TV manijak i jutarnji tip

Kada smo se našli u restoranu B92 da napravimo ovaj intervju, Dragan je krenuo ka nepušačkom delu. ''Šta, prestao si da pušiš?''- pitao sam ga. ''Uuu, još pre godinu dana...''- odgovorio je. Pametan, zadovoljan, uspešan, umereno popularan, porodičan čovek, stalno nasmejan i još prestao da puši. On izgleda kao neko kome je u životu sve kako treba. Trenutno je najpoznatiji po jutarnjem programu koji na radiju B92 radi sa Goricom Stanković, a već deset godina sa Draganom Mojsinom Mokijem uređuje i vodi neprevaziđeni TV manijak. Dragan Ilić je rođen 1969. u Prištini. Diplomirao psihologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu, otac dvoje dece i muž Živane Šaponje Ilić. Svirao je bubnjeve u nekoliko bendova. Jedan je od osnivača Ring Ring festivala u Beogradu. Koautor je emisija ’’Sav taj folk’’ i urednik serijala ’’Taxi B92’’.

Odakle ti inspiracija da svako jutro zabavljaš ljude?
-Pa, ja sam naviknut da ujutru ustajem lako, to su me dresirala deca. Nemam neko teško buđenje, onda nemam problem s niskim pritiskom, to je druga stvar, onako biohemijska...Takođe, jutro može da ti bude neka oaza slobode jer jutarnji program ima najviše šanse da veže ljude za sebe, nama nije konkurencija televizija. Televizija se teže gleda ujutru ako se spremaš za posao... Kod jutra je najvažnija stvar kako bi voleo da ti jutro počne... Voleo bih da mi počne tako što mi neko neće čitati vesti samo da bi mi pročitao vesti, da me smori... Voleo bih da mi ne počne tako da pre nego što je počelo imam utisak da nemam nikakve šanse da mi bude zanimljiv dan... Mislim, nećeš previše da ulepšavaš stvari, da kažeš biće vam divan dan, nemate posao, živite u Srbiji, pada kiša... Glupo je da sad ti nekom farbaš u roze kad nije...  Ali treba da mu nekako kažeš da ima šanse, da može nešto da se promeni ako on tu nešto uradi... I to je cela priča.

Da li ti se dešava da ustaneš ujutru neraspoložen, i pomisliš ''jao, kako ću danas u studio, nisam ni za šta...''?
-Imam takve dane, naravno... Ali onda dolazimo do te hemije koja se desila između mene i Gorice u programu,a to je da smo mi u stanju da neke stvari koje nam se dešavaju svakog dana... da te stvari možda postanu deo programa. Moram samo da izmenim imena da me poznanici i familija ne bi prozivali. Oni koji su bar nekoliko puta slušali Dizanje, mogli su da primete da je to zapravo rijaliti šou ... Kada nas dvoje, ono zbog čega smo mogli da se iznerviramo ili naljutimo, prepričamo uz kafu, onda to ima neku drugu dimenziju...

Ti i Gorica ste primer koliko je važno da se voditeljski par i privatno dobro kapira...
-Pa, jeste... Ali tu ima više faktora, prvi je kilometraža. Gorica ima jedno stvarno široko radijsko iskustvo, ja sam ga isto stekao, radim na radiju više od 10 godina ...Tako da imamo zanat, ali samo to ne bi valjalo... Postoji tu jedna dramaturgija koju mi pravimo potpuno u hodu. Nama je dovoljno da o temama razgovaramo unapred tek toliko da ih skiciramo, a onda onaj finalni proizvod je improvizacija. Znači, nije sve čista improvizacija kao što se često misli... Zanimljiva mi je i ideja, neki slušaoci su nam to rekli, kao, nama neko piše to što govorimo... I onda je meni bilo zanimljivo ko bi mogao to da nam piše... Kao,Veran Matić, Soroš...(smeh). Inače, neprekidno kad se Gorica i ja čujemo i vidimo, kažemo, '' Je l' si video ti neki novi bilbord, ili je l' si gledala sinoć tv, ili je l' si video onaj novi proizvod, je l' si provalila nešto novo na buvljaku...?''. Tako da sve može da bude tema, sve je u opticaju... I ljudi nam sugerišu neke stvari, i to je taj kontakt koji imamo SMS-om sa slušaocima... Imamo odličan feedback, kad nešto lupiš, odmah ti kažu da si lupio, ili da si ispao glup u društvu... I onda sve vreme imaš utisak kako je program živ, dinamičan ...

