Øresund - uzaludno izbegavanje Sarajeva

U daljini autoput prolazi kroz pustaru i seče početak ravnice pored mora. A na kraju ovog krajolika nebo je zapalila zora. S moje leve strane nuklearna centrala u Barsebeku, sada zatvorena, unosi sivu notu u zelenilo. Priroda je ovde smirujuće nedosledna: ravnica je u isto vreme nežna i divlja, stabilna i krhka.

Na gatu, u maloj luci, obično srećem starca na jednoj klupi okrenutoj ka Eresundskom moreuzu. To je čika Alija, bivši uča iz Sarajeva, koji već osamnaest godina živi u Švedskoj. Alija voli da gleda more i zaljubljen je u beskraj, tamo gde se nebo i voda spajaju, grle, pa magično nestaju u plavetnilu. Nosi zimski kaput i kad nije zima, a osmeh je izgubio u ratu, kao i sina tridesetogodišnjaka.

U dvadeset do deset sedam u voz za Malme i u kupeu srećem Aliju, iako ga tamo nema. Stvara mi se pred očima u trenutku kad otvaram novine. Gledam masna slova a zapravo vidim one njegove obrve i bore na čelu, kao da ih oblikuje sam eresundski vetar naših susreta na gatu. Njegove oči su izuzetno žive, hitre; pokreti spori, dok njegov pogled koji prodire u dušu - pripisujem Sarajevu.

U Malmeu držim predavanja sav uznesen, kao da lebdim. Na pauzi preskačem ručak i zube zarivam u crvenu jabuku koračajući ka gradskoj biblioteci. Tu ubeđujem direktorku da bi za Aliju trebalo čuvati sve brojeve lista „Oslobođenje“, jer se ionako bacaju na kraju meseca:

- Vidite, to je bosanski penzioner, ne govori švedski. Novine su mu važne. Zar Švedska nije humano društvo?

- Samo pod uslovom da o tome vi vodite računa, popušta direktorka, pošto na moje izazivačko pitanje ne sme da odgovori: „Nije“.

No, meni je sada skoro žao što će Alija čitati crnu hroniku iz svoga grada. Bolje bi bilo da sam mu doneo samo dve knjige koje mi je tražio, „Karivani“ i „Unutarnja zemlja“. Eh, Sarajevo, Sarajevo, voleo bih da Alija zaboravi tvoje ime!

U pola tri sedim u bašti kafeterije „Lilla Kafferosteriet“ pod vedrim nebom Švedske i stidim se. U prevodu na glasove duše, ovo popodne bi značilo - nemir. Nadao sam se da će mi kafa povratiti raspoloženje, ali ispalo je drukčije: gde da smestim Alijin pogled kad god priča o Onom gradu? I šta ću sa imenima Bistrik, Vogošća, Kovačići?

U kasno popodne vodim ga njegovom zemljaku, ćevabdžiji. On jede sporo. Najpre polako vadi kutiju sa škijom. Dobio ju je, kako veli, od nekog Berislava, i uvija je u papir od kukuruzovine. Zatim pripaljuje cigaretu i sluša moja zapažanja o Švedskoj. Međutim, reči mi se lepe za jezik ili postajem preopširan, jer ne umem da pričam u njegovom prisustvu:

- Čika Alija, ja bih da snimim vaš glas, pa da vas slušam uveče pre spavanja, da skontam kako da izgovorim neke reči.

- Aman, čovječe, šta će tebi bosanski? Ajmo mi kući, Zorana je napravila tulumbe!, odgovara hvatajući me za ruku i vodi me kući.

Uveče čekam voz misleći na Aliju. Vidim kako sedi na onoj našoj klupi i posmatra moreuz prema Bjeredu gde obično plove bele jedrilice. Znam da tad misli na Sarajevo, da je oblik njegovog grada na njegovom licu, svaka bora je sarajevska ulica, a usta Baščaršija. Kad god mu misao beži tamo, gde je odrastao, verovatno mu se u glavi rađa zvuk tramvaja i zvonika, mujezinov glas, neprekidno lupanje kujundžija.

Na izmaku dana čekaju me poslednje vesti na televiziji i neka dobra knjiga. U gradskoj biblioteci posudio sam „Jednu zimu u Stokholmu“ Agnete Pleijel. Pred samo spavanje spreman sam da pročitam nešto o švedskoj prestonici. Tako i treba: treba se baviti nečim drugim, dosta je razmišljanja o Aliji i Bosni. Dosta je ‘vala i tebe, moje Sarajevo!

Nameštam se očekujući opis nekakvog severnog miljea, otvaram knjigu i čitam:

„Iz njenih usta ta ista reč je zvučala drukčije, mekše i nežnije. Jezik bi se klizao na prepreku od suglasnika, samoglasnici bi se stuštili zajedno jednim pokretom, kao kad vetar prolazi kroz kestenove. Kasnije, sama, pokušavala je da izgovori ime grada kao što ga je on izgovarao. Postidela se pred rečju i gradom: Sarajevo“.