Kosjerić - "najbogatija opština"

U Čuvenom restoranu „Izvor“ u Kosjeriću meštani piju jutarnju kafu i rakiju dok lokalni radio izveštava: „Najbogatija smo opština u Srbiji, sa prosečnom neto platom od 57.047 dinara“. Izveštaj se nastavlja u biblijskom tonu, poput sage o Davidu i Golijatu, a Kosjerićanima nije teško da se poistovete sa ovim prvim, nejakim ali pravednim: „Bolji smo od Novog Beograda, Novog Sada, Užica, zlatni Zlatibor nam „duva u leđa“ sa tankih 26.045 dinara.“

Nešto sa ovom veselom statistikom ne valja, zaključuju vlasnici praznih džepova: pa retko ko ovde ima stalno uhlebljenje, otkud nama tolike pare!
Među najuticajnijim Kosjerićanima i „običnim svetom“, u opštini, na pijaci, po dotrajalim ulicama, u poziciji i opoziciji, tražimo odgovor gde je statistika omanula, jer se „iz aviona vidi“ da narod ne živi dobro? Ko će bolje da objasni stvari nego magistar, predsednik opštine, autor serije knjiga „Obrnuta ekonomija“ Dragan Vujadinović.

- U Kosjeriću živi oko 13.000 stanovnika, a samo njih 1.300 su zaposleni! Svi ostali nemaju posla. Mali broj radnika bio je baza za „izvlačenje“ jakog proseka plata. Statistika ne prikazuje nezaposlenost, pa je istina sledeća: daleko smo siromašniji od Beograda, Inđije, Subotice... - objasnio je demokrata Vujadinović, donedavno narodni poslanik sa dugim stažom.

Tu je još jedna „kvaka“. Ovdašnji prosek zarada do neba je podigla isplata 13. plate u Fabrici cementa „Kosjerić - Titan“, teška 90.000 dinara, jer je ljudima plaćeno i učešće od dobiti u prethodnoj godini. Samo, u cementari radi oko 400 srećnika, ostalih 900 Kosjerićana koji primaju plate zarađuju tek za preživljavanje. Ostatak meštana grca „krckajući“ male penzije, 3.000 seoskih domaćinstava proizvode koliko da deca ne gladuju.

Na pijaci zatičemo desetine pustih tezgi, nigde ni jedne mušterije. Samo je Milojna Jezdović iznela robu, kinesku, da zaradi neki dinar.

- Pakujem se, ništa danas nisam prodala. Moj muž, Bogu hvala, radi u JKP „Elan“, od toga živimo nas šestoro u kući. A ovo moje, to je tek da ne sedim besposlena - kaže Milojna, čudeći se statistikama i vestima o bogatstvu ljudi na obalama Skrapeža.

Opet, ne kukaju Kosjerićani zbog statističkog „krivog ogledala“, to je varoš ponosnih ljudi, iznedrila je akademika Sretena Marića (1903-1992), slikarku Lizu Marić - Križanić (1905-1982), lepoticu svog vremena, suprugu čuvenog Petra-Pjera Križanića, oca srpske karikature... Danas slavu varoši pronose književnik Milovan Vitezović, nekad najbolji svetski libero, odbojkašica Suzana Ćebić...

O praznim i punim stomacima, o „teško svarljivoj“ statistici, ipak najbolje govori Milijan Stojanić, osvajač 300 kulinarskih titula u Srbiji i po belom svetu, „doktor hrane iz Ražane“, autor „Ravnogorskog četničkog kuvara“, Ginisov rekorder... Odnedavno opozicionar, naprednjak.

- Moj restoran je nekad, u vreme ručka, bio dupke pun. Sada svraćaju samo putnici u tranzitu, Kosjerićani sebi retko kad priušte moje gurmanluke. A kafana je „barometar“ džepova, kakva crna statistika i „najveće plate“ - tvrdi Milijan, dok osoblje „Izvora“ priprema „Čiča Dražin pasulj sa steljom“.

Plitak tanjir u Kosjeriću, kao i u ostatku Srbije, oblikovala je tranzicija. Privatizovano je ovde 10 preduzeća, četiri ugovora su kasnije raskinuta. Kada su Grci na tenderu kupili cementaru za 41 milion evra, pokazalo se ipak - to je pun pogodak.

- Stranci su dobre gazde, odavno su završili sa prvobitnom akumulacijom kapitala i kinjenjem zaposlenih za minimalac, pa ove „metode“ ne primenjuju. Da je više preduzeća u Srbiji, od ukupno 2.000 privatizovanih, otišlo njima ne bismo imali 25 odsto raskinutih ugovora - zaključuje autor „Obrnute ekonomije“, koja se u Kosjeriću, kroz varljivu statistiku, pokazala i dokazala.

I sledeće godine Kosjerić će biti statistički „slavan“, ponosni vlasnik titule: opština sa najvišim prosekom plata u Srbiji. Tako će biti čak i 2012, a onda, obaveze cementare o plaćanju dobiti radnicima ističu, a punjenje lokalnog budžeta u koji je „Titan“ ove godine uplatio 80 miliona dinara biće manje izdašno. Šta će onda biti...

NEĆE VALJDA?

PORED statističke titule „najviša prosečna zarada“, Kosjerićani su poznati i po - nemanju vode.