TV manijak traje već 10 godina, popularnost ne prestaje, a ti i Moki skoro da uopšte niste menjali sam koncept emisije.
-Mediji u savremenom društvu nisu više slika, odraz realnosti kao što se nekad govorilo... Mediji su paralelna realnost, koja je virtuelna, ali isto tako realna kao ova. I to smo mi pre deset godina osetili kad smo bili pod najvećim udarom te medijske manipulacije. I onda smo shvatili da je televizija u stvari paralelna realnost, da ljudi pričaju o njoj kao o nečemu što im se desilo. I to je ostalo nepromenjeno u TV manijaku.

Radili ste TV manijak i na televiziji B92, i to je bilo nešto sasvim drugačije od svega što je moglo da se vidi... Zašto ste prestali kad je koliko se sećam bilo jako gledano?
-Pa, to je bio jedan trenutak kad je B92 bila u ekonomskoj krizi pa je smanjivala budžet, pa su neke emisije otpale, između ostalog i TV manijak... S druge strane, TV manijak je na televiziji trajao tri godine, neko je to skoro rekao, da je to bio najzanimljiviji televizijski fenomen ili eksperiment... Moki i ja smo shvatili da ne želimo da se to televizijsko izdanje manijaka pretvori u beskonačnu sapunicu... Sledeća inkarnacija televizijskog manijaka morala bi da bude opet neki eksperiment... Ono što je nama dvojici u poslednje vreme jako zanimljivo je internet, i tu ćemo možda i da oživimo ponovo tu ideju... Za razliku od televizijje koja je medij manipulacije i gde si ti samo puki konzument, kod interneta si aktivniji u biranju onoga što želiš, nisi pasivan gledalac, ne buljiš u televiziju... TV manijak je imao i jedan zanimljiv uticaj i na internet, a to je da su se na nekim portalima pojavili treš snimci sa lokalnih televizijskih stanica, a to je ono što smo mi sanjali da uradimo...To je postao jedan kritični način gledanja na televiziju, što je bila suština... A internet je sa sa You Tube-om otišao još korak napred... Tako da će sledeća inkarnaciji biti sajber TV manijak, možda je to najveći izazov i eksperiment... Da budemo kao Lara Kroft...( smeh).

Šta te danas najviše fascinira na televiziji?
-I dalje me fascinira taj kapacitet za manipulisanje koji ima televizijija i koji na razne načine koristi. I dalje me fascinira glupost koje ima i u svakodnevnom životu, ali nekako se na televiziji svaka stvar još dodatno dramatizuje. Ako lupiš glupost na TV-u, onda to nekako jekne najjače, to je kao da padneš sa najveće kruške, tu uvek mora da sevne golo dupe (smeh). Televizija sve pojača do kraja ...

Zavrsio si psihologiju. Da li i koliko znanje sa fakulteta koristiš u poslu?
-Naravno da koristim.... Prvo, ne treba mistifikovati, mentalno stanje psihologa nije nenormalno bolje od ostatka populacije. Ali, psihologija te nauči da razmišljaš sistematičnije o pojavama. Kad primetiš neko ljudsko ponašanje,onda počinješ o njemu da razmišljaš... E, sad ja se trudim da se ne razmećem naučnim izrazima, teorijama, da ne ''psihologizujem''... Ali, to znanje je jako korisno, daje ti neku podlogu, disciplinuje ti um... I onda ti kad gledaš Veliki Brat, možeš to da gledaš kao eksperiment izolacije pojedinaca ili ako gledaš red u pošti, onda gledaš kako se ko ponaša,o čemu se priča....

