Zašto ima sve više gojaznih?

Foto: Emilio Labrador/Flickr.com

Koristeći statističke podatke nadležnih službi, ova nova studija opovrgava popularno verovanje da je porast stope gojaznosti u proteklih nekoliko decenija rezultat povećanog unosa kalorija uopšte, a naročito šećera.

U studiji „Laž o gojaznosti“, Kristofer Snoudon proučava dokaze koje nude Odeljenje za životnu sredinu, hranu i ruralne poslove (DEFRA), Britanska fondacija za srčana oboljenja, Republički zavod za statistiku (ONS) i Nacionalno istraživanje o dijeti i ishrani, i otkriva da svi oni upućuju na to da je konzumacija šećera, masti i kalorija po glavi stanovnika u Velikoj Britaniji već decenijama u opadanju.

Uprkos činjenici da ljudi uključeni u kampanje o javnom zdravlju prikazuju „epidemiju” gojaznosti u Britaniji kao posledicu sve veće dostupnosti brze hrane, ovo nema činjeničnu osnovu.

Ljudi su smanjili unos kalorija, ali su smanjili i nivo fizičke aktivnosti.

“Uzrok porasta stepena gojaznosti u Britaniji nije zbog povećanog unosa kalorija već porasta fizičke neaktivnosti. Imajući u vidu da se o prekomernoj telesnoj težini sada vrlo često govori u medijima, zabrinjava činjenica da jako mali broj ljudi zna da je naš način života koji uključuje veliki broj sati provedenih u sedećem položaju, a ne naš apetit, pokretačka sila odgovorna za sve širi obim struka među britanskom populacijom”, navodi Kristofer Snoudon, autor studije.

Studija je pokazala da Britanci u proseku šetaju 288 km godišnje, što je za 410 km manje nego 1976. godine, a takođe i manje voze bicikl – prosečno 68 km godišnje u poređenju sa 82 km koliko je zabeleženo 1976. godine.

40 odsto stanovništva je izjavilo da uopšte ne pešači do posla. Sa porastom broja kancelarijskih poslova i tehnoloških uređaja za uštedu vremena, ljudi imaju sve manje mogućnosti da se bave fizičkom aktivnošću, kako kod kuće tako i na poslu.

U svojoj studiji, Kristofer Snoudon nagalašava da ne treba kriviti multinacionalne proizvođače hrane i napitaka. U različitim kampanjama posvećenim zdravlju mnogo privlačnija meta postaje industrija hrane nego fizička neaktivnost.

Stoga autor smatra da „učesnici u kampanji koji promovišu zdrav način života treba da preusmere svoje napore da podstaknu ljude na fizičku aktivnost, a da objavljen rat industriji hrane ostave po strani. Antitržišne politike koje su usmerene ka celoj populaciji kao što su porezi na zaslađena gazirana pića i proizvode koji povećavaju telesnu težinu (tzv. fat taxes) neće doprineti poboljšanju zdravstvenog stanja nacije“.

Činjenica da Britanci u proseku unose manje kalorija ne znači da svi Britanci manje jedu. Trebalo bi da budemo skeptični prema onima koji tvrde da će smanjivanje unosa kalorija kod stanovništva dovesti do smanjene stope gojaznosti jer to se očigledno nije desilo u prošlosti.

Osetljivost lobija na vezu između unosa kalorija, šećera i gojaznosti, a koji se zalaže za javno zdravlje, vidi se i u reakciji na studiju iz 2011. godine pod nazivom “Australijski paradoks” (The Australian Paradox) istraživača Barkleja i Brend—Milera (Barclay and Brand-Miller) po kojoj je potrošnja šećera u Australiji u opadanju u zadnjih trideset godina dok stopa gojaznosti raste.

Njihov rad označen je kao „pretnja javnom zdravlju“ i sprovedena je i istraga o kršenju naučnih standarda. Autori studije su kasnije oslobođeni krivice, ali naslov „Australijski paradoks“ naglašava uvreženost verovanja da uzrok gojaznosti može biti samo povećanje unosa šećera i/ili kalorija.

Sudeći po dokazima iz Velike Britanije i u poslednje vreme Sjedinjenim Američkim Državama, ispostavlja se da nije nikakav paradoks u pitanju, piše Breitbart.