Mišel Laršer de Brito

Portugal baš i nije poznat kao zemlja tenisa, pa se Mišel sa roditeljima već sa devet godina preselila na Floridu na akademiju Nika Bolitijerija. On joj je bio trener sve do kraja 2007. godine, a trenutno je na akademiji Patrika Muratoglua u tzv. “Elitnoj grupi” zajedno sa Anastasijom Pavljučenkovom i perspektivnim Bugarinom Grigorom Dimitrovom.

Trener joj je i dalje njen otac Antonio, ali na Murtagluovoj akademiji nadgledaju njenu fizičku spremu, obezbeđuju sparing-partnere visokog kalibra i tokom određenih perioda na raspolaganju su joj saveti i rad sa priznatim stručnjacima kao što su Peter Lundgren, Toni Rouč i Piter Meknamara.

Laršer de Brito se aktivno takmičila u juniorskoj konkurenciji od avgusta 2006. do decembra 2007. godine. Osvojila je tri turnira, a najznačajnji je Oranž Boul, na kojem je trijumfovala sa 14 godina, 10 meseci i 11 dana postavši tako druga najmlađa pobednica posle Nikol Vajdišove.

Debi na najvećoj pozornici imala je u Majamiju 2007. godine, kada je u prvoj rundi savladala Megan Šonesi, a potom ispala od Danijele Hantuhove. Osim, toga imala je dva polufinala na ‘fjučersima’ i igrala je juniorske turnire.

U karijeri je već dobijala teniserke iz Top 20, a prvu takvu pobedu ostvarila je 2008. u Majamiju kada je sa 2:6, 6:3, 7:5 savladala Agnjšeku Radvansku. Nije beležila neke značajnije rezultate (četvrtfinale Taškenta), ali je ogromni potencijal pokazala u nekoliko mečeva – pobedama nad Žiselom Dulko i Flavijom Penetom, ali još više u vrlo neizvesnim okršajima sa Serenom Vilijams i Svetlanom Kuzenjecovom. Obema je De Britova oduzela po set, ali ni u Stenfordu protiv Serene ni u Montrealu protiv Ruskinje nije imala snage za završni udarac.

Posle ne baš najboljeg starta 2009. godine, De Britova je zapažen rezultat ostvarila na Rolan Garosu. Uspešno je prebrodila kvalifikacije, zatim eliminisala Melani Saut i tada 15. teniserku sveta Đie Ženg, da bi u trećoj rundi ispala od Aravan Rezai.

Taj meč je prvi put na ozbiljniji način otvorio polemiku o urlicima koje De Britova prozivodi prilikom svakog udarca. Novinar “Dejli telegrafa” pisao je da je Portugalka najglasnija (‘the loudest grunter’) u istoriji tenisa i da zvuci Monike Seleš i Marije Šarapove zvuče kao crkvena misa u poređenju sa njom. Da li je tako, prosudite sami:



Mišel Laršer de Brito igra skoro isključivo sa osnovne linije i forsira veoma agresivnu taktiku. Uz to, oslanja se na dobro kretanje, koje joj omogućuje da napada sa obe strane, i forhendom i bekhendom. Niska je (165cm) i korpulentna, a Nik Bolitijeri svojevremeno je predvideo da će kad-tad završiti u Top 10. Udarci su joj snažni i brzi, a nije joj strano i da iz punog trka odigra precizno.

De Britova je prilično emotivna i bez ustezanja pokazuje reakcije na terenu, a već sa 14 godina protiv Megan Šonesi se raspravljala sa linijskim sudijama i nekoliko puta nervirajući se bacila lopticu i reket. Dakle, ima izražen takmičarski duh (rekla je da najviše u tenisu mrzi da gubi) i, koliko god zvučalo kao fraza, zaista se nikada ne predaje. To je vrlo bitna osobina, naročito u tom dobu, pošto mlađi takmičari češće imaju tendenciju da postanu malodušni kada se meč ne odvija onako kako su zamislili.

Portugalka dosta rizikuje u igri, a to čini nezavisno od toga da li se igra prvi poen ili je u pitanju meč lopta. Upravo u toj hrabrosti (ili ludosti, u zavisnosti od perspektive) ume ponekad da pretera i da pravi greške u odlučujućim momentima kada bi se možda isplatio strpljiviji pristup. Ipak, u vezi sa dilemom ‘strpljivost i čekanje greške ili hrabrost i pokušaj direktnog poena’, ne postoji univerzalna prava odluka, već je teniser/teniserka donosi u zavisnosti od trenutnog osećaja i instinkta. De Britova bi taj osećaj trebalo da stekne iskustvom i da procenat ispravnih i efikasnih odluka vremenom sve više uvećava.