Vesti sa dodatnom dozom optimizma

Beograđanka iz Dalmacije, Živana je tokom devedesetih godina bila jedan od ''naj kul'' glasova na Radiju B92. Vodila je različite emisije i programe, od legendarnog Muzičkog ritma srca (RUS) pa do putopisne emisije ''Zavrti globus'' i jutarnjeg programa...Već šest godina je prezenterka televizijskih Vesti. Koliko god neko bio u alternativnom fazonu, kada počne da vodi Vesti na televiziji (i kada to radi odlično) vremenom mora da postane mejnstrim. Živana jeste mejnstrim, ali sa duhom andergraunda ... Živana Šaponja Ilić je rođena u Šibeniku. Po profesiji je diplomirani ekonomista. Živi u braku sa još jednim prepoznatljivim licem devedesetdvojke, Draganom Ilićem, i mama je Danilu i Matiji. Intervju sa Živanom, uz espreso i cigarete, vođen je u kafeu, u blizini B92. Kako je došlo do toga da vodiš televizijske vesti? 

- Kada je napravljen plan da krenu žive Vesti, onda su pozvali mene, Gorana Dimitrijevića, pokojnog Zorana Mamulu i Jelenu Kosanić. Mi smo bili prva četiri voditelja Vesti TVB92. To je bilo u Domu omladine, u studiju koji je bio jako mali, dizajniran u potpuno drugačijem fazonu od svega što je moglo do tada da se vidi. Mene su ljudi zapamtili po čudnoj frizuri, to im je bilo smešno, nismo nosili odela, nismo nosili sakoe, bili smo u košuljama, džemperićima... A pozvao me je Saša Timofejev, on je tada bio urednik Informativne redakcije na televiziji. U tom trenutku sam imala dosta posla na radiju i bila sam u fazonu ''Ajde da probam''. Uradili smo probno snimanje i svi su bili -bog-zna-kako-oduševljeni i eto, ja sam poklekla... Jedno vreme sam radila i na radiju i na TV-u, što je bilo dosta komplikovano, zato što ono što sam radila na radiju nije imalo nikakve veze sa informativom, osim listanja novina u Jutarnjem programu. Mada, informativno je i to kada ti lutajući reporter kaže sa ulice šta se dešava ... Ali, ovo je bilo suviše zabavno i nije bilo u skladu sa onim što ja radim uveče kad se pojavim u Vestima, pa sam, kad sam se vratila sa porodiljskog sa drugim detetom, odlučila da ipak ostanem da radim na TV ovo što sada radim. Radio se više nije uklapao jer je ovo angažman od pune radne nedelje, puno radno vreme. Od ponedeljka do petka, svaki dan na vestima je sasvim dovoljno... Prošlo je već šest godina od kad vodiš Vesti. Koliko si naučila, koliko si se promenila? 

- Ovaj posao se uči u hodu, mi smo svi počeli da radimo Vesti, a da niko pre toga nikakvu obuku nije prošao.Televizijsko iskustvo su imali donekle Zoran Mamula i Jelena Kosanić, a Goran i ja smo bili ubačeni kao radijski ljudi. Ovaj posao se radi donekle intuitivno, ali standardi se brzo menjaju, i to se mnogo brže menjaju nego što smo mi u ovoj zemlji u stanju da prihvatimo. Ono što se nama u jednom trenutku čini kao napredak i čini nam se da smo ispred svoje konkurencije, i vizuelno i audio i u svakom smislu, to je već tri koraka obično iza nečega što se dešava u svetu. I u principu pratiš neke ljude koji to rade u nekim stranim jakim informativnim kućama, BBC, SKY itd... I negde gledaš u kom pravcu se to kreće. Naravno, uslovljen si mnogim stvarima, kakav je naš studio, kako je postavljeno svetlo i tako to...

Ko su ti uzori u ovom poslu ? 

