Rubens Barikelo, gospodin 300

Kao petostruki karting prvak Brazila, potvrđen i u trkama nacionalne Formule Ford, Rubens kod kuće više nije imao šta da dokaže, pa je, kao i Fitipaldi i Sena pre njega, prešao u Englesku. Britansku Formulu 3 osvojio je 1991. godine, u zanimljivoj konkurenciji Kultarda, Žila de Ferana i Đordija Ženea. Posle trećeg mesta u F3000 u sezoni 1992, dobio je šansu u F1 timu Edija Džordana i kao dvadesetogodišnjak debitovao je na otvaranju godine ’93, u Južnoj Africi. Prvi put je skrenuo pažnju na sebe u aprilu, na Donington parku, na Gran priju Evrope kojim je dominirao Airton Sena. Bilo je lako, previše lako Rubensa ’videti’ i proglasiti za Seninog naslednika: veliki Airton bio mu je uzor, nadahnuće i zaštitnik, ali upoređenjima njih dvojice nema nikakvog mesta.

Barikelo je 1994. započeo četvrtim mestom na Interlagosu i trećim na Aidi. Dalji cilj, logično, bila su preostala dva stepenika podijuma, a onda je došla Imola. Uvod u crnilo ’crnog’ vikenda bio je njegov let u ogradu na ’Varijanti basa’ u petak, a potonje tragične događaje suvišno je prepričavati. Uprkos šoku globalnih razmera, predstava je išla dalje: do kraja sezone mladi Brazilac stekao je prvu pol poziciju, na Spa Frankošampu, i još četiri puta je završavao u bodovima. Stvari su u Džordan-Pežou polako išle napred, to dokazuje i Rubinjova pozicija dva u Montrealu ’95, pa niz četvrtih, petih i šestih mesta, izborenih u 1996. Ako stoji teza da je u Džordanu ostao koju godinu previše, isto se tako može reći da se tu zadržao i nedovoljno dugo da iskoristi kraj devedesetih i Mugen-Honda fazu u kojoj je ovaj tim delovao najozbiljnije.

Brazilac s kiltom

Učešće u stvaranju ekipe od nule može da zvuči kao laskava ponuda, ali teško da je idealno za mlađeg i ambicioznog vozača. Potrebno je vreme da se sve kockice sklope u mozaik, a ako proces teče sporo, godine prolete, ceo vek provede se u nekonkurentnim automobilima, tone se u zaborav i prosečnost. Stjuart-Ford stvaran je u doba kad je Rubens trebalo da pokaže svoj pravi karakter. Prolazeći sa timom kroz porođajne muke, istrpeo je seriju kvarova i odustajanja (u prvoj sezoni čak četrnaest), a podijum u Monaku 1997. bio je čudesni izuzetak. Još veće čudo zbilo se na Velikoj nagradi Evrope 1999, kada su oba Stjuartova vozača izašla na pobedničko postolje. Šok trku osvojio je Herbert, Barikelo je stigao treći.

Realna je bila opasnost da Barikelo, sa već podužim F1 stažom, bude tretiran kao već potrošen, da ostane preskočen u raspodeli boljih trkačkih sedišta i da mu se nikad ne pruži prilika da vozi prvoklasan auto. Njegovim jačim stranama smatrani su kvalifikacioni tempo i rad na mokroj pisti, pri promenljivm vremenskim uslovima. Lični stav: „Nije baš da se meni vožnja po kiši dopada više nego drugima - i zbog vidljivosti i zbog vodenih kapljica - već volim izazov pronalaženja najbolje putanje u krivinama kada je vlažno.“

Za šta je ovaj Paulistano zaista bio sposoban, mogao je da pokaže samo vrhunski tim. Reči engleskog TV komentatora Mareja Vokera „siguran sam da može da osvaja trke ako bude u pravom automobilu“ pokazale su se tačnim. Stjuart je transformisan u fabričku Fordovu postavu, nazvanu Jaguarovim imenom, a Rubensa je put vodio u Maranelo, jer: „Oduvek sam smatrao da će mi karijera biti nedovršena ako nikad ne uđem u konkurentan auto. A to u Ferariju imam.“