- Već 10 godina na svaka dva-tri dana pucale su vodovodne cevi, pa su ljudi ostajali bez vode dok se kvarovi ne poprave. Bili smo poznati po ovom nemanju, sada rekonstruišemo starinsku infrastrukturu, ostaće nam uskoro jedino titula o visokim prosecima zarada - kaže Vujadinović. - Valjda nam sada ministri iz naše Vlade neće uskratiti pare za projekte uz obrazloženje da, po zvaničnoj statistici, imamo „najveće plate“!

* * * * *

CRNOTRAVCI, GDE STE!
Zaposleno tek dvadesetak radnika. Plaćaju danak pečalbarenju

U CRNOJ Travi, početkom minule sedmice, rodila se Anđela Ilić! Neko će se zapitati: šta je tu vest? Za ovu opštinu na jugu Srbije - više je od vesti. Anđela je, posle godinu i po, prva crnotravska beba.

Dodajmo ovoj vesti još jednu: prvi čovek ove varošice, Slavoljub Blagojević, u prijavi imovine naveo je: posedujem „opel astru“, staru 14 godina, i stan od 64 kvadrata, kupljen na kredit.

Prvu vest prenosimo prvi. Zatekli smo se u Crnoj Travi kada je porodica Ilić i dobila prinovu. Tragom druge uputili smo se u ovu opštinu čije je ime decenijama sinonim za siromaštvo.

Prva slika s kojom se sudaramo: pod snegom jedva prohodni putevi, pa se na momente čini da je ovo sam kraj sveta. I da odavde - nema dalje!
- Ćutimo, ne žalimo se. I da se žalimo, možemo li šta da promenimo - kaže nam Stojan Nikolić, 51 godina, neženja. - Odlaze devojke, traže bolji život. A, ima nas oko dve stotine, nijedan ženu nema, ni porodice. Kud ćeš čemernije od toga.

Da li je u Crnoj Travi sve ovako, kako vidi Stojan Nikolić?

Predsedniku opštine Slavoljubu Blagojeviću koji nas dočekuje u skromnom, može se reći sirotinjskom kabinetu, očigledno je, nije prijatno da govori o svom siromašnom domaćinstvu. Kaže nam: „Da sam bogatiji, ne bih se ustručavao da vam to i predočim“. A o opštini kojom rukovodi treći mandat, priču počinje ovako:

- Naša nevolja nije od juče - bira reči. - Šezdesetih godina prošlog veka počela je da se osipa Crna Trava. Strategija tog vremena i tadašnjih vlasti bio je razvoj gradova i industrije. To je povuklo naše crnotravske zidare zlatnih ruku. Otišli su da zarade, tamo osnovali porodice. Malo se ko vratio.
Prokletstvo višedecenijske pečalbe ovdašnjih ljudi i državnog nemara koji je jug Srbije, ponajviše Crnu Travu doveo gotovo do propasti, danas je stvarnost ovog kraja. Govoreći jezikom argumenata ova opština je danas najsiromašnija i najnenaseljenija. Gotovo pusta.

- Po popisu iz 2002. godine Crna Trava je imala 2.653 ljudi. Da se danas ponovi popis, siguran sam da ne bi bilo više od 1.800 duša. Nisam srećan čovek suočen sa činjenicom da se ovde rađalo godišnje petoro, a umiralo pedesetoro. Sela su nam na ivici nestanka. U nekima nema dece. U nekima, opet, po dvoje ili troje.

Privreda, koja je nekad zapošljavala više od deset hiljada ljudi, gotovo da ne postoji. Danas, u tri pogona, radi jedva dvadesetak. U pogonu „Simpa“, koji proizvodi rakiju od dunje i prerađuje pečurke, zaposleno je - šestoro. U Fabrici vode - isto toliko, kao i u Pogonu za preradu krompira. U državnim službama, prosveti zdravstvu, policiji, lokalnoj samoupravi hleb zarađuje oko šest stotina Crnotravaca. Ostalo (oko 40 odsto) su penzioneri, a četvrtina od ukupnog broja stanovništva su na ivici egzistencije, žive isključivo od socijalnog davanja.

- Nema dana da neko ne zakuca na vrata i traži pomoć - kaže nam predsednik opštine. - Pa i ovi koji primaju, a prosek plate u opštini je devetnaest hiljada, jedva sastavljaju kraj s krajem. Opštinski budžet, od pedeset miliona dinara nedovoljan je da podmiri sve. Samo za jedno raščišćavanje puta do sela, iz kojeg putuju đaci do škole u centru, potrebno je više od pedeset hiljada.

D. Miljković, M. Marković

BEZ DOMA ZDRAVLJA

CRNA Trava je, pre dve godine ostala i bez Doma zdravlja. Zakon je takav: opština koja ima manje od deset hiljada stanovnika, nema pravo na zdravstvenu ustanovu ovog ranga.

- Čitavu opštinu, 312 kilometara kvadratnih, danas zdravstveno pokrivaju samo četiri lekara opšte medicine - predočava i ovaj problem Slavoljub Blagojević. - Tako je oko tri stotine ovdašnje dece ostalo bez stalnog nadzora pedijatra, a samo povremeno, u ambulantu dođu drugi specijalisti.