D.Popovic:'Slavina' je i dalje otvorena

– Liberalizacija finansijskih tokova bez čvrstog zakonodavstva i nezavisnog sudstva ne može ići predaleko. Ovde će biti najvažnija dobra sinhronizacija zakona. U suprotnom, verovatno će dobitnici biti samo insajderi i tajkuni, koji će moći nekažnjeno da obrću milijarde i da ih višestruko uvećavaju. To nije cilj nijedne liberalizacije, naprotiv. Cilj je da se zaštite investitori i mali ulagači koji su osnova privrednog miljea, što kroz strateške investicije, što kroz mala i srednja preduzeća, na kojima počiva moderni privredni sistem. Stoga bi ovde najpre trebalo uvesti osnove zdravog privrednog sistema – stečajno i antimonopolsko zakonodavstvo, i poraditi na smanjenju korupcije u pravosuđu.

Tako se stvaraju odgovorni privredni subjekti kojima je potrebna liberalizacija finansijskih tokova. Mi takve privredne subjekte još uvek nemamo. Ovde je veoma rasprostranjena kultura neplaćanja i neizvršenja obaveza, kako u privatnom tako i u državnom sektoru. Stoga smo mi, u stvari, na samom početku. Stvari, ponavljam, moraju da se rade nekim logičnim redosledom u kome liberalizacija finansijskih tokova jeste veoma značajna, ali svakako da je značajnija liberalizacija robnih tokova, i to kroz liberalizaciju svih cena, smanjenje carina, itd.

Ovako je dr Dana Popović, profesor beogradskog Ekonomskog fakulteta i član Centra za liberalno-demokratske studije, ocenila, u intervjuu za Ekonometar, predložene izmene deviznog zakona, odgovarajući na pitanje koje se ticalo upravo liberalizacije finansijskih tokova.

Kome odgovara inflacija

I u ovu godinu prenela se dilema da li inflaciju treba po svaku cenu obuzdavati, imajući u vidu da to ima i svoju cenu. Šta bi, po Vašem mišljenju, morala da bude okosnica u suzbijanju inflacije?

– Neverovatno je da u Srbiji još uvek neko razmišlja o autonomnoj ekonomskoj politici, a u javnosti da se debatuje o tome šta nam je važnije: inflacija ili privredni rast! Ako su sve zemlje u okruženju smanjile inflaciju na minimum, ako MMF na tome insistira, ako strani investitori to smatraju poželjnim, onda se upitajmo – kome to inflacija pogoduje i ko to otvara dilemu iz 70-ih godina prošlog veka!

Postoje dve interesne grupe kojima odgovara inflacija. Jedna je vlada, koja nema političku snagu da izvrši privatizaciju 70 velikih društvenih firmi i nastavlja da isplaćuje nezarađene plate. Kao posledicu imamo inflaciju. Drugim rečima, kroz inflacioni porez upravo mi finansiramo te firme. Stopa poreza na dodatu vrednost iznosi 18 odsto, što znači da svaku transakciju plaćamo za toliko više, a novac odlazi u budžet. S druge strane, i inflacija je bila 18 odsto, što će reći da je svaka transakcija oporezovana sa još 18 odsto, odnosno, da nam je dohodak realno umanjen upravo za ovaj iznos. Druga interesna grupa su upravo radnici iz „zombi-preduzeća“. Njihova radna mesta se finansiraju iz inflacije i za njih je ona svakako blagotvorna.

Mislim da je krajnje vreme da se prestane sa takvim, štetnim, dilemama. Šteta od takve debate ista je kao što bi bila šteta od pitanja – zar zaista treba prestati sa pušenjem, kada svako odvikavanje ima svoju, nekada i veoma veliku cenu?! Niko ozbiljan neće otvarati takve dileme. Ovde je jedino pitanje – hoćemo li mi u Evropsku uniju i u Svetsku trgovinsku organizaciju ili – nećemo. Sve drugo je onda jasno: ko god hoće da ide u tom pravcu više ne sme računati na inflaciju, na subvencije, na partijski socijalizam u ovoj ili onoj formi.

Odgovor na drugi deo vašeg pitanja onda je sasvim jasan. Prevelika javna potrošnja generiše inflaciju i spoljnotrgovinski deficit i taj scenario nije održiv. Uz to, država se ne sme uplitati u privredni život, a kada bi još naučila da napravi dobru investicionu klimu, onda inflacije zaista ne bi ni moglo biti.

