Alternativni geoekonomski put Srbije

Da bi dali odgovor na ova pitanja ’’poslužićemo’’ se geoekonomijom. Ako je ''sukob civilizacija'' (Hantington) pojednostavljenje složene političke realnosti i ako ipak, nije došlo do ''kraja istorije'', odnosno do konačne pobede liberalnih principa (Fukojama, Kožev, Hegel) mogu li geoekonomske koncepcije da ’’objasne’’ geopolitički stvarnost savremenog sveta?

Kakav je položaj Srbije u novom geoekonomskom poretku, posebno izumajući u obzir proces globalizacije kao i tranziciju, u kojoj se naša zemlja nalazi? Da li su evro-atlantske integracije, koje su praktično okosnica političkih stremljenja srpske intelektualne elite, samo pragmatski, odnosno ekonomski opravdane ili su one utemeljen i istorijski neumitan i potvrđen pravac?

Rast značaja ekonomije u globalnim relacijama

Geoekonomska doktrina (osnivač ove naučne discipline je Edvard Lutvak), je pokušaj objašnjenja osnovnih svetskih relacija logikom trgovine. Delimično upražnjen prostor glavnih geopolitičkih subjekata (država i državnih saveza) popunili bi, i delom zamenili, privredni entiteti.

Dok bi principi trgovine nekada uzrokovali žestoku konkurenciju, u drugim slučajevima ista logika bi vodila alijansama između ekonomskih subjekata na bilo kojoj lokaciji što bi doprinelo izbegavanju konflikata.

Na delu je transformacija uloge države u ono što se može se zvati „Geoeconomics“ - logika konflikta metodima trgovine ili kako bi Klauzewitc pisao „The logic of war in the grammar of commerce“.

Dakle, države koje teže kontroli svoje teritorije i širenju kontrole izvan svojih granica, su inherentno sklone da teže relativnoj prednosti čak i bez primene sile u šta ih gura i bikrokratska svet o ponosu. Takođe, postoji instrumentalizacija države od strane interesnih grupa koje pokušavaju da manipulišu njenim aktivnostima na međunarodnoj sceni (npr. fiskalna politika može da bude korišćena da se uvoz stavi u neravnopravan položaj; subvencije i preterana regulacija mogu staviti sopstvena preduzeća u bolji položaj).

Aktuelna međunarodna scena je još uvek primarno okupirana državama koje imaju prihode, plaćaju transfere, obezbeđuju infrastrukturu i finansiraju razvoj novih tehnologija i proizvoda.

Budući da su teritorijalni entiteti, koju su prostorno a ne funkcionalno definisani, države ipak ne mogu slediti logiku koja bi ignorisala njihove sopstvene granice, na šta ukazuju primeri kao što je kompetitivna izgradnja velikog broja aerodroma na relativno malom prostoru Persijskog zaliva ili pak promovisanje inovacija samo za svoje potrebe (kao što je slučaj dugog odlaganje predstavljanja Konkorda u SAD).

Do nestanka SSSR-a ''interes trgovine'' bio je delimièno potisnut geopolitikom i strategijskim faktorima,

U svakom slučaju, sklonost država da deluju geoekonomski će varirati mnogo više nego što je bila njihova sklonost da deluju geopolitički. Npr. neke će biti sklone „leasse faire“ (liberalnoj) poziciji (npr. Burma i Švajcarska su dugo bile geoekonomski neaktivne).

Pored toga, kada je u pitanju geoekonomski aktivizam postoje i debate i unutar država (npr. repulikanci i demokrati oko industrijske politike). Mogućnost delovanja smanjuje pravatizacija, ali uloga država raste u sektorima visoke tehnologije (interakcija između države i korporacija može biti pozitivna za biznis kada dobiju podršku od države).

Postoje i slučajevi kada države uzimaju kompanije za svoje geoekonomske svrhe (nekada Istočnoindijska kompanija, danas naftne kompanija u Francuskoj, SAD, Britaniji koje su instrumentalizovane). S druge strane, države mogu biti i u konfliktu sa „izabranim“ stranim kompanijama.

