Anatomija Novakove igre posle finala u Monte Karlu

Primetno je da je Đoković umnogome promenio taktiku na šljaci, najsporijoj podlozi. U mečevima pre finala (sa Stanislasom Vavrinkom, Fenandom Verdaskom itd.) stajao je na 1-2m iza osnovne linije, što je za njegovu agresivnu igru krajnje atipično. Ranije je Novak 'grizao' i borio se da što je više moguće uđe u teren i dođe u situaciju da napadne. Sada se, na šljaci Monte Karla, povukao i strpljivije gradio poen. Neki su na to gledali sa podozrenjem, ali Novak je na meču sa Nadalom pokazao da u tom aspektu igre nema razloga za brigu. Protiv Rafe je Đoković briljantno kombinovao ofanzivni i nešto povučeniji stil igre. Znao je i da igra duge poene i sa velikim uspehom je u razmenama sa bazne linije izlazio kao pobednik, što je izuzetno težak zadatak protiv Nadala, pogotovo na zemljanim terenima.

Samopouzdanje je izgrađeno na dugim poenima (ili "relijima", kako neki vole da ih zovu prevodeći bukvalno sa engleskog na srpski), a zatim iskorišćeno za odlučniji i rizičniji napad. Đoković je umešno i efektno skraćivao poene, mada je ponekad bio i brzoplet, što je neizbežna posledica svega gore navedenog. Nadal, neosporno, nije bio na vrhuncu svoje igre, ali je bilo očigledno da Španac, naročito iz bekhenda, lakše pogađa linije iz punog trka, kad je 'na petama', sateran u ćošak, nego kada je u pitanju ravnopravna razmena sa osnovne linije. Koliko god paradoksalno zvučalo, u nedelju je bilo tako. Zato je Novak i profitirao zbog strpljive taktike.

Ipak, nameće se jedno značajno pitanje – čak i da Đoković uspe da parira Nadalu sa osnovne linije (što je, pokazao je u nedelju, u stanju da uradi raznovrsnom i povremeno agresivnom igrom), može li on to fizički da izdrži? Na kraju susreta činilo se da je već posustao, dok je Nadal najspremniji na ATP turu. A, na Rolan Garosu se igra na tri dobijena seta... Đokovićeva kondicija i fizička sprema uopšte, njegov najveći nedostatak, mogli bi, dakle, negativno da utiču na najneverovatniji način – da ga onemoguće da igra duge poene sa Nadalom, što do nedelje nijedan igrač na ATP turu ne bi poželeo da čini.

Druga stavka je volej. Evidentno je da je volej, tj. sam udarac, prilično poboljšao – nekoliko loptica pokupio je sa zemlje, nije grešio kod 'zicera', a sada uspeva i da precizno 'zaseče' lopticu kada se skroz izvine, kao i da adekvatno odigra štop-volej. Ipak, nedostatak je primetan kod ostalih elemenata "igre na mreži". Prilazni udarac nekoliko puta bio je prekratak i za lošije igrače, a kamoli za Nadala. U tim situacijama delovalo je kao da je Novak već mislima (a pomalo i telom) krenuo na mrežu i pre nego što je do kraja odradio prilazni udarac.

Sledeća tema je neodlučnost i odabir situacije. Đokoviću igra na mreži nije "prirodna" i zbog toga mu se dogodi da krene na mrežu, pa zastane, a tako izgubi i samopouzdanje i nerve. Ta neodlučnost trebalo bi da bude otklonjena praksom, tj. češćim jurišima napred, kao i iskustvom. Ono što za nijansu više brine jeste ne baš najbolji izbor trenutka u kojem izlazi na mrežu. Protiv Nadala je tako izgubio nekoliko poena – nije izašao posle duboke i niske loptice na bekhend rivala, ali jeste posle nešto kraće na forhend. I tako iznova. Sve u svemu, igra na mreži podložna je dodatnim korekcijama i Novak mora da je popravi ukoliko želi da postane kompletan teniser.

Kada govorimo o ostalim aspektima igre, promena je bilo. Ne neznatnih, ali ni radikalnih. Primetno je da Đoković uglavnom pokušava da do direktnog poena dođe forhendom, a ranije je više forsirao bekhend paralelu, koja mu je bila i zaštitni znak.

