). Ovi elementi bili bi obavezujući za sve učesnike sporazuma.

Opšti sporazum bi se zaključio na dvadeset godina, uz mogućnost da bude obnovljen. Uz saglasnost svih zainteresovanih strana , o eventualnim izmenama u njemu moglo bi se raspravljati i u nekom ranijem roku.

Status Kosova i Metohije utvrđen opštim sporazumom bio bi pod međunarodnim nadzorom. U oblasti bezbednosti uspostavio bi se novi režim međunarodne uprave.

(1) Učesnici, potpisnici i garanti sporazuma. Strane u sporazumu su Srbija i Crna Gora, privremene institucije samouprave u pokrajini i međunarodna zajednica, tj. Ujedinjene nacije, čiji predstavnici deluju sa mandatom Saveta bezbednosti UN. Sporazum pre usvajanja moraju u svim njegovim pojedinostima da prihvate predstavnici svih triju strana. Potpisnici sporazuma su Srbija i Crna Gora, s jedne, i Ujedinjene nacije, s druge strane, kao međunarodnopravni subjekti. Potpisnici sporazuma su ujedno i garanti njegovog sprovođenja.

(2) Obaveze UN po sporazumu. Osim uloge garanta, UN bi imale i konkretne obaveze i odgovornosti, pre svega u oblasti bezbednosti. One bi zadržale vojno i delimično policijsko prisustvo u pokrajini. Vojno prisustvo UN podrazumeva potpunu unutrašnju demilitarizaciju Kosova i Metohije. Uloga policije UN bila bi opšti policijski nadzor nad unutrašnjom bezbednošću u pokrajini.

(3) Ostali elementi opšteg sporazuma. Posle potpisivanja opšteg sporazuma, SB UN će doneti novu rezoluciju o Kosovu i Metohiji, kojom će se zameniti Rezolucija 1244 i potvrditi status utvrđen sporazumom. Istovremeno bi bio ustanovljen mehanizam podnošenja godišnjeg izveštaja Savetu bezbednosti UN, sa mogućnošću da se promene modaliteti vojnog i policijskog prisustva UN (broj vojnika odnosno policajaca, način njihovog angažovanja, itd).

Ustavno rešenje budućeg statusa Kosova i Metohije.

Opšte rešenje. Opšti sporazum sadrži principe i konkretna rešenja, koji treba da budu ugrađeni u ustav Srbije, kao i u novi ustav Kosova i Metohije. Naime, Kosmet bi na osnovu opšteg sporazuma doneo ustav, u kojem bi se nalazile obaveze iz opšteg sporazuma, posebno u oblasti prava srpske i ostalih nealbanskih zajednica, računajući tu i principe decentralizacije i odgovarajuća institucionalna rešenja.

Suštinska autonomija. U odgovarajućem delu ustava Srbije nalazile bi se sledeće odredbe o ustanovljenju suštinske autonomije Kosova i Metohije:

(a) Podela nadležnosti

- Pokrajina bi samostalno obavljala sve nadležnosti izuzev jednog broja koji pripada Srbiji, odnosno Srbiji i Crnoj Gori.

- Nadležnosti u oblasti spoljne politike, kontrole granica, zaštite ljudskih prava u poslednjoj instanci, monetarne politike, carinske politike, zaštite srpskog verskog i kulturnog nasleđa, kao i u oblasti posebnih carinsko-inspekcijskih poslova, obavljale bi Srbija i državna zajednica SCG u zavisnosti od njihove ustavne podele nadležnosti.

- Kosmet bi raspolagao punom finansijskom autonomijom u tom smislu što bi vodio samostalnu politiku javnih finansija (poreska politika, politika javnih prihoda, ulaganja i rashoda). U skladu s tim, pokrajina bi imala mogućnost zaduživanja kod međunarodnih finansijskih institucija i dobijanja direktnih stranih investicija.

- Ustavom bi se utvrdile oblasti saradnje između Srbije i Kosmeta u cilju uklanjanja prepreka slobodnom kretanju ljudi, robe, kapitala i usluga. Bili bi, osim toga, utvrđeni posebni oblici saradnje u pojedinim sektorima kao što su bankarstvo i platni promet, usklađivanje poreske politike, infrastrukturni sistemi, komunikacije, itd, što bi suštinski doprinelo ekonomskom razvoju i bržem uključivanju u evropske integracione procese.