- Nemam konkretno nikog za koga kažem: ''E, on je super''. Prosto vidiš razne detalje koji su ti OK kod nekih ljudi, kod drugih nešto drugo, a kod ovih ti nešto smeta... Ne verujem da bilo ko može ovaj posao da radi savršeno.

Kako izgleda jedan običan radni dan?

- Ljudi obično misle, kao - dođeš na posao, uđeš u studio i pročitaš Vesti. Možda to može da se radi tako, ali ja mislim da na taj način ne može da se radi dobro. Radni dan počinje ujutro kad ustaneš. Prvo što uradiš, uključiš i radio i TV i kompijuter. Vidiš da li se desilo nešto prethodne noći što si propustio, pa onda ...(Izvini, molim te, zvoni mi telefon, ''Halo, da ...greška ...'') ... pa onda dok ne odeš do prodavnice da kupis novine, pogledaš po internetu da vidiš da li ima nešto...Tu je sajt B92 neprikosnoven. Prvo tu pokupim informacije pa onda idem dalje... A kad dođeš na posao, konkretno vidiš sa urednikom šta se dešava tog dana, šta su ključni događaji, šta je ono što nosi Vesti...Pratiš sve vreme dok se radi 'košuljica', gledaš najave, ako treba da ih modifikuješ, ako je nešto nejasno, da ih približiš ljudima...Onda snimaš Promo za Vesti, i tako, ima tu dosta posla... A tu je i ono neizostavno što radim iz dana u dan, i što me iscrpljuje i na šta se nikad neću navići, a to je da idem u šminkernicu, i to sređivanje pred Vesti... Ali dobro, to je prosto deo posla. I onda kad se sve završi, odeš kući i probaš da zaboraviš sve što se dešavalo, ali najčešće ti želiš da zaboraviš, ali ne možeš... Tu su onda deca, porodica, opustim se do 22-23, a onda pogledam Vesti da vidim da li se nešto desilo u međuvremenu.

Ti si na radio B92 došla 1992 godine. Kako je to bilo, neka audicija? 

- Bio je jedan veliki konkurs, u stvari, velika audicija za voditelje muzičke redakcije, za nekog ko će da bude DJ ispred mikrofona (dok muzički saradnik pušta muziku). Audicija je trajala beskrajno dugo, čini mi se dva meseca, dok su prošli svi krugovi. Mislim da se prijavilo oko 450 ljudi. Tada smo primljeni: Jelena Đolović, koja je sad na Voice Of Amerika, Pavle Veljković i ja. Mi smo bili prvi zvanični voditelji na radiju u muzičkoj redakciji. I tako sam počela da radim...Prvo je bio taj Ritam u sredu (RUS), koji sam nasledila od Gordana Paunovića. Tu sam upoznala sve muzičare koji su ovde ikada išta radili i meni je to u tom trenutku bilo nešto što sam stvarno želela da radim. Onda je polovinom devedesetih krenula putopisna emisija ''Zavrti globus'', koju si vodila zajedno sa Hot Bebom (Jelenom Petrović). Hot Beba je takođe bila bitan lik za tadašnju devedesetdvojku...

Sećam se da je ''Zavrti globus'' išao subotom uveče i da ste vas dve baš uživale...Dobro ste se uklapale. 

