Razotkriven Biba Struja

Najpoznatija živa "paranormalna" pojava u Srbiji, Slaviša Pajkić, poznat po estradnom nadimku Biba Struja, čovek koji navodno provodi i akumulira struju, baca varnice i "leči" ljude elektrošokovima, suočio se proteklog vikenda sa jednostavnim i otrežnjujućim razrešenjem praktično svih svojih "električnih misterija" koje već decenijama šokiraju televizijsku publiku i koje su ga uvele u Ginisovu knjigu rekorda. Objašnjena je čak i jedna od njegovih najpoznatijih tačaka, gde u rukama drži dve metalne viljuške priključene na napon od 220 V i prži viršlu, a zatim je, kao i sve ostale, tačku ponovio jedan od naučnika, dobivši viršlu jednako isprženu. I jednako neukusnu.

Dok su nedelju dana pred Festival nauke Beograđani koristili jedno od poslednjih toplih novembarskih popodneva, u tihim prostorijama Instituta za fiziku grupa mladih naučnika je ugostila Bibu Struju kako bi izvela detaljnu pretragu njegovih sposobnosti i potom ih objasnila. U organizaciji Društva za promociju i popularizaciju nauke na Institut su sa Bibom Strujom došli "ciklotronci", Dušan Šaponja i Dušan Čavic, koji su, snimajući film o Bibi Battery man, zatražili naučno objašnjenje i sa svojom ekipom zabeležili sve oglede i demonstracije.

Nemanja Ðorðeviæ iz DPPN sa tankim rukavicama ponavlja Pajkiæev trik (foto: Milovan Milenkoviæ, Vreme)

Uzimajući u obzir etičku nemogućnost da se nad ljudima vrše bilo kakvi, pa čak i najjednostavniji eksperimenti, ovo jednostavno istraživanje je podrazumevalo da Slaviša Pajkić izvede svoje trikove onako kako ih inače čini na televizijama ili pred publikom, potom je merena i analizirana aparatura koju u triku koristi, da bi zatim članovi Društva za promociju i popularizaciju nauke uspešno sami ponovili svaki od njegovih ogleda, pokazujući više nego jasno da ih, uz dovoljno opreza, pripreme i razumevanja, može ponoviti i bilo ko drugi. I da nikakva misterija nije posredi.

Električni čovek

Slaviša Pajkić je rođen 1957. godine u selu Poljane kod Požarevca.

Sposobnost da bez većih teškoća može da preživi strujni udar otkrio je u bravarskoj radionici u Simićevu, gde je kao sedamnaestogodišnjak učio zanat. Kako sam kaže, kad se pokazalo da bez teškoća dodiruje žice pod naponom, dok drugi šegrti doživljavaju strujne udare, vlasnik radionice ga je iz straha oterao. Vremenom se za njegovu sposobnost pročulo, pa je 1981. nekako stigao do Nemačke, gde je svoju veštinu pokazivao po diskotekama.

Godine 1983. je ušao u Ginisovu knjigu kao čovek koji može da izdrži napon od 220 V i viši, mada je u domaćim medijima često pogrešno navođeno da je osvojio Ginisov rekord izdržavši napon od 20.000 V. U Ginisovu knjigu je ušao još jednom, 2003. godine, u Švedskoj kada je kroz svoje telo propustio dovoljno struje da postane čovek koji može da najbrže zagreje vodu. Već od osamdesetih je postao redovan gost svih domaćih i stranih televizija, a njegov trik sa prženjem viršli u rukama malo ko nije video tih godina.

Uz televizijska preterivanja, sa godinama je oko njega narastao mit da je čovek koji "kontroliše struju". Od svojevrsnog medicinskog fenomena, Pajkić devedesetih i mimo svoje volje postaje simbol jednog novog doba u kome naučno, racionalno i objašnjivo uzmiču pred paranormalnim. Njegovi performansi polako prestaju samo da se oslanjaju na sposobnost da ne provodi struju određenog napona, nego sadrže sve više elemenata iluzije i prevare, a oko njega se stvara konglomerat estradne ličnosti, natprirodnog fenomena i električnog nadrilekara.