- S obzirom na ovako određen sistem nadležnosti, političko predstavljanje Kosova i Metohije u predstavničkim telima i drugim državnim organima Srbije, odnosno Srbije i Crne Gore, nije neophodno za funkcionisanje bilo centralne bilo pokrajinske vlasti. [3]

- U oblasti isključivih nadležnosti Srbije, to jest Srbije i Crne Gore, organi na Kosovu i Metohiji davali bi preporuke i mišljenja nadležnim organima Srbije, odnosno Srbije i Crne Gore.

(b) Institucije Kosova i Metohije

- Ustavne nadležnosti Kosova i Metohije sprovodile bi institucije zakonodavne, izvršne i sudske vlasti.

- Kosmet bi imao skupštinu biranu na neposrednim izborima. Skupština bi imala unapred određen garantovani broj poslanika koji predstavljaju Srbe i ostale nealbanske zajednice. Kada su u pitanju skupštinske odluke koje se tiču vitalnih interesa srpske zajednice, uključujući i donošenje pokrajinskih zakona, treba predvideti da se odluka ne može valjano doneti ako za nju ne glasa i većina poslanika srpske nacionalnosti.

- Vlada Kosova i Metohije, demokratski izabrana u skupštini, bila bi nosilac izvršne vlasti.

- Sudsku vlast u pokrajini sprovodili bi opštinski sudovi, okružni sudovi i Vrhovni sud Kosova i Metohije. Kontrolu ustavnosti i zakonitosti vršio bi Ustavni sud Kosova i Metohije. U oblasti ljudskih prava sud poslednjeg priziva je Ustavni sud Srbije (ustavna žalba). Sudska veća, koja rešavaju u pitanjima prava pripadnika nacionalnih zajednica, morala bi biti nacionalno mešovita, i za određeno vreme imati međunarodne sudije u svom sastavu.

(v) Održavanje međunarodnih odnosa.

- Kosmet bi mogao da održava međunarodne odnose sa državama, regionima i međunarodnim organizacijama ukoliko za takve odnose nije neophodan međunarodnopravni subjektivitet. Ova međunarodna saradnja ne bi smela da ugrožava državne interese Srbije, odnosno Srbije i Crne Gore. Za zaključivanje sporazuma iz ove oblasti pokrajina bi morala da konsultuje vladu Republike Srbije, odnosno Savet ministara Srbije i Crne Gore.

- Pokrajina bi, uz institucionalni aranžman određen ustavom Srbije, mogla da ostvaruje direktnu saradnju sa međunarodnim finansijskim institucijama. Ta saradnja bi podrazumevala redovno i blagovremeno informisanje odgovarajućih organa Srbije, kao i određen oblik kontrole Narodne banke Srbije.

[1] Svako pominjanje državne zajednice Srbija i Crna Gora u ovom dokumentu odnosiće se na republiku Srbiju posle formalnog istupanja Crne Gore iz državne zajednice (vid. čl. 60 Ustavne povelje državne zajednice Srbija i Crna Gora).

[2] To se pre svega odnosi na Povelju UN i Završni akt Konferencije o evropskoj bezbednosti i saradnji (danas OEBS) iz Helsinkija od 1975. godine. Na osnovu ovih i drugih opšteobavezujućih dokumentata, suverenitet i teritorijalni integritet Srbije i Crne Gore (tadašnje SR Jugoslavije) izričito se potvrđuju u Rezoluciji SB UN 1244 od 10. juna 1999, kao i u prethodnim rezolucijama SB UN br. 1160, 1199, 1203 (sve od 1998. godine) i br. 1239 od 1999. godine. Uz osnovne izvore međunarodnog prava, granice i teritorijalni integritet država nastalih raspadom prethodne Jugoslavije dodatno su zajemčeni posebnim međunarodnim dokumentima i sporazumima, kao što su Mišljenja Arbitražne komisije Konferencije o Jugoslaviji (Mišljenje br. 3 od 11. januara 1992) i Opšti okvirni sporazum o miru u Bosni i Hercegovini od 21. novembra 1995. (Dejtonsko-pariski sporazum).

[3] Uobičajeno rešenje, po kojem bi pokrajina imala svoje predstavnike u organima centralne vlasti, podrazumevalo bi i uobičajeni koncept autonomije, sa mnogo manje autonomnih i isključivih nadležnosti u korist pokrajine, a ne koncept suštinske, to jest proširene autonomije, kako se ovde predlaže.