- Jelena je čudo, da.... Ona je bila u Ritmu srca, pa je posle radila i kao voditelj... Ona i ja smo svašta radile zajedno, radile smo čak i noćni program četvrtkom noću do 7 ujutru ...Zapravo, noćni program je ozbiljno zaživeo u vreme protesta zbog krađe na lokalnim izborima, svi su dežurali, a Jelena i ja smo radile kontakt program noću. Sedimo u studiju, nalivamo se koka kolom i kafom da nam ne poključaju glave... Sa Jelenom sam radila i ''Zavrti globus'', emisija kroz koju je prošlo stvarno mnogo ljudi... Emisija je išla subotom uveče od 8, a pre nas je išao Bojan Đorđević i ''Pomen crvenom patuljku''. U to vreme je možda bilo van pameti raditi emisiju o putovanjima, pogotovo na radiju, ali želeli smo da iskustva ljudi koji su imali sreću da u to vreme putuju negde po svetu, pokušamo da prenesemo ljudima koji nas slušaju. Pogotovo ljudima koji su tada stasavali, znači ona generacija koja je imala 18-19 godina i nije imala prilike da se mrdne bilo gde... I onda je ''Zavrti globus'' bio ventil, prvenstveno meni i Jeleni, a mislim da je bilo bitno i za ljude koji su nas slušali. Mislim da je bilo bitno za ljude tada da čuju kako se živi negde drugde, jer kad si zatvoren i kad si u getu, kao što smo bili, prestaneš da budeš tolerantan. Nemaš razumevanja za nešto što je različito... Kroz emisiju je prošlo preko 100 ljudi, neki su se i ponavljali, a pronalazili smo ih preko raznih prijateljskoh linija. Čujemo da je neko putovao u Nepal, čujemo da je neko bio u Kolumbiji... I onda probamo da te ljude dovedemo u emisiju. Neki važni ljudi za devedesetdvojku više tu ne rade. Mnogi su zaboravljeni iako su itekako doprineli da B92 postane kultni radio.Tica, Bensedin, Racković, Bilbija... Hot Bebu smo već pomenuli...

U kakvom su ti sećanju ostali svi ti ljudi? 

- Sa svima njima sam radila i naravno da ih se sećam... Radila sam mnogo sa Miškom Bilbijom dok smo bili na radiju... Sa Radovanom koga obožavam, dugo sam radila jutarnji program, tada je bio ''lutajući'' reporter... Tica je bio jako zanimljiv, ali eto, trenutno ne znam čime se čovek bavi ...Kroz devedesetdvojku u jednom trenutku kada si svodio crtu šta se dešava u Beogradu od zanimljivih stvari - od književnosti do organizacije koncerata - negde su svi bili uvezani za taj mali krug ljudi koji je funkcionisao na B92. Znao si šta se dešava u svakom ćumezu i mogao si uvek da odeš na zanimljivo mesto, da upoznaš neke zanimljive ljude preko nekog sa devedesetdvojke. Mislim, da u tom nekom trenutku dok je B92 bio samo radio, da je okupljao - to je ono što su zvali ''krug dvojke'', ali ne mislim to u nekom geto smislu; mislim da je zaista okupljao najzanimljivije ljude koji su živeli u ovom gradu.

Ti si odrasla u Hrvatskoj, praktično celo detinjstvo si provela u Zadru, Šibeniku i na Visu...Da li si posle rata bila u Hrvatskoj? 

- Ne, nisam bila od `91. nijednom. Zašto? - (pauza) Uf, to zahteva jedan malo duži razgovor... Ja nisam, naravno, izgubila kontakt sa tim ljudima sa kojima sam odrasla. Viđali smo se mi u raznim varijantama, u Budimpešti na primer... Neki od njih su dolazili ovde zato što imaju prijatelje i rodbinu... Ali, ja nisam odlazila u Hrvatsku jer bih tamo mogla da odem kao turista što mi je malo bez veze... I, prosto, nije bilo prilike da idem tamo... Suviše sam emotivna verovatno, pa bi me to više potreslo, nego što bi me usrećilo. Kada se spomene tvoje ime, prvo na šta pomislim je pozitivnost, osmeh, normalnost... Upoznao sam dosta ljudi koji rade na TV-u i nisu baš svi ''na zemlji''... Neki su nadmeni, umišljeni... Koji je tvoj recept za normalnost?