Med i žuč

Tokom šest sezona u Maranelu Rubens je ostvario najbolje plasmane u karijeri, dva puta završivši drugi u generalnom i oba puta iza Mihaela Šumahera. Istovremeno, napunio se jedom za ceo život. Propuštajući timskog kolegu neposredno pre cilja na A1 ringu Rubens je 2002. sebe zauvek žigosao i pred celim svetom se legitimisao kao druga violina. Nije ispao mučenik koji je brži, ali mora da se skloni, već običan štitonoša. Istina je sledeća: Žan Tod nije ga doveo da od njega pravi šampiona, već da obezbedi pouzdanog drugog vozača i pripremi teren za osvajanje konstruktorskih titula. Rubensu je ta podela uloga teško pala, no plan je, s Ferarijeve tačke gledišta, potpuno uspeo. Naknadna pamet daje odvažne, uhu prijatne odgovore. Zato nikad nećemo stvarno znati bi li Brazilac tavorenje po ’Džordanima’ i ’Stjuartima’ pretpostavio konačnom ulasku u red osvajača gran prija, što mu je Ferari omogućio.

S lepše strane, pamtiće se 123 trke čekana prva pobeda, postignuta na Hokenhajmu 2000. godine. Zbog kvara motora Rubensove kvalifikacije izrodile su se u košmar, morao je da startuje osamnaesti. Nameran da ga strategijom podigne do nekog pristojnijeg rezultata, Ros Bron mu je propisao dva pit stopa, a kada je u startnom incidentu Šumaher eliminisan, Brazilac je ostao jedina nada Ferarija. Nije imao šta da izgubi i isporučio je traženo! U prvom krugu osvojio je osam pozicija, do petnaestog prolaska ciljnim pravcem već je bio treći. Posle redovnog prvog zaustavljanja u boksu zauzeo je mesto šest i na komandnom pultu verovalo se da će se do kraja Rubens boriti za treće mesto. Tada je bizarni događaj izmenio tok stvari.

Otpušteni radnik Mercedesove fabrike u Le Manu prosekao je žičanu ogradu na Klark šikani i pošao u protestnu šetnju pokraj staze, a njegova akcija u ovoj trci skupo je koštala Meklaren. Nesvakidašnja situacija momentalno je ubacila sigurnosni auto u akciju. Barikelo je to iskoristio za drugi odlazak u boks i potom se našao na trećem mestu, strateški poravnat sa ostalima. A onda je krenula kiša, rivali su promenili gume, dok je Brazilac rešio da to ne učini. Oko Motodroma je padalo, u šumi je bilo suvo. Barikelo je do cilja vozio dovoljno brzo i krajnje pažljivo i zabeležio je prvi trijumf u životu, a na podijumu ga je obilno zalio suzama. Rasplet je bio nabijen emocijama: brazilska himna na stazama Formule 1 nije se čula još od Seninih dana.

Rubens se seća tih trenutaka: „Zapravo jedva da sam uspeo da ne zaplačem već u momentu kad sam prošao pored karirane zastave. Čuo sam Rosa Brona i Žana Toda preko radija i sećam se da sam vikao i govorio sebi da sam uspeo. Posle toga sve se desilo tako brzo da izgleda kao san. Uživao sam u počasnom krugu više nego i u jednom koji sam vozio. Krug je na Hokenhajmu dug, imao sam vremena da mislim na porodicu, na ženu, svoje prijatelje, Ferari tim, na Airtona Senu i na Boga. Na podijumu sam gledao u nebo delom zato što mi je kiša pomogla, delom zato što sam ponovo pomislio na Airtona, na pomoć i podršku koje mi je dao kada sam bio premlad da ih u punoj meri cenim.“

