Magičan svet sportskog ronjenja (četvrti deo)

Veliko je pitanje da li je ronjenje danas ekstremni sport. Turističko ronjenje koje se nudi na Jadranskom moru ili u Egiptu nezaboravno je iskustvo, ali daleko od ozbiljnije ugroženosti. Toplo more i šarene ribice sreću se već na desetak metara, a vodiči ne žele da rizikuju, pa retko spuštaju turiste ispod 20 metara. Ronjenje u Crnoj Gori i Hrvatskoj malo je dublje, ali sve je u redu dok ne idete ispod 30 metara...

Autori: Ivan Stančić i Ranko Trifković

Svet
Podeli

Kvalitet opreme i temeljnost obuke, kao i iskustvo pomeraju značajno granice opasnosti u ronjenju. Kao što će vam svaki sportski ronilac iz ovih krajeva priznati, tek ispod 40 metara postaje ‘ozbiljno’. Šta je u tome ozbiljno? Pa, nešto malo biohemijskih i fizičkih procesa koji uslovljavaju da ronjenje mora da se planira temeljnije od običnog turističkog zarona. Opet, retko ćete naći sportskog ronioca bez većeg broja dubokih zarona.

Pod vodom, srećom, ima i zanimljivijih vidika od dubinomera koji otkucava sve bliže ekstremnoj granici od 55 metara, što se računa da je domet bezbedne dubine za sportske ronioce sa bocama punjenim vazduhom.

Jedan od ekstrema u ronjenju jeste udisanje drugih gasova i smeša osim vazduha. Vojni ronioci, diverzanti, na primer, ne koriste standardnu opremu, jer ispušta mehuriće po kojima bi ih protivnici lako uočili. Zato koriste aparate ‘zatvorenog kruga’ i boce punjene kiseonikom. Gas kruži iz boce, do regulatora i nazad u spremište. Prednost je u tome što nema mehurića, a nedostatak što je čist kiseonik potencijalno opasan za ljudski organizam, naročito u prevelikoj količini i pod visokim pritiskom. Stoga vojni ronioci rone plitko, ali ekstrem je u tome što dišu čist kiseonik.

Zato što se na velikim dubinama udeo kiseonika u smesi koju ronilac udiše povećava preko bezbednog procenta, za spuštanje ispod 60 metara koriste se posebno pripremljene mešavine gasova. Najzastupljenije su u istraživanju morskih dubina i industrijskom ronjenju. Mešavine se uglavnom prave od kiseonika, helijuma i azota, a u nekim slučajevima koriste se vodonik, odnosno helijum, i kiseonik ili argon i kiseonik.

Za razliku od upotrebe gasnih mešavina, koje uglavnom upražnjavaju vojni i industrijski ronioci, ronjenje u olupinama ekstremno je iskustvo kojim mogu da se bave i sportski ronioci. Potopljeni brodovi, avioni ili zgrade veoma su zabavno igralište. Ono što je ljudska ruka napravila, a more uzelo pod svoje nosi sobom tajanstvenost koja uzbuđuje. Osim toga, čak i da roni na potopljenom teretnjaku, svaki gnjurac potajno tka priču o istraživanju morskih dubina, vidi sebe kao Džejmsa Bonda ili bar Kustoovog naslednika.

Uzbuđenje se povećava ukoliko se ronilac zavlači u olupinu. Skučeni prostori mogu biti izuzetno opasni za sportske ronioce. Oprema je kabasta i zauzima dimenzije za koje u svakodnevnom životu ne marimo. Creva pomoćne opreme pružaju se kao da ronilac stalno drži raširene ruke, a ronilačka boca mnogo je nezgrapnija i od najvećeg ranca. Dodajte tome skučeno vidno polje i ronilačko odelo koje ograničava pokretljivost. Spuštanje u unutrašnjost broda za sportskog ronioca slično je pokušaju da se debela mačka provuče kroz uzanu tarabu. Stoga se zaronima u kojima se ulazi u olupinu pristupa veoma temeljno. Obavezno je ronjenje u blizini partnera, upotreba bezbednosnih užadi i poznavanje terena. Olupine su često bogat izvor ‘ronilačkog plena’. Neretko će se ronilac hvaliti oknom brodskog prozora, delom brodskog okova ili bar užetom obraslim morskom travom kao najvrednijim ronilačkim trofejima.

Ronjenje pod ledom spada u izuzetno opasne poduhvate. Uobičajena ronilačka oprema nije predviđena za ekstremnu hladnoću. Potrebne su sitne prepravke ili sasvim specijalizovana aparatura za ronjenje ispod leda. Osim što je štetna po opremu, ledena voda ugrožava ronioca. Opasnost od smrzavanja obavezuje na upotrebu težeg, debljeg i nezgrapnijeg ronilačkog odela. Suva odela koja izoluju ronioca od spoljne sredine spadaju u naprednu opremu za koju je neophodna dodatna obuka.

S obzirom na to da se u ledu iseca otvor, ronilac mora da tokom celog zarona ima besprekornu orijentaciju. Nije dovoljno samo puštati iza sebe ‘Arijadninu nit’, tj. bezbednosno uže, već utanačiti sistem poruka sa ekipom koja nadgleda ronjenje sa površine. Ronjenje u tandemu je obavezno, jer čak i sitne neprijatnosti koje bi sportski ronilac sam mogao da otkloni, u ledenoj vodi i teškoj opremi predstavljaju izazov. Čar ronjenja pod ledom uglavnom je isti onaj adrenalin koji udara sve sportske ekstremiste. Opasnost. Predeli s donje strane leda, ipak, nezaboravno su lepi.

Ronjenje u pećinama smatra se za možda i najekstremniji vid ovog sporta. To vam je kao ronjenje u olupini i pod ledom u isto vreme vezanih očiju. Bez šale, pećine u kojima se rone mogu biti divne, široke i sasvim bezazlene. Ima ih mnogo na crnogorskom primorju i pružaju jedinstvene boje i prelive koji se retko sreću. Pravo speleo-ronjenje, pak, obično se nalazi na dnu duboke jame ili na kraju dugačke pećine. Tu počinje ekstrem. Tešku opremu neophodno je doneti na mesto zarona. Voda u pećinama obično je gotovo ledena. Čak i kad se sasvim opremi i dobro utopli, ronilac je i dalje debeli mačak koji mora da se zavuče u mišju rupu.

U pećinskim vodama navigacija je gotovo nemoguća. Ako je voda i bila bistra, ubrzo postaje neprozirni muljag. Mrak koji ronioci otkriju u pećinskoj vodi od one je vrste koja se ne plaši ni najjačih reflektora. Ishod je bauljanje, a vrlo malo plivanja ili ronjenja. Ekstrem ekstrema penje se na kub ako je voda u kojoj se roni tekuća. Podzemne vode obično su sifonske, što znači da ronilac mora da prođe kroz prirodni lavirint. A kada ga uspešno prebrodi, može mu se dogoditi da završi u vrelu s jakom strujom koja oduzima snagu. Ako se ne izgubi, ne smrzne, ne zaglavi i ne ostane bez nekog dela opreme, gnjurac može biti srećan ako se ne zapetlja u bezbednosnu užariju, pa živ izađe na površinu.

I to je to! Nema dalje sve dok na Marsu ne nađu vodu u koju će neki astronaut-ronilac poželeti da se baci.