Opasno zaduživanje

● Povećanje obavezne rezerve izazvalo je negodovanje bankara. Ali, nazavisno od toga, koliko je to dobra mera s obzirom na to da nije dala željene efekte jer krediti i dalje rastu?

– To što je centralna banka napravila branu protiv poplave kredita ne može biti zamena za otvorenu slavinu koju nikako da zatvori Ministarstvo finansija. Naime, ovde je osnovni problem u tome što stanovništvo čitavih 60 godina nije živelo u okruženju u kome važi takozvano čvrsto budžetsko ograničenje i gde je svakom jasno da ukoliko je, recimo, kamatna stopa 10 odsto, onda ja znam da mojih današnjih 100 dinara vrede sutra 110, dakle, da ako se zadužim, moraću da vratim realno više nego što je iznosila pozajmljena suma. I ako kredit bude na sedam godina, da bi se otplatio kredit od 100 dinara, treba vratiti 200 dinara!

Ova jednostavna računica nije «zaživela» u Srbiji jednostavno zbog one inflacione dileme iz prvog pitanja. Naime, gornja računica se ukida ukoliko dugove pojede inflacija, a na to računaju svi koji su uzeli kredit. To što su se banke obezbedile deviznom klauzulom, pa će otplata biti i rigoroznija nego u pomenutom primeru, to nikoga ne brine.

Jedan od razloga za lakoumnost stanovištva leži u državnoj politici prema društvenim firmama. Niko od nas ne očekuje da će ova vlada do kraja mandata izmeniti svoje ponašanje i sprovesti radikalni privatizacioni rez u faktički bankrotiranim društvenim i državnim firmama. Radnici u tim firmama očekuju da će tu ostati i primati kakvu-takvu platu. Svi mi znamo da ćemo to platiti upravo mi, kroz inflacioni porez i da će kao posledica toga inflacija biti visoka (za standarde 21. veka), dakle, preko 10 odsto. Sve to formira inflaciona očekivanja kod ostalih i ljudi se onda lakše zadužuju.

● Da li je olako zaduživanje stanovništva neka naša karakteristika ili je to samo pokazatelj koliko smo imali teških godina? Sa tog aspekta gledano treba li kredite obuzdavati?

– Najpre, načelno. Olako zaduživanje veoma je opasno, radili to mi ili neko drugi, te se ono mora sprečavati. Ne smemo se porediti sa boljima od sebe, jer, što je zemlja bogatija lakše će amortizovati razne patološke pojave, a mi ćemo to, budući da smo siromašni, još skuplje platiti.

Javna potrošnja

Sa druge strane, postoji i dobra strana zaduživanja, pre svega u oblasti stambenih kredita: svako ko plaća 200-300 evra stanarinu, u svakom slučaju bolje prolazi ukoliko kupi stan uz mesečnu otplatu u visini stanarine! To će uticati svakako i na pad stanarina u gradu! Tako da ne treba smatrati da su baš svi oni koji uzimaju kredite izgubljeni slučajevi i niko od njih neće biti u stanju da vrati kredit. No, u ukupnoj datoj masi kredita svakako da će najbolje proći banke, koje ovde plasiraju sredstva po ogromnim kamatnim stopama i uz velike garancije da će im sredstva biti vraćena.

Kako analize pokazuju, prekomerno zaduživanje nije naša specijalnost, čak je ovde za sada zaduženost stanovništva u osnovi mala. No, treba li to da bude izgovor da i na ovom planu sve upropastimo? Stoga je sa stanovišta domaće stabilnosti odgovor – da, kredite treba obuzdavati jer će generisani višak tražnje uticati na rast inflacije, što odgovorna centralna banka sebi ne sme da dozvoli. Centralna banka je jedina institucija u zemlji koja je zadužena za stabilnost cena i ona po prirodi stvari ima obavezu da interveniše u situacijama kada preti opasnost da se inflacija izmakne kontroli.

● Vaša ocena dosadašnjih koraka u smanjenju javne potrošnje. Šta se tu može brže i na kratak rok učiniti?