Interni Ferarijev pakt o nenapadanju posle finalne runde pit-stopova umeo je da radi i za Barikela, recimo na Hungaroringu i Monci 2002. Istoj sezoni pripada i ’režirana’ završnica Velike nagrade SAD. Šumi jeste usporio da bi stvorio ’najtešnji finiš ikad’, ali se očigledno preračunao pa je pobeda pripala Rubensu, što Nemac sigurno nije imao na umu. Vredniji su trijumfi iz 2003, sa Silverstona i Suzuke, koji su Mihaelu značajno olakšali život. Oni su i dokaz da ’vozač broj dva’ nije ispunjavao svoje zadatke samo uklanjanjem sa staze ili nenapadanjem timskog kolege, već i otimanjem bodova njegovim suparnicima u borbi za titulu.

Vanzemaljsku nadmoć bolida F2004 Ferarijevi vozači koristili su i za poigravanje s rivalima, ali se 2005. pevala druga pesma. Kada je zabrana redovne promene pneumatika u trci upropastila Skuderiju i okončala dominaciju ’crvenih’ - što joj je i bila svrha - Brazilac se lošije snašao od Šumahera. U toj sezoni ubeležio je dva podijuma, od kojih jedan na skandaloznom Indijanapolisu. Maranelu je bila potrebna nova sveža krv, i imao ju je u Felipeu Masi, a Rubensu je preostalo da potraži novi trkački dom.

Prvi put u Brekliju

Skoro bez izuzetka Baton je u formuli RA106 pravio bolje rezultate, ali je brazilski veteran u njoj izgledao pristojno. Hondini bolidi za 2007. i 2008. godinu bili su naprosto kriminalni. Prvu od dveju pomenutih sezona naš junak završio je bez ijednog osvojenog poena, što mu se nikada ranije nije dogodilo. Iz njegovih usta ’puštena’ je priča o pogrešno kalibrisanom vazdušnom tunelu ekipe iz Breklija, zbog čega su sva očitavanja bila irelevantna.

U svoj toj tami postojao je i jedan svetli trenutak - Barikelo je u Silverstonu zahvaljujući i pametnoj taktici uspeo da se dočepa najnižeg stepenika pobedničkog postolja, za šta njegov RA108 izvorno nije imao tempo. Preuzevši komandu nad bolesnom Hondom, Ros Bron je taj auto svesno pustio niz vodu, kako godinu ne bi trošio na popravljanje nepopravljivog, i sve resurse bacio je na formulu za sezonu 2009. Kada je maja 2008. Rubens u Istanbulu proslavio ono što je računao kao start #257 i kada je govorio da mu je želja da dobaci do 300 GP učešća, teško da je i sam verovao da je to moguće. Pola godine docnije, sa potpuno neizvesnom profesionalnom sudbinom, nastupio je na dobrotvornoj karting trci „Masa i prijatelji“ i trijumfovao, pokazavši zube u okršaju sa mnogim mlađim i po definiciji gladnijim vozačima. Bila bi čista nepravda da se završilo tako. A moglo je...

Život posle života

Kaže se da je Honda u ono što će se proslaviti kao belo ’čudovište od auta’ uložila pola milijarde evra, da su pravljene tri verzije, kako bi bila odabrana najbolja, a onda su Japanci rešili da kapituliraju. To je, ironično, najbolje što se Rubensu moglo desiti, jer bi ekipa, da je sve teklo normalno, verovatno angažovala Bruna Senu. Ovako, Ros nije smeo da rizikuje s debitantom, pa se u vozačkom pogonu nastavilo po starom i time je omogućeno Barikelovo vaskrsnuće.

Ponovo konkurentan posle četiri posne godine, Brazilac je zadržao tradicionalno podozrenje prema odlukama koje potencijalno favorizuju kolegu s druge strane garaže i, kad tiše, kad glasnije, dovodio je u pitanje neka rešenja Bron GP tima. S vremena na vreme naziralo se planiranje u Džensonovu korist, ali je Englez to opravdao pobedama. Zamisli sa pit-vola nisu jedini razlog koji je Batona doveo do titule. Izliv srdžbe u Barseloni nije bio ništa u poređenju sa reakcijom posle Nirburgringa, gde je Rubens siktao na svoju ekipu i optužio je da ga koštala pobede.

