Sanjam

Nasmejao me je bivši premijer Mirko Cvetković svojim apelom „intelektualcima i nevladinim organizacijama da dignu glas” u njegovu zaštitu. Baš dirljivo, čovek koji je bio samo premijer i ministar finansija u državi koja je najveći akcionar „Agrobanke” smatra da su optužbe protiv njega u pogledu te banke potpuno besmislene! Teško da će bilo ko zaštititi čoveka koji se na javnim funkcijama bavio isključivo ličnim preokupacijama i privatnim poslovima. Naravoučenije: da bi te javnost zaštitila, moraš nešto i da joj daš.

Nego, da ne preteram o zadahu koji se širi iz štala Augija Tadića, došli su novi! Čitam pre neki dan intervju ministra Velimira Ilića, koji kaže da je Koridor 11 od Beograda do južnog Jadrana „njegov životni cilj, njegov san!”. Odlično, baš mi je drago da ministar Ilić ima životni cilj, ali treba postaviti dva pitanja. Prvo, da li je taj njegov cilj u skladu sa interesom Srbije, kojoj kao ministar treba da služi? U tom pogledu stvari stoje ovako. Da bi izgradnja autoputa bila ekonomski, odnosno društveno opravdana, potrebno je da saobraćaj na tom putu bude prosečno godišnje najmanje 12.000 vozila dnevno. A sadašnji protok se lako meri i dobro je poznat – ima ga na sajtu „Puteva Srbije”. U najvećem delu segmenata puta Beograd–Čačak je znatno ispod 12.000, a tamo gde je iznad radi se o lokalnom saobraćaju koji će ostati na sadašnjem putu. A na segmentu prema crnogorskoj granici zabeleženo je ispod 3.000 vozila – ni četvrtina potrebnog saobraćaja. Dakle, ovaj autoput nije opravdan.

Dobro, neko će reći, nije opravdan sada, ali biće u budućnosti. Štaviše, na ovo se nadovezuje „argument” da će autoput privući novi saobraćaj. Ne biva! Ljudi putuju zato što imaju potrebu da putuju, a ne zbog puta kao takvog, tipa: baš sam uživao vozeći se autoputem od Jagodine do Paraćina pre neki dan. Automobili se kreću zbog toga što neko ima poslovni sastanak u nekom drugom mestu ili u to drugo mesto ide iz nekog neposlovnog razloga: da se duhovno oplemeni u Guči, na primer. Kamioni se kreću zato što nešto prevoze od proizvođača ka potrošačima. Dakle, ono što određuje broj putovanja jeste nivo privredne aktivnosti u zemlji, koji određuje i dohodak i, za dato učešće industrijske proizvodnje, količinu dobara koja se transportuju. A Srbija je mala zemlja mereno i brojem stanovnika i bruto domaćim proizvodom koji se stvara, naročito u industriji. I tu se stvari neće drastično promeniti u decenijama koje dolaze – broj stanovnika opada, a visoke stope privrednog rasta ne treba očekivati. Čak i ukoliko bude autoputeva, da ne pokrećem pitanje putarine, neće biti Turaka, kako onih iz narodne pesme, tako i onih pravih, budući da njihov tranzit nema nikakve veze sa pravcem Beograd – južni Jadran. Nisu autoputevi u Nemačkoj krcati zbog toga što su izgrađeni, nego zbog toga što je Nemačka velika zemlja, mereno brojem stanovnika i bruto domaćim proizvodom, zato što je velika njena industrijska proizvodnja, koja zahteva transport dobara, zato što su žitelji te zemlje bogati, pa sebi mogu da priušte veliku potrošnju, mnogo automobila i visoke račune za gorivo – sve ono što Srbija nema, niti će u doglednoj budućnosti imati.

Drugo pitanje je ono o načinu finansiranja sna ministra Ilića. Neko će reći, ukoliko postoji autoput, makar bio i prazan, od toga nema štete. Ni to ne biva! Pre svega, radi se o spiskanim parama poreskih obveznika. Priče o kineskim kreditima su bacanje prašine u oči, budući da se glavnica mora vraćati i kamate plaćati – nije to „Agrobanka” – a to se čini novcem poreskih obveznika. Ta sredstva su mogla biti upotrebljena u neke druge svrhe umesto u poluprazan autoput. Štaviše, uzimanjem kredita uvećava se već kritična zaduženost zemlje i Srbija se približava dužničkoj krizi i otežanom finansiranju bila koje domaće privredne aktivnosti. Konačno i principijelno najvažnije, kad neko već ima (životni) san, zašto ga ne realizuje svojim parama?

Nekada su srpski dobrotvori, poput Kapetan Miše ili Ilije Kolarca, svom narodu, od svojih para, ostavljali zadužbine. I danas nam dobro služe. Nekada su srpski premijeri i ministri svom narodu ostavljali institucije: nove, moderne zakone i njima prilagođene ustanove da ih sprovode. Većinu njih su obrisali komunisti kada su došli na vlast. Današnji srpski ministri sanjaju da sebi podižu megalomanske infrastrukturne spomenike na račun poreskih obveznika i njihove dece. Baš me interesuje hoće li i ministar Ilić jednog dana, poput njegovog kolege Cvetkovića, uputiti apel „intelektualcima i nevladinim organizacijama”.