Najbolji srpski putevi za vožnju (2): Divčibare FOTO

Portal bud3.net pokrenuo je zanimljiv serijal o najboljim vozačkim putevima u Srbiji, a nakon vožnje po Fruškoj gori u drugoj epizodi vode nas na Divčibare.

Automobil od 300 konjskih snaga u 2020. nije ništa posebno. Ubrzati do "stotke" za manje od 7 s nekada je bila misaona imenica rezervisana za superautomobile, a danas to može mamin SUV. Samo…

Mi smo pošli na uske i zavojite puteve Divčibara, idealno mesto za "hot-heč".

Pre samo 10 godina, bilo je višestruko lakše biti primećen.

Namontiraš "gurabiju", staviš interkuler, veći izduv, LSD, ojačaš šasiju na par mesta, adaptiraš suspenziju da se nosi sa tom snagom, sve to spakuješ u auto sa kojim možeš na pijacu i et voila – "hot-heč".

Nosorgčić pred vama je Mazda 3 MPS, koja je u jednom kratkom trenutku bila najbrži automobil sa prednjom vučom. Tačnije model koji mu je prethodio.

Ok, možda ne najbrži, ali je svakako "gurao" najviše snage na prednju osovinu u tom momentu u vremenu.

Dvestotinešezdeset "konja" na prednje točkove putem mehaničkog špera i par trikova koji mu omogućuju da ostane na asfaltu, a ne da ispravi krivinu i produži pravo (kao mamin SUV).

To je ujedno i poslednja Mazda sa MPS (Mazda Performance Series) oznakom.

Krećemo iz Valjeva. Odlična startna pozicija za obilazak Zapadne Srbije, jer su u neposrednoj blizini kulturno-istorijski kompleks Brankovina, sportsko-rekreativni Petnica i Petnička pećina, kanjon Klokočevac, Degurička pećina, klisura reke Gradac…

Planinari i biciklisti takođe vole da obilaze ovaj kraj, a u njemu se nalazi i veliki broj manastira (Lelić, Ćelije, Pustinja, Gračanica…). Banetova i moja misija u gradu je daleko jednostavnija, lov na doručak i kratka šetnja da protegnemo noge.

Nakon obaveznog točenja goriva, jer magična tečnost nestaje brzinom svetlosti, pa ne bih da rizikujem da u motor sa direktnim ubrizgavanjem sipam nešto sumnjivog kvaliteta, i kupovine nekolicine neophodnih stvari na pumpi, skrećemo desno, preko pruge.

Kroz industrijski deo i preko reke Kolubare, put nas vodi van grada u smeru Kaone, ka Divčibarima.

Podloga po kojoj se trenutno krećemo je prešla iz solidne u onu koja je daleko od idealnog stanja.

Veliki broj zakrpa, poneka rupa, rekonstrukcija puta… Zašto smo odabrali ovu rutu?

Zbog prirode. Zbog toga što se put u jednom trenutku spaja i "teče" sa rekom Suvajom, a zatim Bukovskom rekom.

Nekoliko kopova je takođe uz put, pa se ukazuju dobre prilike za fotografisanje. A Bane i ja smo pre svega fotografi kojima nije teško da se zaustave i vrate malo unazad, ako "snimimo" dobar kadar.

Naše druženje je tako i počelo. Malo lajk na FB, "kuckanje" o automobilima i ljubav ka fotografiji, istraživanju i vožnji.

On mi je otkrio neke puteve kojima se danas često vozim ili dopunske deonice ruti koje su mi već bile poznate. Idealan partner za ovu avanturu.

Pa preći preko malo grubog asfalta zarad onoga što sledi, ne predstavlja nikakav problem.

Na jednom od tih zaustavljanja upoznali smo momka iz Slovenije koji je došao biciklom. Do Valjeva. A sada se, kao i mi, penje na Divčibare, doduše sa nešto manje raspoloživih “konja” pod nogama.

Kod Badže, Dani Dušom i kafane Jelen, table za kupovinu sira i kajmaka, počinjemo da se približavamo stanju nirvane.

