Crackdown 2

Uz to su u konstantnoj radio vezi sa komandirom, koji ne prestaje da zvoca i komentariše svaki potez koji naprave u borbi protiv urbanih zala. Čini se da je lakše biti kriminalac...

Crackdown 2 je nastavak jedne od najupečatljivijih "ranih" ekskluzivnih igara za Xbox 360, akcionog sandboxa u kome ste igrali ulogu superpolicajca koji se na ulicama i krovovima Pacific Citya bori protiv bandi koji terorišu pošten svet. Sudeći po početnim postavkama dvojke, mladac ne samo da nije uspeo da grad održi u komadu, nego je debelo zaribao i na polju očuvanja fizičkog integriteta njegovih stanovnika. Pacific City iz Crackdowna 2 je grad u ruševinama: gangovi su se ujedinili i formirali terorističku organizaciju po imenu "Cell", a jadnim pučanstvom se proširio virus koji je veći deo populacije pretvorio u mutirane zombije koji se boje svetla, ali noću izmile iz rupa u misiji terorisanja preživelih (nešto nalik filmu "Ja sam legenda" sa Will Smithom).

Vaš posao u igri biće sledeći: tukući se sa Cellom danju i frikovima noću, tražićete i aktivirati jedinice koje služe za punjenje nekakvog solarnog kolektora koji služi za spaljivanje mutanata. Kad aktivirate svih devet, Pacific City imaće jedan problem manje.

Ukoliko želite da rano sumiramo mišljenje o igri, ono bi glasilo otprilike ovako: Crackdown 2 je relativno zabavan, mada sadržajno siromašan sandbox sa akcentom na akciji umesto priče. U igri, osim osnovne postavke, gotovo da nema razrade zapleta: od početka do kraja ćete raditi jedan isti posao, i nećete, kao u sličnim igrama, dolaziti u dodir sa NPC likovima ili bilo kim ko bi dao dublji smisao vašim avanturama.

Kao protivteža siromaštvu sadržaja, autori su u igru ubacili vrlo zarazan sistem napredovanja. Svaka pojedinačna veština (upotreba vatrenog oružja, vožnja, veština sa granatama i eksplozivom, skill u bliskoj borbi...) razvija se u skladu sa njenim korišćenjem (više pucanja -> veća efikasnost sa oružjem; više pesničenja, veća šteta koju pravite udarcima...). Izuzetak od ovog pravila je agilnost, odnosno, sposobnost za skakanje u dalj i visinu, što je veština koju isključivo razvijate skupljanjem zelenih kugli (orbova) koje su rasute po krovovima, budžacima i drugim teško pristupačnim lokacijama. Potraga za orbovima, sistem pokušaja i greške u platformskim naporima da prikupite što veći broj zelenih kugli ima ogroman značaj za ostatak igre, jer se kampanja ne može završiti ako nemate makar nivo 4 u kategoriji agilnost (neki solarni sistemi smešteni su na vrlo visokim zgradama).

Osim siromaštva priče i pomalo monotone akcije, igri zameramo i činjenicu da je vožnja motornih vozila potpuno marginalizovana. Jednostavno, nećete imati ni želje i potrebe da vozite kola, jer ćete stalno kraičkom oka zapažati udaljene orbove do kojih valja doći, tako da će vam se više isplatiti da se gradom krećete skakanjem po krovovima nego za volanom. Zelenih orbova, inače, ima pet stotina, što će igračima koji su pedantni dati dovoljno materijala za višenedeljno igranje. Ali to nije sve! U igri postoji još toliko plavih orbova, koji daju mali "bust" svakoj pojedinačnoj veštini, koji su skriveni na još zaguljenijim mestima.

Ok, da li je ovo sada sve? Ne! Na ultra skrivenim budžacima Pacific Citya nalazićete audio-dnevnike novinara i drugih protagonista koji iz prve ruke pričaju o događajima koji su doveli do širenja zaraze među populacijom i formiranja terorističke grupe Cell. Ovih dnevnika ima nekoliko desetina i dobro su skriveni, a ono što nam nikako nije jasno jeste zašto su autori želeli da pošto-poto sakriju priču od prosečnog igrača koji nema vremena da se zavlači ispod svakog kamena.

Dakle, malo pucanja i mnooogo više skakutanja su lajtmotivi igre: ako vam se ovo čini primamljivim, ne časite časa nego nabavite Crackdown 2.