– O javnoj potrošnji odlučuje parlament. To je, dakle, politička odluka i tu se mnogo može učiniti ako postoji politička volja. No, svedoci smo činjenice da ovoj vladi nije lako da upravlja uz pomoć socijalista, a da im ne čini ustupke. Jedan od ustupaka jeste i odugovlačenje i praktično odustajanje od privatizacije „zombi-preduzeća“, iako se mora priznati da je i samoj vladi ovakav aranžman dobrodošao. Kroz upravljanje javnim preduzećima, političke partije na vlasti uspešno vode partijsku politiku i formiraju veoma netransparentne finansijske kanale moći.

To je već krajnje neodgovorno i štetno, ali pošto u tome svi najvažniji igrači učestvuju, tu se ne možemo nadati da se ovakav aranžman brzo ukine. Jedini «igrač» koji je prozreo ovu igru i koji je rešen da se njome pozabavi jeste MMF, koji je upravo iz ovog razloga tražio privatizaciju NIS-a i ubrzanje privatizacije ostalih javnih preduzeća. No, trenutno nemamo aranžman sa MMF; a i kada ga bude bilo, MMF neće moći da uslovljava domaće političare nekim velikim otpisom duga, kao što je bio slučaj u njihovom prošlom aranžmanu. Stoga ja trenutno uopšte i ne vidim rešenje ovog, po mom mišljenju, ključnog problema srpske privrede u ovom trenutku.

Dva osnovna koraka

● U čemu je ključni problem sa javnom potrošnjom u Srbiji?

– Ključni problem srpskih finansija i nije u njegovom saldu, što je bio slučaj u skoro svim zemljama u tranziciji, gde je redovno beležen značajan fiskalni deficit. Mi imamo suficit, ali i jedan ogroman problem. Naš je problem u tome što je budžet prevelik, toliki da svojom veličinom istiskuje kako domaće investicije tako i izvoz i na taj način dostignute razvojne rezultate čini neodrživim. No, ovo nije problem koji se može rešiti na kratak rok, pre svega stoga što partije na vlasti nemaju dovoljno kapaciteta da ovaj problem spoznaju, formulišu i implementiraju. Polazna tačka ovde je ukidanje subvencija (što je započeto), ali i smanjenje poreskog opterećenja stanovništva i privrede. Kako vidimo, na tome se uopšte ne radi, a planirani suficit će, po rečima ministra finansija, otići u javnu potrošnju. Tako i nećemo imati suficit već uravnoteženi budžet, što odstupa od dogovora sa MMF.

Umesto koncepcije “razvojnog budžeta” i politike daljeg stimulisanja domaće tražnje (što je u osnovi politika primerena jedino privredi Japana), čvrsta fiskalna politika u Srbiji podrazumeva jedan mnogo ozbiljniji i odgovorniji pristup. Rasterećenje privrede i odustajanje od razvojnog budžeta dva su osnovna koraka koja trenutno nedostaju u srpskoj ekonomskoj politici. To znači da se moraju smanjiti subvencije, rast plata ograničiti rastom produktivnosti i završiti sa privatizacijom firmi u društvenom i državnom sektoru, a u međuvremenu se mora započeti sa redukcijom viška zaposlenih u državnoj službi i u javnim preduzećima.

●Velike delove industrije Srbije karakteriše poslovno mrtvilo. Kako tu obaviti ''veliko pospremanje''?

– Ono bi se desilo automatski kada bi se primenio Zakon o stečaju. Kultura neplaćanja i neodgovornosti morala bi da prestane. To bi, naravno, ostavilo mnoge bez radnog mesta, ali ne i bez posla. Jer, ako pogledamo stvarima u oči, najveći broj tih radnika ionako ne radi, niti prima platu u tim firmama, već je fiktivno zaposlen u njima, a faktički radi kod nekog privatnog gazde za neuporedivo veću platu. Stoga udar na zaposlenost ne bi bio onako jak koliko mislimo da bi bio. Nadalje, na raščišćeni teren odmah dolaze investitori – pogledajte bankarski sektor. Zatvaranje četiri velike banke pratio je dolazak mnogo većeg broja stranih banaka, a danas je u bankarskom sektoru zaposleno mnogo više ljudi nego u trenutku zatvaranja tih banaka. To znači da taj recept «radi» i u Srbiji, ali je potrebno sakupiti političku volju da ga se primeni. No, i te četiri banke zatvorene su uz veliki pritisak MMF i Svetske banke, a sada ni tog pritiska nema, kao ni rešenosti da se preuzme štafetna palica reformi.