Hranu nismo probali, ali se kvalitet puta poboljšava i mi se nalazimo u podnožju planine Maljen.

Uspon je sve vreme dvosmeran, njime se kreću i šleperi, pa treba imati dozu opreza (pogledati fotku iz drona) šta se krije iza krivine, ali…

Čim si na usponu i vežeš par krivina za redom, dok te nisko jesenje sunce zaslepljuje, na momenat podižeš ruku ne bi li ga zaklonio i video put pred sobom…

Osećaš se kao Ari Vatanen u Climb Dance filmu. Ili makar svi mi sebe tako volimo da zamislimo… Pre Šumara, srećemo levo.

Popeli smo se na planinu.

Asfalt se sužava do te mere da u pojedinim trenucima mislite da ćete se dodirnuti retrovizorima sa vozilima iz suprotnog smera. Drveće vam se približava većom brzinom od očekivanog, jer svako drvo predstavlja ivicu puta.

U ovakvim uslovima, teško je eksploatisati snagu vozila, pa se oslanjate na precizan menjač sa kratkim hodom i zadovoljavajućim mehaničkim "klik" kada upadne u brzinu.

Dok pokazivač pritiska turbine, zgodno smešten između obrtomera i brzinomera, veselo skače gore-dole, sa svakom promenom brzine čuje se i "vuuuš". Zvuk toliko zavodljiv da poželiš da ga čuješ ponovo…

Igramo na sigurno. Vozimo se na 380 Nm obrtnog momenta koje Mazda 3 MPS isporučuje pri 3.000 obrtaja.

Teško je odoleti da na pravcima ne stisnete papučicu gasa jače, ali ako to uradite… Držite volan sa obe ruke. Čvrsto.

Jer pitoma "Mazga" postaje divlji mustang kojeg treba ukrotiti. Iako je asfalt u blizini Divčibara odličan, jesenje temperature ne dozvoljavaju previše igranja.

Ne mogu skriti činjenicu da smo pauze pravili, pa… prečesto.

Prirodne lepote planine Maljen i Divčibara sa svojim gustim četinarskim šumama, belog i crnog bora, presečene travnatim livadama teraju vas da zastanete i upijete taj trenutak.

Pogledi sa vidikovaca na okolne planine ostavljaju impozantan utisak i dobar su podsetnik na to koliko smo mali…

I dok vam vetar miluje lice, a stres i nervoza modernog života napuštaju mozak, spazite đubre svugde oko vas. Stvarno smo stoka.

Vožnja Divčibarskom visoravni je relativno kratka. Brzo se dolazi do vikendica i hotela, ali ako napravite skretanje ka Tometinom polju, iznova se odvajate od civilizacije i krećete putem bogatim krivinima i ukosnicama.

Kraj tog kraka rute nazire se u Požegi, ali mi smo se uputili na drugu stranu. Ka Mionici, put za koji meštani tvrde da jedan od najboljih za vožnju u Srbiji.

Savršen u svojoj nesavršenosti, put ka Mionici ima dve strane "ličnosti".

Kada ga "napadate" od strane Mionice, nagrađeni ste prvo dugačkim zavojitim deonicama, oivičenim poljima i šumama, koja su u jesen bogata najrazličitijim bojama.

I dok se krećete kroz naseljena mesta, nadmorska visina se polako povećava, dok ne prođete Osečnicu nakon koje kreće nesavršeni vijugavi planinski put koji vas, pored vodopada Skakalo, vodi do Divčibara.

Sa zalaskom smo otpočeli spust sa planine.

Istočna strana u jesenjim danima zaklonjena je od sunčevih zraka, pa je i razlika u temperaturi znatno veća, a vlažan kolovoz je uslovio i oprezniju vožnju.

Razlog više da napravimo još pauza za fotografisanje…

Više fotografija sa vožnje po Divčibarama pogledajte u Galeriji.

Autor: Vojislav Vujanić

Fotografije: Branislav Jovanović, Vojislav Vujanić