- Pravim se da ne radim na televiziji (smeh)... Ne znam, to valjda zavisi od toga kakav si čovek, to je pod broj jedan. Mene nekad rastuži kada me neko upozna pa kaže: ''Jao, pa ti uopšte nisi ozbiljna, pa ti si tako nekako...'' Ljudi imaju potpuno drugačiju sliku kada te vide na ekranu, kada im čitaš vesti koje su uglavnom vrlo turobne, i teško varljive... I onda kada te upoznaju, vide da te zanima još gomila drugih stvari ,što ne može da se vidi u Vestima... Da si normalan čovek i da si prirodan. Mada, zahteva to što si neko ko radi na televiziji, da paziš u nekim trenucima šta ćeš da kažeš i kako ćeš da se postaviš... Ali, ja se trudim da to stvarno ne utiče na mene, ja sam takva kakva sam, pa ako je u redu, u redu je... Razlika TV i radija... - Televizija jednako izloženost, radio jednako zaštićenost. Na televiziji ne možeš nikada da budeš 100 odsto spontan, makar zbog toga što moraš da sediš neprirodno... Na radiju je to drugačije, možeš da budeš u pidžami, i krmeljiv, i kakav hoćeš, i da se osećaš dobro... Drugo, radio je jednako glas, i onda je zanimljivo kako ljudi zamišljaju ljude koji rade na radiju... Svi ih zamišljaju i doživljavaju na potpuno drugačiji način. Televizija je razotkrivanje,sve je izloženo, sve je tu na tacni... Radio je mnogo erotičniji.

Ti i Goran izgledate jako dobro kao televizijski par, a zanimljivo je da ni ti ni on niste novinari po profesiji...

Goran je veliki profesionalac. Mi se družimo i privatno.Goran je prevodilac engleskog, a ja sam završila ekonomiju. U principu, ne mora da znači da je dobar novinar onaj koji je završio političke nauke, bitno je koliko si ti posle tog fakulteta spreman da prihvatiš neka druga saznanja o svetu koji te okružuje.Tako da ne mislim da je to uslov da bi se neko bavio novinarstvom.

Da li ti se dešavalo da ispadneš iz ritma dok vodiš Vesti, da izgubiš koncetraciju zbog nečega? Ili se već dovoljno istrenirana da tako nešto ne može da ti se dogodi?

- Vesti traju pola sata, adrenalin, fokus i koncetracija moraju da budu maksimalni da bi to izgledalo i zvučalo kako treba. Ne smeš da dođeš u situaciju da imaš takav pad koncentracije u kome ne možeš da se snađeš.

Koliko se sećaš perioda studiranja...Šta ti prvo pada na pamet?

- Uf, ne mogu da verujem da sam završila ekonomiju. 

Kakvi su bili frajeri na fakultetu?

- Ne znam,uopšte nisam išla na predavanja...(smeh) To sam nekako završila usput, jer sam već bila na radiju, pa je to bilo kao, ajde da završimo ono šta smo započeli... Zanimljivo je da mnogo ljudi koji se pojavljuju na političkoj sceni Srbije, su ili bili moji asistenti ili moji profesori, tako da ih znam i sa te druge strane.

Kako sebe vidiš za , na primer, deset godina, šta bi volela da radiš?

- Ne razmišljam o tome, čak nemam ni petogodišnji plan. Kada bude došao trenutak kad više ne budem želela da radim ovo što sada da radim, onda ću da razmislim šta dalje.

Da li si imala ponude sa drugih televizija?

- Jesam, ali ne možeš da shvatiš kakve su ponude bile...! Zanimljivo je, na primer,nešto što se prepričava kao anegdota, kad je BK trebalo da krene sa kvizom ''Najslabija karika''. Neko je sa naše televizije išao da intervjuiše Bogoljuba Karića, mislim da je to bila Maja Uzelac. I onda je Bogoljub pitao koliko bi on morao da plati za onu malu što vodi Vesti, ''Ona je opasna,ona je ljuta,ona bi bila super za tu ulogu''(smeh). Ali, ja sebe vidim na B92, to mi je kao neko jezgro.... Kad si negde 15 godina, tu je već i krug ljudi sa kojima se družiš.

