Deca heroji pobedili rak

Neprijatelj se pojavio bez najave, strahom obojio nevine misli, danonoćno kidao bolom malena tela, gurao ih je izvan zagrljaja nemoćnih roditelja i sveta koji su tek počeli da upoznaju - pravo u smrt. A oni su izdržali sve. I pobedili! Izlečena od raka, deca iz cele Srbije, ovih dana borave na rehabilitaciji u Ivanjici, u kampu „Nurdora“, jer je napokon došlo vreme da sa svojim mamama i tatama okrenu novi list.

Novosađanka Joland Korora (42), diplomirani inženjer poljoprivrede, nosila je svog Matiju u stomaku 1999. godine, dok su po Srbiji padale NATO bombe.

„Imao je Matija tri godine i tri meseca kada smo saznali dijagnozu: nefroblastom embrionalnog tipa. Desni bubreg je odstranjen, a tokom 10 meseci hemoterapije, svaki zalogaj hrane Matija je povratio. Bili smo skamenjeni od straha da neće preživeti, ali jeste. Još jednom je tokom terapije bio na ivici“, kaže Joland. „Tek danas možemo reći, a godine su prošle, da smo izlečeni jer i formalno izlazimo iz sistema zdravstvenih kontrola. To iščekivanje svakog novog nalaza radiologa, neizvesnost koja donosi život ili smrt, dovodila nas je u situaciju da od straha ne možemo da funkcionišemo.“ Dve majke iz Kosovske Mitrovice, Zinetu Zaimi (49) i Snežanu Bogosavljević (45), spojila je i zbližila bolest njihove dece. Džemil (13) i Sanja (14), detinjstvo su proveli na području danonoćno zasipanom projektilima.

„Moj Džemil rođen je 5. marta 1999. Sve je bilo u redu do prošle godine, tada je napipao mali čvorić kod kuka. Od februara do maja nije imao tegoba, a onda je sve počelo. Dijagnoza: mezenhimalni tumor dezmoplastik. Prošli smo devet ciklusa hemoterapije i 28 zračenja. Bilo je velikih padova, trenutaka kada se jedva izborio za život”, priča Zineta.

Snežana i Zineta, sugrađanke, ranije se nisu poznavale. Tek su ih susreti po bolničkim hodnicima zbližili. Dve majke podelile su veliku muku - i obe su pobedile.

„Jednog dana Sanju je zabolela noga, a onda i stomak. Otkriven je tumor na abdomenu, sa metastazama čak i na glavnoj aorti. Usledila je operacija, pa četiri hemoterapije. Dečje uverenje da je čak i najteža bolest tek privremeno, prolazno stanje, olakšalo je njenu svakodnevicu“, govori Snežana. Svesna je da je najgore prošlo, i da Sanju tokom narednih pet godina očekuju kontrole i još stresa. Na izlazu iz ivanjičke bolnice Novosađanka Joland objašnjava zašto je Ivanjica danas grad koji voli najviše na svetu.

„Matija i ja smo ovde prvi put bili juna 2004. godine, posle 12 meseci izolacije, bolesti i teške terapije. Matija je bio sićušan, ćelav, izmučen. Bez obrva i trepavica. Imao je samo četiri godine i ogromno životno iskustvo. On takav i ja „naoružana“ jedino nadljudskom željom da pobedimo, osetili smo tada prvi put da je ambis daleko iza nas „potekle su majčine reči, dok joj se probližavao sin. Nasmejan i snažan dečak Matija, koji će narednih dana proslaviti svoj 12. rođendan.

U Ivanjici, mališani i roditelji svu stručnu i ljudsku pomoć dobijaju od direktorke Specijalne bolnice za rehabilitaciju dr Radovanke Predragović Stevanić, njenih lekara i tehničara.

„Kada se pojavi kod deteta, karcinom odmah postaje i bolest porodice, komšiluka, okoline... Kod nas, taj široki krug se posle mukotrpnog lečenja sužava i završava. Mališane, njihove mame i tate vraćamo u društvo, sa saznanjem da smo im pomogli da se izleče, ali i da sačuvaju porodice“, kaže doktorka Predragović - Stevanić koja je i sama, pre pet godina pobedila rak.