Bekhend slajs nije novi udarac, ali se u poslednjih 6-12 meseci neuporedivo češće koristi nego pre. Sa tom praksom prvi je počeo Federer još ranije, pa Mari, a onda i Nadal. Novakov slajs je neko vreme mnogo zaostajao za spomenutom trojicom, bio je 'tvrđi' i nije ispunjavao sopstvenu svrhu – da omogući Đokoviću više vremena da se namesti za sledeći udarac, da promeni tempo ili da izbaci suparnika iz ritma koji njemu odgovara. Kako vreme prolazi, Đokovićev slajs sve je funkcionalniji, a u nekoliko navrata upotrebio ga je i kao pripremni udarac pred izlazak na mrežu. Ipak, potrebno je da slajs bude niži, da ga igra sa više efea ili dublje (ili oba) jer mu se dešavalo, naročito na betonu, da lošim slajsom rivalu prepusti inicijativu u poenu.

Novak ove sezone pravi velike oscilacije prilikom servisa. Prvi mu je, čini mi se, manje ubojit nego ranije, a u prvom delu prošle sezone češće je asovima ili 'servis-vinerima' spasavao brejk lopte nego u prvom delu ove. Novak, ipak, ima odličnu tehniku servisa i mnogo toga u početnom udarcu u budućnosti zavisiće od nivoa samopouzdanja i trenutnog raspoloženja. Na šljaci, naravno, servis ne igra najbitniju, ali ipak ima bitnu ulogu.

Ono što hrabri jeste da u određenim trenucima kod Novaka vidimo ono što smo ranije viđali kod Federera – protivnik jednostavno ne zna da li mu je bolje da Novak servira prvi ili drugi servis. Tu dilemu stvorio je Đoković dobrim 'miksovanjem' drugog servisa – tu je 'kik' (najčešće u bekhend stranu, kada loptica visoko odskoči), zatim 'slajs-servis', ali i agresivni drugi servis na forhend kada rival očekuje jednu od prethodne dve opcije na bekhend stranu. Uvek postoji i rizik od duple greške, a Đoković ih je u Monte Karlu prečesto pravio u važnim poenima.

Konačno, famozni 'drop-šot'. Novak voli da igra skraćene loptice, nekad više, a nekada manje uspešno. Iako neuspešni 'drop-šot' ume da iznervira njegove navijače, Đoković ima potrebno znanje, ima i dobar osećaj kada odigrati skraćenu lopticu i trebalo bi i taj udarac da ima u svom arsenalu. Jednostavno, čini ga više nepredvidljivim.

Dolazimo do priče o psihi i Novakovom moralno-voljnom momentu. On je na tom polju velika enigma. Od početka sezone u njegovom 'govoru tela' nismo mogli da vidimo žar i beskrajnu volju za igrom i pobedom, koji su ga ranije krasili. Čak i kada je dobijao i igrao dobro (npr. protiv Čilića ili jedan deo drugog seta protiv Marija u Indijan Velsu), nije bilo mnogo radosti. Odjednom, protiv Nadala sve se to vratilo. Od početka je Đoković bio 'napumpan' i videlo se da je motivisan i željan nadigravanja – podsetio me je na meč sa Rodikom na US openu ili protiv Pasijansa na Rolan Garosu i na još neke... Čim je situacija u glavi i srcu takva, i igra je bolja. Na samom kraju, ipak, novi pad. U poslednja dva gema Novaka nije bilo na igralištu, kao da je potpuno odustao. Razloga za to apsolutno nema, rezultat je bio 4:1, a takve preokrete viđamo svake nedelje. Nije problem što je Nadal dobio treći set 6:1, ali Novak, kao veliki šampion i pretendent na 'broj 1', ne sme sebi da dopušta da se ne bori do kraja (kao npr. protiv Safina prošle godine na Vimbldonu). Znači, svaki poen odraditi maksimalno, pa šta bude. I budućim protivnicima takav stav uteruje strah u kosti, dok ih saznanje da postoji mogućnost da Đoković u određenom trenutku psihički padne samo tera na još veći napor i trud u nadi da "samo što nije posustao". Dakle, Novakova voljna amplituda je prevelika. Nadamo se da će preovladati ona lavlja, koju smo videli u većem delu susreta sa Nadalom.

Pred Novakom je veoma naporan deo sezone. Endi Mari se razgoropadio i želi da preuzme Đokoviću treće mesto na ATP listi. Novak brani mnogo više poena na šljaci, a evo i njihovih prošlogodišnjih rezultata zaključno sa Rolan Garosom:

Barselona: Đoković nije učestvovao/Mari 2. kolo
Rim: Đoković osvojio/Mari 2. kolo
Hamburg: Đoković polufinale/Mari 3. kolo
Rolan Garos: Đoković polufinale/Mari 3. kolo