Niš, grad u kojem je vreme stalo

Kafansko filozofiranje isprovocirala je banalnost, otvoreni šaht u kojem umalo nije završio jedan od prijatelja, baš pred dolazak na moravsku i „šardone“. Besno je konstatovao da zjapeće rupe na trotoarima u Nišu nisu retkost, neke od takvih, na najmnogoljudnijem Bulevaru Nemanjića, recimo, snimale su i televizije. Iz pojedinih su virile grane, koje su savesni anonimci postavljali kao znak upozorenja, ali je bilo i onih opasnijih, „neobeleženih“. Najveći problem je, međutim, što su šahtovi umeli da zjape i prete prilično dugo. Kao da nikoga od nadležnih nije zanimalo da li će građane koštati noge, ruke ili lobanje. Ko će još da brine o takvim sitnicama u ovako teškim vremenima?

Ne brine se u Nišu ni o banalnostima kakve su, recimo, gradski satovi. Još maja prošle godine jedna opoziciona stranka predala je gradonačelniku Milošu Simonoviću „razglednicu sa gradskim satovima“. Svi pokazuju različito vreme, jer nijedan - nije tačan. Ne radi čak ni onaj najpoznatiji, na zgradi Osnovnog i Višeg suda. Pa ni onaj na zgradi Skupštine grada, u Ulici Nikole Pašića, gde odbornici donose odluke koje bi trebalo da se tiču života. Tadašnja akcija mladih partijaca nazvana je „Dobrodošli u Niš. Kod nas je vreme stalo“ i izazvala je izvesne reakcije. Ali, gradski satovi još uvek nisu popravljeni. Uostalom, kako je neko primetio, nijedan od njih nije Big Ben, pa da mora da bude ispravan. A i zna se da se ti Englezi uvek nešto „prave“, stalno su mimo sveta, i voze suprotno od normalnih ljudi. Nećemo, valjda, da se takmičimo sa takvima, mi koji smo jeli zlatnim kašikama u vreme dok su takvi mastili prste.

Zato se, valjda, u ovom srbijanskom gradu, koji se upravo preporučuje svetu kao rodno mesto rodonačelnika hrišćanstva, cara Konstantina Velikog - čovek, dakle, nije rođen u Londonu ili nekoj drugoj „vukojebini“ - i ne brine o efemernostima. Na primer, pokretnim stepenicama. One na ulazima u podzemni prolaz, u strogom centru grada, „čuvene“ su po tome što ne rade već decenijama. Ne rade čak ni sada kada je ulica na koju izlaze zatvorena arhitektonskim barijerama, pa i invalidi ili roditelji sa dečijim kolicima više ne mogu preko ulice, već isključivo kroz podzemni. One druge, u famoznom Tržnom centru Kalča, još su problematičnije. Čas rade čas ne rade. Jednom idu gore, drugi put dole, kako odluče majstori, koji nikako da ih dovedu u red. Zato u Kalči nikada nije dosadno kao u nekim drugim, belosvetskim tržnim centrima.

Može, međutim, biti zanimljivo i van gradskog centra, pogotovu noću. Jer se ne zna pouzdano da li će biti javnog osvetljenja ili će biti romantično zato što je neko razbucao sijalice, a nadležni uopšte ne žure da ih zamene. Izvesna pustolovina bi mogla biti i hodanje trotoarima u perifernom naselju Durlan, inače nedavno priključenom prvoj gradskoj zoni, jer su popucali kao, ne daj bože, posle zemljotresa u Skoplju. A koliko je tek zanimljivo kada fiziologija naloži korišćenje toaleta!? Javni WC-i se mogu izbrojati na prste, a neki bolje i da ne postoje. U javnom WC-u na glavnoj Autobuskoj stanici ne pomaže ni sitnica koju obično zovemo lek protiv mučnine.

A lepih, kafana doduše, ima. U onoj s početka priče bilo je i suvislih tvrdnji da život ne čine sitnice, pogotovu ne samo one. Ali mogu da ga zagorčaju ili olakšaju. Iako najčešće ne koštaju puno, mogu da budu važne.

Ili je i to „sitnica“ do koje uopšte ne držimo?

Zorica Miloadinović

Izvor: Danas.rs