Potekao iz sredine u kojoj život nije nimalo lak, bez solidnijeg obrazovanja, Pajkić nikada nije ni imao priliku da sazna u čemu je njegova stvarna specifičnost u odnosu na prosečne ljude. Sa godinama, logično, i sam počinje da podleže savetima i tumačenjima da u tome što radi ima nečeg natprirodnog. Tako vremenom počinje da tvrdi kako može da akumulira struju ili da kontroliše napon, dok mu ovi njegovi "talenti" donose i izvesne prihode.

U međuvremenu, počinje da praktikuje alternativnu medicinu i, za malu nadoknadu, nad ljudima izvodi elektrošokove kojim, navodno, otklanja migrene, upale sinusa, reume, skida masno tkivo i rešava probleme sa kičmom. Lista bolesti postaje sve duža. "Ja im samo pomažem", kaže, objašnjavajući zašto se bavi takvim poslom bez ikakvih dozvola i da mu pacijente ponekad upućuju i lekari, a da on svoju "terapiju" bolje prilagođava pacijentu nego što to mogu medicinski aparati koji se koriste kod standardnih elektroterapija.

Fenomen kože

U svakom slučaju, Slaviša Pajkić nije običan čovek već zbog činjenice da mnogo lošije provodi struju od većine drugih ljudi, što se pokazalo i na demonstracijama na Institutu za fiziku. Tu svoju sposobnost on najverovatnije duguje jednom vrlo retkom, ali medicinski objašnjenom fenomenu kože – kožnoj displaziji, zbog koje mu je koža deblja, suvlja i bez znojnih žlezda. Sasvim bez dlaka, Pajkić se ne znoji, na iole višim sobnim temperaturama (već oko 20 stepeni) ima problem da se ohladi, a usta mu se suše i bez dodatne tečnosti ne može da unosi hranu.

Kako objašnjava biohemičar Vojin Petrović, zbog ovog poremećaja njegova električna otpornost je mnogo viša nego kod prosečnih ljudi. Jednostavna merenja na Institutu za fiziku pokazala su da Pajkić ima otpornost koja je od deset do 50 puta viša nego kod prosečnog čoveka. Ovaj odnos je ustanovljen kroz merenje običnim voltmetrom, mada ne sasvim precizno. No, ako sijalica ima otpor od 20 oma, a obični ljudi pokazuju do 100 kilooma, Slaviša Pajkić će imati otpornost od oko jednog megaoma, što je hiljadu kilooma.

Kada stavi dva eksera u sasvim običnu utičnicu, koja je proverena i zaista na naponu od 220 V, a potom rukama spoji sijalicu i eksere, struja teče samo kroz nju, ali ne i kroz njegovo telo, jer je njegov otpor toliki da se u odnosu na sijalicu može smatrati beskonačnim u fizičkom smislu. Pajkić je praktično izolator u odnosu na takve provodnike.

Dodatno je zanimljivo da, mada istovremeno tvrdi da ništa ne oseća kad dodirne eksere pod naponom, ali i da uvek zna koji je ekser faza, Pajkić eksere pod naponom nikad ne hvata čvrsto u rukama. Ovu svoju demonstraciju uvek izvodi tako što eksere, budući da ima visoku otpornost, blago dodiruje, prekidajući i otvarajući kolo, ne doživljavajući strujni udar.

"Ustanovili smo da Slaviša Pajkić ima kožu koja ima oko deset puta veću otpornost od prosečne. Zaista može da drži 220 V i može pomeranjem dodirnog dela šake ka elektrodi da malo varira tu otpornost", kaže doktor Milovan Šuvakov, predsednik Društva za promociju i popularizaciju nauke (DPPN) i viši naučni saradnik Instituta za fiziku. "U trikovima on koristi ili ovu osobinu ili izvodi trikove koje može da uradi svako i koje smo i sami izveli", objašnjava Šuvakov, dodajući da su i trikove iz prve klase objasnili i jedan od njih izveli uz pomoć hirurških rukavica.

