Oporezujte dugovne vođe

Pošto je istekla preskupa decenija, ovoj administraciji dopao je težak zadatak da se suoči sa zemljom ogoljenom, raščerupanom, unezverenom, očajnom, ubogom, bez perspektive i posla, obolelom u srcu i duši, bez nege.

Kako spasti Srbiju mučenicu koja posustaje i kleca, noseći krst svoje zaslužene i nezaslužene sudbine? Srbiju na raspeću na kome otkriva bol na licu i rebra na ispošćenom telu?

Sada je novi Mojsije srpskih finansija spustio svom Obećanom narodu tablice na kojima je ispisano šest zapovesti od kojih bi Srbi, ako ne štrajkuju glađu, mogli da očekuju da će od 2015. početi bolje da žive.

Ministar finansija odoleo je izazovu da ne citira Čerčila i „krv, znoj i suze”, uspeo je da ne pomene privredu ili proizvodnju, a onda je predstavio šest mera štednje: smanjenje plata u javnom sektoru, povećanje niže stope PDV-a sa osam na 10 odsto, smanjenje subvencija javnim preduzećima, smanjenje rashoda ministarstava, korišćenje povoljnijih kredita i poboljšanje poslovnog ambijenta.

Vlada se oslonila na monetarističko-fiskalnu varijantu sakupljačke privrede. Štrpni ovde, štrpni tamo, pa da se nakupi obećanih 800-1.000 miliona evra ušteda naredne godine.

Podseća na kapitalizam u njegovoj najbrutalnijoj formi. Onaj koji je, rekao je bivši predsednik SAD Džimi Karter ove nedelje, američku srednju klasu koju je on znao dok je bio u Beloj kući gurnula na ivicu siromaštva.

Imam ozbiljnu primedbu što je smanjenje plata u javnom sektoru nazvano „solidarni porez”. Pod solidarno bih razumeo porez (s više skala) po JBMG, a ne porez samo javnog sektora. Solidarno je, ako se pod time ne podrazumeva dalje osiromašenje ionako siromašnih, kada se povisi stopa PDV-a koja svima podjednako poskupi hleb i mleko. Nema tu PDV privatnog i PDV javnog sektora.

Zar sve nije smišljeno da pomogne obnovi i javnog i privatnog sektora? Mogu da razumem povode. Ne mogu da razumem način na „O’ ruk”. Deluje stihijski. Jeste da smo na granici bankrota, ali očajničkim zahvatima nećemo mnogo učiniti.

Dakle, deo građana Srbije iz privatnog sektora je pošteđen dodatnog oporezivanja. Zašto? Zato što većina zarađuje manje nego u javnom. Tačno, ali zar to velikim delom nije zbog eksploatatorskog odnosa poslodavaca koje je baš briga za socijalu, zbog sivog tržišta? Ispada da su nagrađeni oni koji su, neplaćanjem doprinosa, dobrano doprineli da država dospe u bulu.

Zar javni sektor ne stvara vrednosti? Zar ne treba da doprinosi rastu? Izgleda da se mere Vlade slepo drže mantre MMF-a po kojoj je javni sektor kočničar, a privatni jedina nada reformi i razvoja. Biće da će se nastaviti neizmenjeno snažna podrška pogubnim privatizacijama koje su nas dovele do prosjačkog štapa.

To što je MMF odmah pohvalio mere koje su prevashodno monetarno-fiskalne, bez razvojne dimenzije, ozbiljno me brine. Odrešićemo kesu, a vi samo nastavite da ispunjavate naše uslove. Zadužujte se, otplaćujte, pa se ponovo zadužujte da biste platili ovo što ćete sada dobiti. Podseća na nastavak jednodimenzionalne zablude koje su umnogome raspršene dužničkom krizom Evrope.

Ozbiljno me kosnulo što u ekspozeu ministra finansijskog nije pomenuta privreda. Biće da je zato ministar privrede tako upadljivo odsustvovao sa sednice Vlade.

Ne znači da javni sektor ne treba reformisati. Naprotiv, ali zašto uvoditi porez svima iznad te tužne „granice imućnosti” preko 550 evra mesečno? Zar ovo nije prilika da se javni sektor efikasno oslobodi balasta neradnika, hiljada onih koji jutrom uz kafu dremaju, posle pauze za burek vare, a tri sata pre isteka radnog vremena odu da završe „nešto važno”?