Imam utisak da u Srbiji jako mali broj ljudi radi na sebi, a da nam je to itekako potrebno... Ima dosta agresivnosti, bahatosti, netolerancije, duhovno smo propali...
- E, sad pazi, postoji tu nešto čemu te psihologija puno nauči. Ja verujem da ima mnogo problema ovde, ali isto tako kad se naprave neka istraživanja na velikim uzorcima, onda shvatiš da u nekim društvima koja su bogatija, ne znači da ima manje psiholoških problema.To ne znači da smo mi sad neka vitalna sirotinja koja je kao super psihološki zdrava zato što je gladna i mora stalno da se bori za život. Mi smo ovde imali problem sa sistemom vrednosti i nedostatkom bilo kakvih kriterijuma. Bili smo dosta dezorjentisani. Mislim da je taj nedostatak repera mnogo opasniji od stvarne količine psiholoških problema. Ako si ti u detinjstvu izložen nekontrolisanoj količini agresije, ti onda naučiš da je normalno ponašanje da ti nekom opsuješ majku zbog nekog besmislenog povoda. Ali ipak, otvorile su se neke priče koje su do sada bile tabui: nasilje u porodici, nasilje prema manjinama, odnos prema hendikepiranim osobama,odnos prema homoseksualcima... Stvari se ipak menjaju, neke teme se pokreću...

Gledajući ljude na ulicama ponekad pomislim da verovatno nigde nema toliko ''šabana'' kao u Beogradu. Ćelavci, krimi stajling, devojke koje izgledaju kao narodne pevačice... Kako tebi sve to deluje?
-Pa dobro, ja sam se, recimo, iznenadio kad sam u Španiji video da su ''tarzanke'' opet jako popularne (smeh). Kunem ti se, ima ih mnogo više nego u Zemunu, čoveče...  'Ajde da gledamo drugačije na stvari, ja mislim da su se ponovo pojavile neke boje na ulicama, ranije je sve bilo sivo, crno.. .Mislim da danas svi, bez obzira u kom su fazonu, žele da se stvari menjaju, da bude bolje... Mislim da svi ljudi, pa čak i ti ''šabani'', pa i glasači Srpske radikalne stranke, i oni žele neku promenu...! Nije ovde problem sa klincima od 15 godina, problem je sa ljudima koji imaju 40 i svi su ošišani do glave. Moj kum, kad je došao iz Belgije mi je rekao: ''Bože, pa ovde su svi muškarci ošišani na kratko, zašto niko nema frizuru?''. Ali onda kad pobedi u Big Brotheru ''baja'' koji nije ošišan do glave, i dobije 100 hiljada evra, možda će sad neko da kaže: ''Pa vidiš, možda se isplati da čitaš te knjige...''.

Kad gledam HRT na kablovskoj, uvek pomislim da je super što postoje Hrvati, jer imamo komšije koje govore naš jezik i koji bolje žive, i možemo od njih puno da učimo. Sve što se kod njih pojavi posle dolazi kod nas... Šta misliš o tom fenomenu?
-Jeste, gledamo mi preko plota kompletno, ko god ima kablovsku gleda Hrvatsku televiziju...Okej, oni imaju jedan korak ispred nas u tranziciji, ali ja gledam to kao... i da ne ponavljamo iste greške. Druga stvar koja je jako opasna, ja sam imao priliku da putujem tamo, da vidim kako izgleda Hrvatska danas. I moram da kažem da Hrvatska ne izgleda kao slika na HRT-u. RTS ima gomilu mana, ali možda realnije odslikava stanje u Srbiji. HRT je jedna malo ušminkanija verzija koja za cilj ima stvaranje neke elite i sistema vrednosti, kao koristiš tu manipulaciju da bi društvo krenulo napred. Na primer, ajde sad će svi koji se pojave na HRT-u da imaju zdrave zube. Znači,ako imaš neke ''krlje'', ti ćeš da odeš kod zubara i da kažeš: ''Hoću da imam zube kao ovi na televiziji!''. Televizija može u jednoj meri da bude oruđe promene, ali postoji rizik ako odeš predaleko, ako slika više ne korespondira sa realnošću onda imaš problem, onda imaš gledaoce koji su konstantno frustrirani jer nikad ne mogu da budu kao oni sa televizije...