Ljudi u rukavicama

Fenomen njegove kože bi se mogao uporediti sa čovekom koji na rukama ima tanke rukavice. Kako bi se dokazalo da je sa takvim jednostavnim osiguranjem moguće izvesti sve Bibine trikove, Nemanja Đorđević iz DPPN-a se prihvatio naizgled nimalo bezopasnog zadatka da demonstrira prženje viršli sa viljuškama na 220 V. Ova demonstracija je izvedena bez Bibinog prisustva, ali pred kamerama i uz prisustvo medicinski stručnih osoba.

Samo sa tankim hirurškim rukavicama na rukama, Đorđević je ponovio Bibin trik – uhvatio je dve viljuške, spojene žicama na napon iz strujne mreže, od 220 V i 50 Hz, na kojima se nalazila nabodena viršla. I, naravno, nije nastradao. Birajući granu kroz koju je otpor drastično manji, struja nije protekla kroz telo demonstratora sa tankim rukavicama, nego kroz viršlu koja se ispekla za oko pola minuta, uz vrlo neprijatan miris paljevine. Isti trik koji je potpuno identično uradio i Slaviša Pajkić, s tim što je ulogu tankih rukavica igrala njegova koža.

Mada je Đorđević u tankim rukavicama i bez ikakvih posledica dva puta ponovio prženje viršle, neizostavno je da upozorimo kako – ovaj ogled ni u kom slučaju ne pokušavate da izvedete sami. Pripreme za sve ove demonstarcije trajale su nekoliko nedelja u kojima su analizirani raniji snimci Bibinih trikova i prethodno otklonjena svaka sumnja u redosled koraka koji su bezopasni.

Na sličan način je ponovljena još jedna od Bibinih poznatih tačaka. Kada jednom nogom stoji na izolatoru, a drugom je spojen sa pločom na koju je povezan trafo sa jednim "visećim" krajem, Biba može da do šipke sa oštrim vrhom baci varnicu koja najčešće zapali vatu natopljenu benzinom. No, mada zanimljiv za gledanje, ovaj trik sa bacanjem gromova zapravo ne zahteva ni rukavice.

Čovek na taj način spojen sa trafoom (što je sumanuto samo po sebi) nalazi se na visokom potencijalu, ali je struja limitirana i brzo se isprazni kada nastane varnica. Zbog toga su Bibin ogled, nakon njega, sa uspehom ponovili Milovan Šuvakov i Branimir Acković iz DPPN-a, pokazujući da bez problema mogu da zapale vatu.

Bibina prednost je samo odsustvo dlaka na koži, što omogućuje bolje formiranje varnice, pa se vata lakše zapali. No, trik može da ponovi svako bez obzira na vrstu kože. Kao i prethodna, mada nije opasna, ova demonstracija se ipak ne sme izvoditi bez stručnog nadzora, jer bi u slučaju nepažnje i kratkog spoja mogla biti fatalna.

Kao deo svog repertoara, Slaviša Pajkić koristi i Teslin transformator, koji podiže struje na visoke frekvencije, da bi pomoću njega bacao varnice i palio neonke, ali takve oglede je vrlo lako ponoviti jer se, budući bezopasni, izvode u gotovo svakom naučnom muzeju u svetu.

Skrivena baterija

U svim ogledima gde Pajkić navodno "kontroliše" struju koju propušta, vrlo je očigledno ustanovljeno da je reč o tome da menja intenzitet kontakta sa elektrodama. Mada sam očigledno nije sasvim svestan kako to funkcioniše, on utiče na otpor i kad je priključen na izvor napajanja, može kroz onog koji ga dodirne da propusti veću ili manju struju.

Tokom demonstracija u nedelju pokazalo se i da, očigledno na nečiji savet, Slaviša Pajkić koristi bizarne prevare kako bi impresionirao publiku (ili pacijente). Takva je i njegova najveća misterija, koja bi podrazumevala potpuno kršenje fizičkih zakona, a to je navodna sposobnost da akumulira struju, da se navodno "napuni" i da potom bez ikakvog spoljnog izvora, izvodi elektrošokove na drugim osobama.