Zar ne bi bilo efikasnije rasteretiti administraciju, prosvetu ili zdravstvo hiljada onih koji su se poput pijavica nakačili na državu dolazeći s raznih partijskih lista uz kvalifikaciju nekog ko je „lepio plakate” tokom predizborne kampanje?

To bi bilo hrabro. To bi ozdravilo javni sektor. Polutajno zapošljavanje novih partijskih brigada – pitajte za 300 novozaposlenih u EPS-u – uverava me da od toga, nažalost, neće biti ništa.

„Teret krize treba da podnesu oni koji najviše imaju”, kaže premijer Ivica Dačić povodom plana finansijske konsolidacije. Ne, gospodine Dačiću, najveći teret trebalo bi da podnesu oni koji su nas uvukli u strahotu ove krize: naše dugovne vođe.

Tajkuni koji su se obogatili svlačeći kožu s nekadašnje srednje klase koje više nema. Kontroverzni biznismeni i palanački mešetari koji su ugrobili marginalce tranzicije a danas im zatvaraju narodne kuhinje.

Ima političara koji su platili ceh što su s njima živeli u probitačnoj simbiozi, ali i dalje je suviše njih koji su se „povukli” u senku kada su dovoljno opskrbili sebe, svoju decu, decu svoje dece. Oni „najviše imaju”.

Kažu nam da je ovo „grčka faza” izvlačenja iz krize. Tako se čini samo na prvi pogled, imajući u vidu tamošnje smanjenje plata i otpuštanja u javnom sektoru koje im je nametnula omražena Trojka međunarodnih kreditora.

Sličnost tu prestaje. Grčka se prezadužila zato što su njihove vlade šakom i kapom kupovale socijalni mir biračkog tela. Ostrvski hirurg državne bolnice imao je i 8.000 evra, kapetan trajekta 4.000 a sekretarica u nekom beskorisnom uredu 2.000.

A ovde? Dok su se zaduživali, srpski političari nisu ni primećivali običnog čoveka. Administracija se uvećavala dolaskom svake nove koalicije pa je javni sektor dostigao 700.000 zaposlenih, ali vlasti nisu pokazivale nameru da ozbiljnije nagrade svoje podanike.

Zato gunđanje Grka nije ništa u poređenju s vapajem Srba. Kada Grcima skrešu 30–40 odsto, ono što je ostalo ukida neke stare navike, ali je ipak daleko iznad granice siromaštva. Ovde se svaki dinar stavlja na kantar. Skinuti nekom 1.200 dinara znači da će, recimo, odmah prestati da kupuje novine.

Ne preti nama grčki scenario. Naš je mnogo gori. Naravno da je bio poslednji čas da država interveniše. Nisam protiv stezanja kaiša, ali svi znamo da stotine hiljada nemaju više prostora za nove rupice.

Neki optimizam sam ipak uspeo da pronađem i to, nećete verovati, u rečima zakletog pesimiste – Aleksandra Vučića. Rekao je da neće dopustiti da sredstva koja ćemo dobiti odu isključivo na otplate dugova, penzije i malterisanje finansijskih rupa u budžetu. Deo mora da se investira u proizvodnju.

Nije to citat klasika ekonomske misli, ali to što svi znamo i na koži osećamo nije sprovođeno. Stotine proizvodnih pogona koji su u boljem ili lošijem stanju preživeli sankcije i bombardovanje stradalo je u vreme privatizacione kuge.

Hale i mašine su, s radnicima, otišle na doboš dok su buldožeri krčili prostor preimenovanoj upotrebi zemljišta.

Spekulativni gurui su odnosili sve što se moglo uzeti. Potom su letovali u poreskim rajevima gde su prethodno smestili novac. I šta sad? Da hiljade njihovih žrtvi solidarno plaća njihovu pljačku, dok oni odbijaju da plate i račune za struju? Zašto neko sa 100.000 evra godišnje ne plaća 40–50 odsto poreza?

Nisam za društvo siromašnih. Nema kapitalizma bez kapitalista. Ali, ovako zamišljen „porez solidarnosti” deluje cinično, a korist je periferna u poređenju s onim što nam treba za siguran spas.