Na B92 je i deo tvoje porodice ( suprug Dragan Ilić i rođeni brat Dušan Šaponja), koliko je ta podrška važna, koliko pričate međusobno o poslu...

- Dosta.... Mislim da je ta kritika i podrška najvažnija. Da je to neko ko ti je dovoljno blizak, da si siguran da ti misli najbolje, mislim da to može najbolje da te usmeri... A da ne misli da si ti najpametniji i najbolji na svetu, nego može da ti kaže realno šta je to što bi trebalo da promeniš, da ti da neke ideje,sugestije... Tako se mi svo troje jedni drugima nađemo pri ruci, a ponekad i kao rame za plakanje... Ko ti je bio favorit u Velikom bratu?

- Menjalo se to... Prvo mi je kao i svima bio Miki favorit ... Bilo je dosta polemike kao, Veliki brat ide na B92, to više nije stara devedesetdvojka itd. Čini mi se da ako se dovoljno odmakneš od cele te priče, prosto ne treba da imaš problem sa tim stvarima, i mislim da je to sasvim u redu... Mislim da BB nije išao na devedesetdvojci, možda se ne bi desilo da pobedi čovek koji je završio Muzičku akademiju i koji je pijanista, i koji je mimo cele one većine likova koji su se pojavljivali u toj kući. Znači, navijala sam prvo za Mikija, a posle za Ivana. Mada,imala sam tu rupe negde na sredini, nisam imala vremena, pa nisam mogla da pratim... Ali, pošto je to bila glavna tema poslednja tri meseca, gde god se nađeš svi su samo o tome pričali, pa se informišeš i usput ''Aha, šta je bilo... a šta je to bilo juče....''. Navijala sam za Ivana, ali nisam glasala za razliku od većine ljudi koje poznajem ... To me je baš iznenadilo, oni su kao sumanuti slali poruke te odlučujuće noći... Ja nikad neću biti u kući Velikog brata, to je sigurno. Ali,na neki način kada radiš ovaj javni posao možeš da imaš utisak da si u nekoj vrsti Velikog brata, zato što ne možeš da uradiš ništa, a da to ne ostane neprimećeno. Od toga da ne možeš da se igraš sa decom na igralištu, a da te ne ''snimi'' kompletan komšiluk. Ali meni to zaista ne smeta, iako to praktično jeste deo ovog posla kojim se bavim.

Kada bi gostovala u ''Karaoke obračunu'' kod Đurička, koju bi pesmu volela da otpevaš? 

- Muzika u toj emisiji se dobrim delom poklapa sa onim što sam ja slušala, domaće stvari su uglavnom iz tog nekog novotalasnog perioda... Mogu ti reći da prepoznajem uglavnom sve što se tu pušta... Šta bih volela da otpevam? Ne znam, možda ''Redemption Song'' od Boba Marlija, to mi prvo pada na pamet iz nekog razloga.

Da li imaš utisak da živimo bolje nego ranije?

- Da, živimo bolje.

Šta ti fali da bi bilo još bolje? Šta ti smeta...? 

- I dalje mi smeta netolerancija. Svaki put me štrecne kada to osetim i primetim, a toga sam svedok gotovo svakodnevno... Mislim da to ima veze sa situacijom, to je posledica neka... Ne mogu da prihvatim da smo mi takvi, da smo netolerantni... Dovodim to u vezu sa svim što nam se dešavalo 10-15 godina unazad. Međutim, mislim da to može da se menja, opet ona priča: širenje vidika, upoznavanje drugih kultura, običaja, tradicije, ljudi naravno...To je ključ svega, bela Šengenska lista... Molimo vas gospodine Oli Ren, budite tako ljubazni...! Koliko imaš vremena za dešavanja iz kulture? Pozorište,bioskopi, koncerti...

