Ikarbus: Odlučuju Mišković i Kostić

Svoj paket akcija država je prodala 11. avgusta ruskoj kompaniji „Avtodetalj servis“ iz Uljanovska za 7,1 milion evra. Rusi su „Ikarbus“kupili po ceni od 48 evra po akciji, a berzanska statistika pokazuje da je prosečna cena jedne njegove akcije, od aprila 2007. godine, kada se ova kompanija pojavila na berzi, iznosila između 75 i 80 evra. Najviša cena postignuta je u februaru ove godine kada je iznosila čak 7.200 dinara (po tadašnjem kursu oko 90 evra).

Zašto se državi toliko žurilo da proda kompaniju, koja ima ugovorene poslove za ovu i narednu godinu od 80 miliona evra, i čiji je profit u prvih šest meseci ove godine enormno rastao, ostaje nepoznanica.

Zbog niske prodajne cene državnog paketa, mali akcionari su sada na mukama. Iako uglavnom ne žele da se izjašnjavaju hoće li pridružiti akcije državnom paketu (odluka o tome obično se donosi poslednjeg dana, a to je ponedeljak, 6. oktobar), većina od 1.700 akcionara „Ikarbusa“ uverena je da će cena akcija samo rasti.

S druge strane, berzanska računica pokazuje da od dva preostala najveća akcionara, nakon prodaje državnog udela, a to su “Delta” i “Kapital grupa”, odnosno Miroslav Mišković i Miodrag Kostić (u zbiru imaju oko 18 odsto akcija) zavisi kontrolni paket. Ukoliko se oni dogovore sa ruskim kupcem o odgovarajućim uslovima i pridruže svoje pakete državnim, akcije preostalih malih akcionara, pre svega radnika “Ikarbusa” ostaju obezvređene. Postoji i mogućnost da se pomenuti biznismeni dogovore da ne prodaju svoje akcije (s obzirom na toda se nadaju rastu njihove vrednosti) i da podizanjem cene akcija “Ikarbusa” na berzi odvrate i male akcionare od prodaje.

Koju će od dve opcije izabrati Mišković i Kostić, znaće se najverovatnije tek u ponedeljak, a niko iz ovih kompanija nije želeo da se izjašnjava o tome. Goran Bošković iz “Delta brokera” je samo precizirao da ova grupacija ima oko 10 odsto akcija u “Ikarbusu”, ali nije želeo da se izjašnjava šta će s njima raditi.
Kako bilo, Rusi će pre ili kasnije zaokružiti kontrolni paket, a sami radnici „Ikarbusa“ uvereni su da kod prodaje nisu bila čista posla i da je neko od toga imao koristi.

Nameštaljka

„Čitav tender je namešten ruskoj kompaniji. Naime, tendersku dokumentaciju otkupile su još dve kompanije, izraelski „Majers kars end traks“ i Kompanija „MK komerc“ iz Novog Sada. Rok za predaju ponuda bio je 8. februar, a onda je Agencija za privatizaciju, navodno iz tehničkih razloga, produžila taj rok do 22. februara.

Jasno je da je u tom periodu kompaniji iz Uljanovska dojavljeno da drugih ponuda nema, pa su oni u tom „ekstratajmu“ izašli sa najnižom mogućom cenom“, tvrdi za “Novac” jedan od malih akcionara koji je želeo da ostane anoniman. Tako je „Avtodetalj servis“ bio jedini ponuđač na tenderu za 149.624 akcije “Ikarbusa”, koje su bile u vlasništvu Akcijskog fonda i Fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje.

Polazna cena na tenderu za prodaju državnog vlasništva „Ikarbusa“ iznosila je 17,5 miliona evra, odnosno 3.642 dinara po akciji, što je minimum ispod koga kupac ne može da ide. To je upravo ono što je i ponudio „Avtodetalj servis“, koji je ovde predstavljen kao gigant u autobuskoj industriji, sa 10.000 zaposlenih. Istina je nešto drugačija. „Avtodetalj“ je, naime, samo deo ruskog AMS holdinga, koji ukupno zapošljava nešto manje od 7.000 ljudi.

Na zvaničnom sajtu ovog holdinga može se pročitati da on okuplja 12 firmi različitih delatnosti, od kojih se većina bavi tekstilnom industrijom, jedna od članica proizvodi brašno, dok sam „Avtodetalj“ zapošljava nešto manje od hiljadu ljudi i bavi se proizvodnjom delova za motorna vozila.

Time je priča o gigantu obesmišljena, jer se radi o kompaniji sa približno istim brojem zaposlenih kao u „Ikarbusu“ (ima ih oko 750). Nijedna od članica holdinga nema nikakva iskustva u proizvodnji autobusa.

Radnici „Ikarbusa“ veruju da ovakvom privatizacijom firma ne dobija ništa, jer se ne radi o strateškom partneru, poput „Mercedesa“, MAN-a ili „Volvoa“, koji bi mogli da značajnije da investiraju.