Do nestanka SSSR-a ''interes trgovine'' bio je delimično potisnut geopolitikom i strategijskim faktorima, tako da je npr. saradnja na vojnom planu uvek imala prioritet te su ekonomski konkurenti mogli biti u savezu (npr. zapadna Evropa-SAD, SAD-Japan itd).

U tom, već pomalo zaboravljenoj, globalnom poretku, bivša Jugoslavija je imala specifičan geopolitički status koji joj je donosio ne male ekonomske koristi, ali samo u poređenju sa ''istočnom'' (sovjetskom) alternativom koja je, na sreću, izbegnuta.

Posle kolapsa SSSR, SAD stavlja naglasak na podsticanje konkurentnosti na globalnom tržištu i promoviše svoj stil kapitalizma. Značajna promena odnosa EU i SAD nastupa posle kraja Hladnog rata (npr. spor oko čelika, globalnog zagrevanja, Međunarodnog krivičnog suda. Treba, ipak, reći da su nesporazumi uvek postajali i da je Hladni rat, praktično, bio samo ''piknik'');

EU menja filozofiju o međunardnim odnosima pojačavajući veru u međunarodne legalne mehanizme, dok SAD zadržava mesijanski impuls, tzv. civilizacijsku misiju, u kojoj je sila neophodan sastojak diplomatije.

Danas, sa praktičnim nestankom vojne pretnje (izuzev terorističke), prioriteti postaju geoekonomski; konflikti su još uvek ograničeni usled straha zbog ekonomske reakcije i manje usled političkih odluka. Rešavanje ekonomskih sporova posredstvom Svetske trgovinske organizacije, koja je relativno neefikasna i spora, ipak je ogroman napredak u odnosu na vreme kada je Britanija slala pirate na španske brodove ili kada su Portugalci potapali arapske lađe u Indiji.

Koncepcija Džejmsa Beneta (osnivača i predsednika Anglosphere Institute), takođe, naglašava geoekonomski faktor (u čuvenoj knjizi ’The Anglosphere Challenge’, objavljenoj 2004).

On smatra da će se u sve više integrisanom svetu, gde dolazi do zamene industrijske ekonomije informatičkom, praktično ukloniti prostor kao najvažniji faktor u političkim asocijacijama i do izražaja će doći opštekulturna obeležja kao baza za internacionalna povezivanja.

Po njemu će ovaj novi svet afirmisati primat Anglosfere (SAD, Britanija, Australija, anglofona Kanada, Novi Zeland), neformalne zajednice država i ljudi vezanih jednim jezikom, pravnom i političkom kulturom.

Benet značaj Anglosfere naglašava i njenom vodećom ulogom kod prekretnih tačaka političko-ekonomskog progresa poslednjih dvesta godina (od industrijske revolucije i stvaranja reprezentativnih vlada, do poraza totalitarizma i promovisanja informatičkog društva).

Glavni ekonomista Financial Timesa Martin Wolf dodaje Anglosferi tri ključna rivala: staru Evropu, Japan i ostatak Azije. Posmatrajući nivo štednje i investicija kod ovih regiona poslednjih godina vidljivo je da se globalna ekonomska ravnoteža održavala spremnošću Anglosfere (bez Kanade) da povećava potrošnju što je, zajedno sa kineskim investicionim bumom, donelo svetu snažan ekonomski rast poslednjih godina.

SAD, zajedno sa ostale tri najveće anglosaksonske privrede, 1991-2006, ostvaruju u proseku dvostruko viši rast GDP-a pc (PPP) u odnosu na četiri najveće privrede OECD-a u kojima engleski nije govorni jezik (Nemačke, Japana, Francuske i Italije).

Slučaj Srbija

Vidljivo je da Benetova koncepcija ima zajedničke tačke sa tezom o sukobu civilizacija Hantingtona, koji, istina, anglosferu vidi kao deo šire, evroatlantske civilizacije (koju čine latinska i anglo-amerika, Evropa i Rusija).