- Mislim da je jedno 10 godina nisam propustila nijedan koncert u Beogradu koji je bio bitan. Poslednji veliki koncert bio mi je REM pre dve godine, to mi je stvarno bilo super.... Gledala sam razne zanimljive stvari u međuvremenu. Bila sam u Istanbulu proletos, pa sam gledala neke potpuno drugačije stvari od onih koje možeš ovde da vidiš... U pozorište idem malo, u bioskop odem, da ne kažem da sam sa mojim klincima gledala sve Diznijeve filmove... Ono što ne zahteva neku akciju, to je da pročitaš neku dobru knjigu, to ne zahteva da izađeš iz kuće, možeš da čitaš kad deca odu na spavanje, pa ono, 5 strana-5 strana...Trenutno čitam neverovatnu knjigu potpuno, to je pisac kojeg sam otkrila pre dve godine, Amin Maluf ''Krstaški ratovi u očima Arapa'' .To je ta priča da vidiš dve vizure, da potpuno promeniš sliku nečega kako si nešto učio, čitao ili gledao u filmovima... Malufa sam otkrila pre dve godine, neko mi je poklonio isto tako jedan njegov fenomenalan roman koji se zove ''Leon Afrikanac''. Takođe, skoro sam čitala, odličnog, odličnog ,odličnog Srđana Valjarevića, koga inače volim i njegovu poeziju volim, ali ''Komo''...! Fenomenalna knjiga,preporučujem svima.

Kakve zabave preferiraš? Šta voliš da popiješ kada si sa prijateljima?

- Pošto volim da kuvam, volim da mi dođu ljudi da napravim neku večericu... Skoro sam bila na tako nekoj polu-sedeljci, žurci tog tipa... Vino je piće broj 1, i wine talk razgovori koji se vode kada se pije vino u društvu, su najzanimljiviji i najlepši razgovori. Ima jedan super film ''Sideways''-mislim da je uzeo neke silne nagrade na Sandens festivalu-koji priča o tome kako su dva prijatelja krenula na vinsku rutu po Americi. Ovaj jedan lik kao treba da se ženi, a ovog drugog je ostavila žena praktično pred veridbu, i ta njihova priča, to je to, da degustiraš vina iz raznih krajeva i da na taj način putuješ ako ne možeš u tom trenutku da stvarno otputuješ negde. Pošto sam iz Dalmacije, u mojoj kući se uvek pije vino, svi piju vino... U Dalmaciji i maloj deci daju vino, što baš nije preporučljivo (smeh)... Volim da probam razna vina, ali trenutno najbolje koje može da se popije prave moj tata i moj brat. E,to neće moći kad uđemo u EU, i to će biti jedna od stvari koje će mi nedostajati. Ali se nadam da ćemo uskoro da pročitamo i tu vest : Srbija ulazi u EU.

Omiljeni delovi Beograda...

- Pošto živim na Novom Beogradu, onda koristim prednosti koje on ima, a to je da ima dve reke: Savu i Dunav. I ne zna se gde je lepše da odeš da se promuvaš, budeš sa decom, da se istrčiš malo... Igram fudbal bez problema, ja sam Ronaldinjo u našoj porodici, pošto jedina imam dugu kosu, tako me zovu deca(smeh)... Zemunski kej mi je bliži, pa često idem tamo. Volim i na Dorćolu one uličice, i Dunavski kej ispod... Uglavnom, voda me privlači, bez vode ne mogu da zamislim nijedan pejsaž, ne znam kako bih se snašla negde gde nema vode, makar malo... Voda me smiruje i to je to...

Otkud ime Živana?

- Da ti kažem da sam trebala da se zovem Josipa, pošto sam rođena 25 maja, a u to vreme je bio drug Tito (smeh)... Po tati sam dobila ime, on se zove Živko, pa kao, Živana ... Starinsko je ime, i kad sam bila mala, bilo mi je čudno jer se niko tako ne zove, pogotovo u Hrvatskoj... Trebalo mi je malo vremena da se srodim sa tim imenom, a sad mi je super što se tako zovem, jer je retko i lako se pamti... Još sa prezimenom u kombinaciji, ne može da se promaši. Nema sigurno dve (smeh)...