Agencija za privatizaciju, međutim, upravo investicioni i socijalni program navodi kao ključni razlog da se prihvati ruska ponuda.

„Dobijena cena od 7,1 milion evra je u opsegu procene vrednosti koju je uradio privatizacioni savetnik. Ali cena nije bila presudna, već činjenica da se dobija strateški partner, koji će proširiti tržište za „Ikarbus“ uz dobar investicioni i socijalni program“, kaže Dušan Belanović, direktor Sektora za komunikacije Agencije za privatizaciju.

Svi pomenuti argumenti, izuzev socijalnog programa, vrlo su sporni. Naime, investicije od 1,35 miliona evra na koje se obavezao „Avtodetalj servis“ vrede koliko i pet boljih „Ikarbusovih“ autobusa, pa se ne mogu smatrati ozbiljnim ulaganjem. Uz to, prema planu investicija, najveći deo tih sredstava ići će na, nimalo nebitnu, zaštitu životne sredine, ali ne i direktno u proizvodnju, što je „Ikarbusu“ jedino i potrebno. Drugi argument države - da ruska kompanija otvara brojna tržišta srpskom proizvođaču autobusa takođe ne stoji jer je „Ikarbus“ već osvojio brojna tržišta od Dubaija, preko Rusije, do Italije, pa su u fabrici uvedene i dve smene kako bi se postigli brojni ugovoreni poslovi. Na socijalni program, koji predviđa 200 evra otpremnine po godini staža za višak radnika, niko nema primedaba, ali procene govore da pravih viškova i neće biti.

Adut

Glavni adut svih koji opravdavaju nisku cenu je prošlogodišnji gubitak „Ikarbusa“ od 517 miliona dinara. Ipak, istini za volju, treba podsetiti da je odlukom Vlade Srbije iz februara 2006, omogućen uvoz polovnih autobusa, starosti i do devet godina, i da je u Srbiju iz inostranstva (i delom iz Crne Gore) ušlo oko 900 ovakvih vozila, što je imalo negativne posledice po sve domaće proizvođače.

Podaci iz ove godine, na koje se država ne osvrće, pokazuju da je „Ikarbus“ od januara do avgusta ostvario prihod od oko 33 miliona evra (procenjeni profit je oko 15 miliona evra).

Iako se za kupovinu „Ikarbusa“ javila samo jedna firma, Agencija za privatizaciju je imala mogućnost da zbog niske cene, ovakvu ponudu odbije. Uredba o prodaji kapitala i imovine javnim tenderom u članu 20, predviđa mogućnost ponavljanja tendera kada se javi samo jedan učesnik.

Da je država uzela u obzir teške političke prilike u kojima je tender raspisan (otcepljenje Kosova, kriza vlasti u Beogradu) zbog čega ozbiljni investitori nisu ni razmišljali o Srbiji, tender je mogao biti ponovljen u normalnijim okolnostima i sa većom verovatnoćom da se dobije više ponuda i ostvari veća cena.

Da li je država u cenu „Ikarbusa“ od svega 7,1 milion evra uračunala ugovorene poslove, tržište, tradiciju, brend, kvalifikovanu radnu snagu, ugovor o strateškom partnerstvu sa „Bredamenarinibusom“, italijanskim proizvođačem autobusa i trolejbusa iz Bolonje, odličnu lokaciju, to što je „Ikarbus“ poslednjih godina znatno modernizovao proizvodnju, implementirao sve standarde kvaliteta?

I na kraju, šta je „Ikarbus“ dobio ovom prodajom? Koliko se vidi iz ugovora - skoro ništa. Dobio je gazdu koji ne proizvodi autobuse, ali će da uzima profit.

Srećko Nijemčević: Moglo je i bolje

„Moglo je da bude i bolje, ali je ovo bilo jedino rešenje u ovom trenutku“, ovako privatizaciju kompanije koju vodi ocenjuje Srećko Nijemčević, generalni direktor „Ikarbusa“. Nijemčević ne želi da komentariše nisku prodajnu cenu, uz opasku da o tome treba država da brine jer je ona prodala svoj paket akcija, a mali akcionari mogu sami da odluče hoće li ih prodati Rusima, trgovati njima na berzi ili ih čuvati za bolje vreme.

Nijemčević ističe da se nada da će ruska kompanija ispuniti obećanje da će zadržati osnovnu delatnost, odnosno proizvodnju autobusa i po isteku godinu i po dana, što je rok na koji ih zakon obavezuje.

„Nadam se da nećemo postati megamarket ili auto-plac jer su Rusi obećali da će podići obim proizvodnje i nastaviti ulaganja. Istina je da ‘Avtodetalj’ ne proizvodi autobuse, ali radi delove za motorna vozila, pa nam slične delatnosti daju nadu da imaju nameru da ozbiljno razviju ‘Ikarbus’“, zaključuje Nijemčević.