Hantington potencira moguće konflikte, pre svega judeo-hrišćanske (evroatlantske) sa islamskom ili sino (kineskom) civilizacijom u perspektivi. Postavlja se pitanje gde je mesto Srbije u Hantingtonovoj ili Benetovoj doktrini i uopšte - kakvi su naši geoekonomski interesi?

U svom civilizacionizmu Hantington Srbiju posmatra kao podgrupu evroatlantske civilizacije (slovensko-pravoslavna, sa Rusijom kao liderom). Srbija od pokrštavanja i primanja pismenosti pripada evroatlantskoj, hrišćanskoj ili pak grko-germanskoj civilizaciji (kako je Peter Draker zove).

I pored neospornih značajnih dodirnih tačaka sa najvećom slovenskom i pravoslavnom zemljom srednjovekovna srpska država je bila pod vizantijskim i u manjoj meri latinskom kulturnim uticajem, dok je sa izgradnjom moderne države i demokratskih institucija od devetnaestog veka dominantno poprimila zapadnoevropski kulturni i društveni obrazac.

Kada su u pitanju globalne ekonomsko-političke sfere, odnosno integracije, za Srbiju je praktično već rezervisano mesto u EU (sa čijeg prostora su vekovima dolazili modernizacijski tokovi) i ono faktički samo zavisi od brzine reformi, odnosno transformacije zemlje.

Na ovo ukazuje i sve pozitivniji stav i ’’veće razumevanje’’ velikog broja članica EU kada je u pitanju ubrzanje evrpske integracije Srbije (sporazum o Asocijaciji i stabilizaciji bi za relativno kratko vreme mogao biti potpisan, a sve je izvesnije i prihvatanje kandidature za članstvo naše zemlje u EU od strane te integracije).

Najnovija istraživanja javnog mnenja pokazuju da preko dve trećine populacije Srbije čvrsto podržava „evropski kurs“, verujući da je to, pre svega, način za unapređenje životnog standarda.

Dakle, potpuna evroatlantska integracija Srbije nije samo ekonomski i bezbedonosno uslovljena, već njena osnova leži na ’’deljenju’’ istih vrednosnih sistema, odnosno pripadanju istoj ’’civilizaciji’’.

Ipak, najgora varijanta za Srbiju je da se zbog protivljenja određenih političkih partija, koje skupa imaju većinsku podršku biračkog tela, ulasku naše zemlje u NATO, uspori ili obustavi približavanje EU s tezom da je nemoguće ući u EU bez članstva u NATO (kako je to bilo sa svim post-komunističkim zemljama).

Naime, iako je za Srbiju, u bezbednosnom i geoekonomskom smislu bolje da bude punopravan član NATO, skoro da je izvesno da će naša zemlja imati podršku ključnih država EU za ulazak u EU i bez prethodnog uključivanja u NATO.

Biti van NATO ne treba da bude dugoročna orijentacija srpske elite i društva, ali u momentu kada ulazak u tu vojnu alijansu podržava 26 odsto populacije i veći, ali znatno ispod-polovični, procenat skupštinskih poslanika, Srbija treba da intenzivira svoje evropsko stremljenje, odnosno integraciju.

Relevantni ekonomski indikatori: dominantno mesto zemalja EU u prilivu kapitala u Srbiju, većinski udeo EU u srpskoj razmeni, kontinuirane migracije radne snage ka državama zapadne Evrope i doznaka ka Srbiji, uvoz savremenih tehnologija iz EU pokazuju da je približavanje ''evropskoj porodici'' neumitno.

Uzimajući u obzir i političke faktore: želja za utemeljenjem demokratskih institucija, vladavine prava i pluralizma mišljenja po ugledu na zapadnu Evropu jasno je da ''evropski put'' Srbije bez alternantive i da je to osnovni interes i realni prioritet ukupne politike zemlje.

S druge strane, čini se realističnim i verovanje, uzimajući u obzir kulturološki i mentalitetni sklop našeg naroda i njegove elite, da će glas naše zemlje u toj, ne samo ekonomskoj integraciji, biti češće ’’disonantan’’ (različit) nego što je to uobičajeno za države slične privredne i političke ''snage''.