Poznat si kao neko ko ima ''neviđeno'' široka interesovanja, svašta znaš, svašta pratiš...
-Takva mi je priroda. Ja sam užasno znatiželjna osoba, ponekad možda i previše... Neki ljudi znaju, kad im uđem u kuću pa krenem da im otvaram ormare da vidim gde šta drže (smeh)...To je stvar koja je vezana i za tu psihologiju, meni su ljudi i društvo zanimljivi i te informacije... E, sad vremenom sam stekao jednu sklonost da obraćam pažnju na trivijalne stvari. Ja sam ubeđen, to je ZEN logika, da se suština krije u nekim sitnim stvarima. To je kao kad se šetaš nepoznatim gradom i gledaš fotografije u izlozima lokalnih fotografa, ili slušaš lokalnu radio stanicu, čak ne moraš da razumeš jezik. Tako dosta saznaš o nekoj sredini, to ti je kao neki tuiristički vodič, bedeker...

Rođen si u Prištini, živeo si u Bosni, dosta si se selio ...
-Pa, to je tako neki porodični sklop, koji nije bio tako redak u bivšoj Jugoslaviji. Moj otac je iz Bosne, majka iz Srbije, pa smo živeli u Prištini, pa u Banjaluci, pa sam bio u vojsci u Zadru, na kraju sam došao u Beograd ... Tako da sam mogao da steknem neku širu sliku o tom prostoru exJu... Mislim da je najveći problem danas taj nedostatak komunikacije, nemamo dovoljno kontakta i onda možeš da se zatvoriš i budeš sam sebi dovoljan... A to je uvek bila dobra podloga za razne manipulacije...

Postoji priča da su ljudi koji odrastaju na više mesta bogatiji duhom.
-Ali to ti je onda onaj fazon da sve držiš po džepovima i u glavi (smeh). A imaš i ono ''magarac u Beč, magarac iz Beča''... Imaš ti ljude koji su dosta prošli, ali to na njima ne možeš da vidiš...

Kako si došao na devedesetdvojku?
-Početak devedesetih, Darka Radosavljević je bila urednica kulture na radiju B92, ona me je znala preko jednog umetničkog projekta Trivie u kojem sam tada učestvovao, i pozvala me je da dođem na radio. Tako je sve krenulo... Ja sam prošao celu školu, sve, vodio sam domaću muziku, bio sam urednik prvog Jutarnjeg programa koji je počinjao u 11 sati ( zamisli Jutarnji program koji počinje u 11 ( smeh ), pa posle urednik redakcije za kulturu ...
Inače, pre nego što sam počeo da radim na B92, pobedio sam sa svojim drugarima u jednom izdanju kviza ''Velika rokenrol prevara'', i dobili smo Mikrobovu masku...Tu masku i dalje imam i to mi je nešto jako drago... A pre svega toga moj bend je imao pesmu na demo- listi devedesetdvojke... Tako da, ono,slušao sam B92, nekako mi je to bilo odmah čim sam došao u Beograd... Ono kao, vrtiš radio stanice tamo negde 89', i onda naiđeš na devedesetdvojku, i tada si stvarno trebao da budeš gluv da ne prepoznaš da je to nešto stvarno potpuno drugačije od svega ostalog, od radio Pingvina, dvestadvojke, stokeca ili Studija B...
Taj radio Pingvin je bio zanimljiv u početku, imao je neki svoj mejnstrim fazon koji nije bio tako loš...
-Bilo bi divno da je taj prostor koji je držao radio Pingvin tada, ostao mejnstrim. Ali to je nestalo, tu su uleteli narodnjaci, u taj prostor... Danas na toj frekvenciji, verovatno ti slušaoci koji su tad slušali Pingvin, sad slušaju narodnjake, i to je ono što nam se desilo u međuvremenu... Mislim, nije to ništa loše, ko voli nek sluša...

