Osvojio je sve! A šta sada?

Zemun, Trg pobede, nedelja uveče. Đoković u Severnoj Americi igra za istoriju, a jedan novinar u Beogradu sedi, navija i ispija ostatke slabog alkoholnog pića u mestu koje je nekad razgraničavalo dva carstva – jedno kojim su vladali Turci i drugo kojim su vladali Austrougari.

Simbolično ili ne, tek sada jedan Novak Đoković vlada i jednom i drugom stranom, i severno i južno od Zemuna, severno i južno od Dunava i Save, severno i južno od ekvatora. Čovek je osvojio sve osim Olimpijskih igara, koje i nemaju težinu jednog Grend slema. Do nedelje uveče falio je samo Sinsinati.

U danima pre početka turnira zvali smo ga "sveti gral" i pitali se da li je Novakova trenutna forma dovoljna da taj sveti gral i dostigne.

Dok je trajalo finale sa Federerom kroz glavu mi je provejavalo nekoliko pitanja – a šta ako osvoji? Neće valjda da se ponovi ono posle Rolan Garosa 2016. kada je bio najbolji teniser na svetu, a onda se strovalio jer je ostao bez "goriva", motivacije potrebne da balkanskim i srpskim inatom razbija svoje protivnike kao što je činio do tog trenutka.

Getty images

Verujem da nisam jedini koji je tokom finala sa Federerom razmišljao o tome.

Novak Đoković je osvojio i svoj sveti gral i posle Rolan Garosa uspeo što niko nije od vajkada. Pobeđivao je na svim mastersima i na svim Grend slem turnirima. Sama ta činjenica deluje neverovatno.

Kada se tome dodaju i brojke koje je usput postizao, te 31 masters, te 13 GS, te toliko pobeda, te ovaj pozitivan skor sa Federerom, te onaj pozitivan sa Nadalom... glava zaboli.

Umesto te statistike, treba se prisetiti emocija koje je tokom svih ovih 11, 12 godina budio u nama koji smo pratili Đokovićev uspon uz prekrštene palčeve.

Nije uvek igrao u Dejvis kupu, ali smo mu nekako uvek iza imena videli zastavu sa crvenim, plavim i belim bojama i svaka pobeda nam je bila draga kao da je pod državnim grbom ove zemlje ostvarena.

Možda je čudno, ali u nedelju uveče kada je poslednji poen pri rezultatu 40:30 osvojen i kada je Novak ocrtao nove stranice teniske istorije nisam reagovao gotovo nikako.

Neizmerna sreća je bila tu, ali je reakcija bila nekako "tupa". Koji sekund kasnije shvatio sam zašto. Vratio sam se 11 godina unazad.

Đoković je igrao u Majamiju. Četvrtfinale sa Nadalom, već "zacementiranim" iza neprikosnovenog Rodžera Federera. Pobeda. Mi Srbi smo nacija koja se vrlo brzo navikava na dobro, a onda nekako teško podnosi nešto slabije.

Getty images

Novak je odigrao i jedan meč sa Nikolasom Kiferom na Grend slemu. To je meč koji se rastegao na nekoliko dana u velikoj drami, iako je bila reč o manje kvalitetnom rivalu.

Pre 10, 11 godina nam je Novak (ili bolje rečeno njegov doskorašnji trener Radek Šćepanek) "pokidao živce" na US Openu u pet setova, ali tek pošto je Srbin uradio nešto što je do tog trenutka bilo teško zamislivo.

Pobedio je Rodžera Federera u Montrealu na turniru koji se zove Rodžers kup. Opet simbolično. Tog dana je jedan 17-godišnji momak koji će kasnije postati novinar poslao u potpunoj ekstazi poruku svom bratu i nekolicini prijatelja sadržine "Kralj je pao!".

Međutim, niko nije ni sannjao da će to biti tek početak onoga što će Đoković prirediti u narednih 11 godina.

Već početkom 2008. profesorka nas je u školi pustila da odgledamo snimak finala protiv Žo Vilfrida Conge nakon što je Conga "preslišao" Nadala u polufinalu Australijan Opena.

Prvi set finala, Conga dobija, daj Novače šta ti je?! Nije dugo potrajalo. Proradio je onaj isti inat i ona želja i Conga posle prvog seta nije imao mnogo šanse. Đoković je osvojio prvi GS trofej, video je da može i odatle je sve krenulo.

Ta ista želja će se probuditi posle Dejvis kupa 2010. kada je nekoliko ćelavih momaka napustilo Arenu, a ušli su uredno podšišani.

Getty Images

Želja, koja će ga protiv Endija Marija tri godine kasnije, 2011. naterati Đokovića u Rimu i da opsuje, ali da dokaže da je najbolji na svetu.

Jula 2011. je to i potvrdio, pobedio je Nadala na Vimbldonu u trenutku kad su se mnogi već oprostili od već tada "vremešnog" Federera i pogrešili.

Teniseri su možda "čudnija sorta" od ostalih, pa se tako i Nadal iznova vraćao, iako je zbog stila igre pre deset godina bilo pisanja kako mu karijera neće potrajati jer će ga izdati kolena.

Đoković je od 2011. nadalje osvajao sve. Kada je 2016. godine osvojio i dugo čekani Rolan Garos, kao da je na neko vreme rekao "dosta je".

Kada su 2017. mnogi navijači u Srbiji otpisali Đokovića zbog Pepea Imasa, ishrane, ovoga ili onoga, takođe su pogrešili. I treći iz "velike četvorke" se vratio.

Kada bih ovde nabrajao sve titule srpskog tenisera i osećaje radosti, ljutnje, razočaranja i sve ostalo što su ti turniri Đokovića nosili sa sobom potrajalo bi, a sigurno je slično sa bilo kojim čovekom koji je proveo sate kraj malih ekrana gledajući tenis za koji ga je pre 2007. godine verovatno bilo baš briga.

Sada je 2018. godina. Dve godine posle Rolan Garosa Đoković je stvarno osvojio sve na ATP turu. I sve ostavlja u nedoumici. Ne strahu, već nedoumici. Hoće li sačuvati želju? Možda ni Nadal sa 17 GS trofeja nije nedostižan, ili Federer? Ni Olimpijske igre nisu tako daleko, pa što da ne još jedan pokušaj?

Bilo kako bilo, Đoković je pokazao da ako ima želju koju pokazuje i kada igra loše nekoliko meseci unazad, na terenu može sve.

Ako ima želju, onda ništa nije nedostižno.

Miloš Ljubisavljević