Zrenjanin, grad na Begeju

Grad na Begeju vekovima se spuštao na ovu reku i u vrelim letnjim danima se hladio i u vodi sklanjao od žege. Plaže su najpre bile divlje i spontane, a vremenom se i ova oblast civilizovala pa su se građani kupali na za to određenim delovima reke. Međutim, u drugoj polovini prošlog veka Begej je „pao” pod pritiskom nagle industrijalizacije. Sa prljave reke građani se povlače na peskare.

Listajući ovdašnji i nekadašnji „Torontal” može se saznati da je već 28. juna 1877. ovdašnji meštanin izvesni Stajgenval sagradio i otvorio „kupatilo” na Begeju i da je broj kupača bio veliki, ali se ne precizira koliki. Isti list 1899. piše da reka svake godine uzima svoje žrtve pa se stoga predlaže da se po kupalištima postave drvene grede za koje bi mogli da se kače nesigurni plivači. Desetak godina kasnije, pošto se broj utopljenika uvećavao, policija određuje mesta dozvoljena za kupanje. Svako ko se kupa van zvaničnih kupališta rizikuje da bude kažnjen s 600 kruna, odnosno sa osam dana zatvora.

„Šajgervaldovo kupalište” je 11. maja 1918. oglasilo da je od jutra pa do podne dozvoljeno kupanje samo ženama, a posle podne muškarcima. Te godine je neki trgovac Jovan iz Novog Sada kupio kupalište u Zrenjaninu od Danijela Popovića. Kupac je uveo nova pravila, pa je već nakon kupanja od jednog i po sata terao kupače sa plivališta. Građani su se žalili, a Jovan se pozivao na praksu u Budimpešti gde se građani, navodno, mogu kupati tek po jedan sat. Policijska uprava je odredila da se građani u jednom ulasku i za jednu kartu mogu kupati 2 sata. Policija je 1925. godine obelodanila da se građani mogu kupati na svoj rizik po celom Begeju, ali da dozvola košta pet dinara. Uredba je bukvalno živela samo jedan dan. Jer, već sutradan se utopio jedan vojnik i kupanje je zabranjeno, izuzev na uređenim kupalištima. Tada je bilo strogo zabranjeno i da se van tih mesta građani kreću u kupaćim kostimima, jer se to smatralo nemoralnim, a vlasti nisu popuštale ni nakon što im se ukazivalo na praksu da se Novosađani kreću poluobnaženi duž Dunava. Zbog nepoštovanja propisa ovdašnja policija je išla na Begej i tamo provodila racije kažnjavajući ili odvodeći neposlušne kupače.

Đoka Brankovan je 1931. sagradio kupalište koje će decenijama biti najmasovnije i najelitnije kupalište u Bečkereku, Petrovgradu i Zrenjaninu, kako se sve nazivao grad na Begeju. Ono je, kako piše „Hirado”, dnevnik na mađarskom, već na početku imalo parkiralište, veliku plažu, gimnastičke sprave, a u restoranu su stajali stakleni akvarijumi s živim ribama i gosti su prstom upirali u onu za koju žele da im se nađe na tanjiru. Ovde je prvi put počela da se bira „mis” bečkerečkog leta.

Zapisano je da je 1933. zatvoreno, takođe ugledno „Fišerovo” plivalište jer se blizu njega nalazilo kupalište za konje i nadležni su se bojali zaraze. „Hirado” je u leto 1937. pisao da je petrovgradsko kupalište „Abacija” najlepše u Vojvodini.

Kupalište „Brankovan” je popularnost zadržalo i posle Drugog svetskog rata. Ovde su se održavale i trke plivača, pa i vaterpolo utakmice. Stevan Nikin, zvani Čipe je sa 16 godina postao prvak Jugoslavije i to u Splitu. Trenirao je i leta provodio na „Brankovanu”. – Ovde sam igrao i vaterpolo, a kad se Begej zamuti, ja zaronim i protivnici nisu mogli da me prate, priča Čipe, plivač koji je postao prvak, a da pre toga nikad nije plivao u bazenu.

Kupači su, zbog zagađenosti Begeja, postepeno počeli da se sele na jezera na peskari. To su mesta gde se iskopavao pesak iza koga ostaje bistra i zdrava voda, koja je kroz podzemlje povezana s Tisom. Erne Švan, inženjer tehnolog i Voja Mraković, inženjer šumarstva su veliki ljubitelji kupanja na peskari i bili su pioniri u toj praksi. Prvi tvrdi da je voda na peskari mnogo zdravija za kupanje nego ona iz zrenjaninskog vodovoda, a drugi je najzaslužniji što je jedno jezero kultivisano i sada se na njemu nalazi plaža koja je po popularnosti stigla nekadašnji „Brankovan” na Begeju.

Đuro Đukić