Znam da nisam ''ljakse'', ali često uhvatim sebe da mi se dopadne neka novokomponovana narodna pesma. Ljudi se uglavnom plaše da to priznaju... Kakva je situacija kod tebe?
-Ono što je meni najzanimljivije u svakoj umetnosti je autentičnost. Ono što je novokomponovana narodna muzika imala u sebi, a što su mnogi ljudi prenebregavali,  jeste činjenica da su mnoge od tih zvezda potpuno autentične. Ja verujem Sinanu Sakiću kad peva ''Od kad sam se rodio, sreće nisam imao''... On je čovek varilac, radio najgore poslove, gladan bio... I on kad ti peva, ti mu veruješ, on je kao Tom Vejts u Americi... To je to. Ali, kod nas postoje velike te podele... Mislim da je bez veze reći za svu tu narodnu muziku ''sve je to sranje, to ništa ne valja ...''. Ne mogu da kažem uvek da to volim, ali mi ostaju u glavi ti refreni... Bilo bi stvarno besmisleno da ne uviđamo činjenicu da se 90 odsto naroda identifikuje sa takvom muzikom. Ne možeš sve to da isključiš...

Prvi ciklus Velikog brata je prošao, koliko si zadovoljan kako je sve ispalo?
-Super, zadovoljan sam...! Veliki brat je otvorio gomilu tema, skrenuo ljudima pažnju na televizijski program B92... Taj Veliki brat je bio diplomski ispit za TVB92, a kad krene Celebrity BB, to će da bude magistarski rad (smeh)... Devedesetdvojka je pokazala kapacitet da prevaziđe nekakvu hermetičnost i autističnost, što je meni uvek bio problem na devedesetdvojci, jer nije dozvoljavala da se neka ideja ili taj duh prebace izvan nekih užih okvira... I to se sad postepeno dešava i širi se... I kad mi neko daje prigovor, kao, ''vi ste se komercijalizovali, sad vas svi slušaju''. I ja sad zbog toga treba da se osećam loše?! Više ljudi sada može da čuje vesti koje su dobre i profesionalno napravljene, više ljudi sada može da vidi drugačije sadržaje... Super!

Da li radio gubi trku sa televizijom?
-Ne, ne... Imamo konkretne rezultate koji pokazuju da pobeđujemo televiziju u određenim terminima... Drugo, radio je ostao pod manjim pritiskom čekića komercijalizacije koji je surov kao i Slobin režim... Ono što ne donosi novac na televiziji neće više moći da se emituje. Na radiju je jeftinija produkcija, na drugi način veže slušaoce i prosto radio ima svoju publiku, i to je super... Ako bi poredili, meni je radio umetničko klizanje, a televizija je hokej (smeh). Radio ima tu suptilnost da ti se uvuče pod kožu i da te prati ceo dan, a da možeš da radiš i druge stvari...

Ti i Živana ste se upoznali na devedesetdvojci. Čime si je šarmirao ?
-Nemam pojma ... U stvari, tu je bila programska šema ključna... Ja sam imao emisiju utorkom, ona sredom, i onda je Čalija nešto pravio pretumbacije u programu i smestio nas u isti dan da radimo, i onda smo se upoznali... Za sve je kriva ta programska šema.