Nakon insistiranja članova DPPN-a da objasni svoju proceduru "punjenja" ili pak da demonstrira kako izvodi svoje elektroterapije bez spoljnog izvora struje, Slaviša Pajkić je nevoljno pristao da to pokaže. U međuvremenu je oko sebe stavio pojas, a oglednom "pacijentu" dao elektrodu objasnivši da je to uzemljenje.

No, budući da se spetljao oko uključivanja ove elektrode i da svojom pričom nije odvratio pažnju mladih naučnika od čudnog pojasa koji nosi ispod majice, na kraju je pristao da ga skine i pokaže da se u njemu nalazi – visokofrekventni strujni izvor koji je sa jedne strane povezan na Bibu, a sa druge na elektrodu koju pacijent drži. Zatvarajući kolo, on rukama dodiruje pacijenta i propušta bezopasne struje kroz njega, stvarajući iluziju da je sam izvor napona.

"Sudeći po onome što znamo, to je bio VF izvor, očito uređaj pravljen da se kamuflira", objašnjava dr Šuvakov, dodajući da se na pojasu nalazio i potenciometar za podešavanje jačine struje. U svakom slučaju uz pomoć ovog pojasa, članovi DPPN-a su na sebi uzajamno pokazali da mogu da propuštaju struju, ali budući da Slaviša Pajkić nije bio zainteresovan da se njegov pojas dalje analizira, nisu izveli veći "tretman" elektroterapije.

Tokom svih demonstracija, Slaviša Pajkić je u velikoj meri i sasvim otvoreno sarađivao sa mladim naučnicima, i sam zainteresovan gde su stvarne granice njegovih sposobnosti. "I šta sad?", upitao je, a potom saslušao savet da visoku otpornost koju stvarno ima može iskoristiti u seriji zanimljivih mađioničarskih trikova, bez posezanja za jeftinom prevarama i natprirodnim objašnjenjima. Sa posebnom pažnjom je saslušao savete da su sasvim neprihvatljiva praktikovanja bilo kakvih "lečenja" ljudi bez zakonom definisanih dozvola.

Kako to često biva, Slaviša Pajkić je sam najveća žrtva sopstvene estradizacije. Birajući da visoku otpornost i mogućnost da golim rukama dodiruje žice na naponu od 220 V koristi u medijskim nastupima i šou programima, vremenom je svojim "sposobnostima" dodao nekoliko onih koje nema, dok su mediji od njega napravili nakazu – "čoveka od 20.000 volti", koji je, kao jedna vrsta nacionalnog fenomena, poslužio bolje nego iko drugi u razaranju racionalnog gledanja na svet.

Za početak, to je najviše pogodilo samog Slavišu Pajkića. Po sopstvenom priznanju, mada trpi tegobe, nikada se nije ni konsultovao sa lekarom u vezi sa problemom svoje kože, niti je u moru mistifikovanih objašnjenja ikada uspeo da dopre do odgovora kako i zašto on može stvari koje ne mogu drugi ljudi. Njegova urođena otpornost nije bila ni od kakve koristi pred ljudima od kojih je očigledno zloupotrebljen i koji zarađuju na njemu, još od doba kad su ga prvi put odveli da svoju veštinu pokazuje po nemačkim diskotekama. "Život je jedan, nema reprize", osmehnuo se na dobronamernu sugestiju kako ne treba da iskušava svoju otpornost sa previsokim naponom.

Izvor: Nedeljnik Vreme.

Društvo za promociju i popularizaciju nauke (DPPN) komentariše, sumnja i skreće pažnju na nauku, naučnike i sebe. Glavni motiv je davno zaboravljen, a ostali su stalni entuzijazam, prisutnost u svom vremenu i velika potreba da se o nauci priča sa osmehom. www.dppn.rs