Recept uspešnih

●Za uspešan nastavak privatizacije veoma je važna poslovna i investiciona klima. Kako ih poboljšati?

– Najpre je ne treba kvariti. Dolazak ove vlade pratio je ogroman talas populizma, velike ostrašćenosti prema prethodnicima i odricanje od svega što su učinili. Tako su se odrekli i privatizacije i u potpunosti je zaustavili, da bi tek nakon velike pauze nastavili upravo u tački od koje su se toliko ograđivali. Isto tako, uveli su ogroman fiskalni deficit, pa su se tek posle, pod pritiskom MMF-a, korigovali. Nadalje, na sve načine pokušali su da odlože privatizaciju NIS-a, što su nakon završenog aranžmana sa MMF-om i uspeli. Danas niko više o toj privatizaciji i ne priča. Odatle do kraja tranzicije ne samo da je ogroman raskorak, već je još veći problem u tome što se rastojanje od krajnje tačke uopšte ne smanjuje, jer se sa reformama potpuno stalo.

●Koliko su priče o tajkunizaciji domaće privrede, odnosno o postojanju finansijskih moćnih grupa realno utemeljena opasnost. Šta bi država tu morala da uradi?

– Srbija je postala zemlja u kojoj tajkuni uživaju podršku čak i samog premijera, što je sve samo ne dobro za sve ostale privredne subjekte. A tajkunima najviše odgovara upravo ovaj trenutak – kada je pravosuđe korumpirano a zakonski okvir neizgrađen, jer sada mogu da steknu pozicije koje će dugoročno osakatiti privrednu mapu Srbije.

U svim zemljama u tranziciji pokazalo se da tajkune ruše dobri zakoni, snažno nekorumpirano pravosuđe i otvorenost zemlje za nove ulaske, što sprečava monopolizaciju privrede. Taj recept su primenile sve uspešne zemlje u tranziciji i dobro su prošle. Od tada pa nadalje, tajkuni opstaju i nikada ne postaju gubitnici. Ali, osim njih počinju da se naziru, a kasnije i da dominiraju drugi dobitnici: regularni privredni subjekti, investitori i radnici zaposleni u novom, privatnom sektoru. Tada se nazire i kraj tranzicije – društvo tržišne privrede i vladavine prava.

Katarina Sekulić

Okvir:

Najbolje prolaze tajkuni i insajderi

– Današnju Srbiju karakteriše mali broj ulazaka novih preduzeća, veoma spori rast nove, produktivne zaposlenosti, veliki budžetski transferi, sveobuhvatna državna intervencija i visoki poslovni rizici. Srbija je još uvek društvo u kome tajkuni i insajderi najbolje prolaze, i to će biti tako dok se reforme ne vrate u zemlju. Ne može reforme voditi ni MMF, ni Evropska unija, ni Svetska trgovinska organizacija. To moraju raditi reformski orijentisane vlasti, da bi to na nešto ličilo, ističe dr Dana Popović.

Novo pravilo

– U Srbiji ne bi bilo ovolike kreditne ekspanzije kada ne bi bilo nezarađenih a isplaćenih plata. Plate su, naime, rasle brže od produktivnosti i brže od rasta cena što kod stanovništva formira očekivanja da će se tako i nastaviti. No, ovaj načelni stav teško se usađuje u privrede u kojima država voli da se meša u privredni život – poput Hrvatske, Češke, Poljske sa početka tranzicije, itd. Stoga u ovoj fazi država mora žestoko intervenisati i nametnuti to novo pravilo, o tome da više nema besplatnog ručka i da će onaj ko ne bude vraćao dugove veoma loše proći, kaže dr Popović.

Partijski plen

– Nijedna partija nije na mesto direktora javnih preduzeća postavila kompetentnog čoveka, već su svi postavili svoje pouzdane partijske ljude. To je već jasan signal da su sve ove firme postale njihov plen, i da se partije i javno prema njima tako odnose. Neshvatljivo je da su upravni odbori, koji bi trebalo da formulišu poslovnu politiku firme, sastavljani uvek prema partijskom ključu a ne prema nekom profesionalnom merilu, ocenjuje dr Dana Popović.