U drugoj polusezoni Bron je gubio dah i u tom periodu Rubens se snalazio bolje od Džensona jer je lakše dovodio gume na radnu temperaturu i zato što je, makar i prekasno, kočni sistem preinačen po njegovom ukusu. Jako lepe pobede u Valensiji i Monci dovele su ga u poziciju da se bori za naslov prvaka, realno govoreći, prvi i jedini put u životu. Do kraja sezone dokazao je da ipak nije šampionski kalibar, što su manje-više svi znali, ali i nešto što je retko ko pretpostavio - da je rad da se i dalje bori i da je, s pristojnim autom, za to i više nego sposoban.

Čim je Rubens na Interlagosu morao da šampionat održi otvorenim sve do finalne trke, to nije mirisalo na dobro. Staza u rodnom Sao Paulu nikada ga nije volela: u 17 domaćih startova odustajao je 11 puta. U jako teškim uslovima naš junak osvojio je pol poziciju, a sve posle toga dobro je tek za zaborav. Nije bila samo stvar sreće, niti je presudio gumi-defekt: autu #23 bolno je nedostajao tempo, pa je dan pripao Veberu, a titula, najzad, Batonu. U Abu Dabiju je Barikelo izgubio i vicešampionsku poziciju, pošto ga je u poretku preskočio Fetel.

Destinacija Oksfordšir

Sudeći po onome što prikazuje u svojoj osamnaestoj F1 sezoni, i po tome da Vilijams od njega dobija sve što je očekivao - etalon je za Nika Hilkenberga i donosi iskustvo kao kompenzaciju za manjak test kilometara - Rubens je kod Frenka osigurao kokpit barem i za 2011. godinu. Ta karijera još će potrajati, a već sada je sigurno da će senior biti upamćen po dugovečnosti bez presedana u vrhunskoj trkačkoj kategoriji. Ne samo što prvi prelazi magičnih 300 gran pri startova, već je i dalje je energičan i za borbu raspoložen. Videli smo na Hungaroringu da je posebno voljan da koplja ukrsti sa Šumaherom, svojim ’bratom-neprijateljem’. Tekovina druga: Rubens je dao lavovski doprinos u osvajanju pet (2000-2004) od Ferarijevih istorijskih i rekordnih šest uzastopnih konstruktorskih titula (1999-2004) i tako svoje ime upisao u zlatnu, najslavniju epohu italijanske kuće.

Rikardo Patreze, Rubinjov prethodnik na mestu najiskusnijeg F1 pilota svih vremena bio je upamćen kao ’dobar momak’, konačno i predobar za sopstveno dobro. Nasuprot njemu, Brazilac je prečesto i previše džangrizav. Za jadikovke o Ferari epohi teško je pronaći razumevanje: znao je, morao je znati u šta se upušta i valjalo mu je da ćuti i sprovodi dogovoreno (potpisano).

Alternativno, trebalo je da napusti Maranelo čim je spoznao da tu favorizuju Šumahera, a, premda je koketirao s Meklarenom, na takav se korak ipak nije rešio. Junak naše priče možda teško sputava svoju staru ozlojeđenost, ali realno nema za čime da žali: tačno je da nije svaki put završio ispred Mihaela kada je od njega bio brži, ali opet, to se dešavalo nedovoljno često da bi sebi pribavio status aduta ekipe.

Bilo bi lepo Brazilca još koji put videti na pobedničkom postolju. Danas to izgleda malo verovatno, Vilijams ipak isuviše zaostaje za najjačima. Možda 2011, ako bolid iz Grouva bude dorastao zadatku? Barikelo kaže da je u vrhunskoj formi i da planira da bude konkurentan još dugo pošto tristoti start bude prošlost. Kod predviđanja u vezi sa njim uputno je biti obazriv. Ako ništa drugo, naučio nas je da ga nikad, nikad ne otpisujemo.