Putopis sa Balija

Pozorišni raj  na zemlji

I po­red mno­go­broj­nih pu­to­va­nja, ni­kad se ni­sam ob­reo na me­stu na kom je to­li­ko umet­no­sti i umet­ni­ka kao u gradiću Ubu­du na ostr­vu Ba­li. Ne­ma ubud­ske uli­ce u ko­joj ni­su, jed­na kraj dru­ge, na­čič­ka­ne pro­dav­ni­ce umet­nič­kih pred­me­ta - sta­tue mit­skih bi­ća od ka­me­na, pe­pe­lja­re od vul­kan­ske la­ve, pred­sta­ve ži­vo­ti­nja od dr­­ve­ta. Sve se to pro­sto pre­si­pa­ s te­zgi na tro­to­ar. Ne mo­že čo­vek da se ne upi­ta ko­me Ba­li­ne­ža­ni us­pe­ju da pro­da­ju to­li­ko umet­ni­na.

U Ubu­du se svi ba­ve ne­kom umet­no­šću. Ta umet­nost ni­je sa­mo lič­no opre­de­lje­nje po iz­bo­ru, kao u za­pad­noj ci­vi­li­za­ci­ji, već deo nji­ho­ve hin­du­i­stič­ke re­li­gi­je, a to zna­či i fi­lo­zo­fi­je.

I po­zo­ri­šte, za­pra­vo ba­li­ne­žan­ski ri­tu­al­ni ples, deo je re­li­gi­o­znog ob­re­da. A ka­ko ni­šta na ovom ostr­vu i me­đu pi­to­mim Ba­li­ne­ža­ni­ma ni­je dog­mat­ski, isti ples mo­že da bu­de i deo ri­tu­a­la i ne­delj­na pred­sta­va za stra­ne tu­ri­ste. Za­vi­si gde se igra i kad se igra. Ta­man se na­vik­ne­te na bes­kraj­nu to­le­ran­ci­ju sta­nov­ni­ka ovog ostr­va, kad vam se de­si iz­ne­na­đe­nje.

Evo ka­ko sam ja pro­šao kad sam hteo da vi­dim nji­ho­vu pred­sta­vu „Ća­lo­narang“, ko­joj sam to­kom de­set da­na je­dva če­kao da pri­su­stvu­jem. Zbog nje sam po­sled­njih da­na de­cem­bra 2005. i do­pu­to­vao na ovo in­do­ne­žan­sko ostr­vo. A upra­vo tu p­red­sta­vu de­de i pra­de­de sa­da­šnjih sta­nov­ni­ka Ubu­da pr­vi put u isto­ri­ji po­ka­za­li su Evro­plja­ni­ma, 1931. go­di­ne, na svet­skoj iz­lo­žbi u Pa­ri­zu. Ge­ni­jal­ni An­to­nen Ar­to se, na osno­vu te pred­sta­ve, stra­sno i do kra­ja za­lo­žio da se Evropa od­rek­ne gra­đan­skog re­a­li­stič­kog po­zo­ri­šta i opre­de­li se za po­zo­ri­š­te sim­bo­la i me­ta­fo­ra kao da­le­ko­i­sto­ič­no, ka­kvo je i ba­li­ne­žan­sko ri­tu­al­no po­zo­ri­šte. U ce­loj dru­goj po­lo­vi­ni 20. ve­ka naj­pro­gre­siv­ni­ji umet­ni­ci sve­ta tra­ga­ju za tom Ar­to­o­vom „ča­rob­nom“ ne­ver­bal­nog te­a­tra, kao što su Bruk, Gro­tov­ski, Bar­ba, Šek­ner...

Naj­be­zbed­ni­je me­sto na sve­tu

Pret­hod­ne ve­če­ri bio sam na tu­ri­stič­koj pred­sta­vi, ured­no pla­tio ula­zni­cu i uži­vao sat i po u ri­tu­al­noj pred­sta­vi, po­ku­ša­va­ju­ći da shva­tim ne­što od osnov­nih prin­ci­pa ove umet­no­sti po­zo­ri­šta s ve­ko­vi­ma ko­di­fi­ko­va­nim zna­ko­vi­ma, ko­je sva­ki gle­da­lac na Ba­li­ju zna od de­tinj­stva. Če­sto ne sa­mo da ih shva­ti gle­da­ju­ći, već da ih tu­ma­či igrom svo­g te­la.

Ra­do­vao sam se što ću su­tra­dan, ne­kom igrom slu­ča­ja baš na raz­me­đi 2005. i 2006. go­di­ne, da­kle na ev­rop­sku No­vu go­di­nu, naj­zad gle­da­ti pred­sta­vu „Ća­lo­na­rang“, zbog ko­je sam do­šao na Ba­li, da je u sep­tem­bru ove go­di­ne do­ve­dem na 40. Bi­tef. Čuo sam da tra­je oko če­ti­ri sa­ta i da se da­je u hin­du­i­stič­kom hra­mu.

Išao sam kroz mr­kli mrak trop­ske pra­šu­me li­šen sva­kog stra­ha, jer je Ba­li osve­do­če­no naj­be­zbed­ni­je me­sto na sve­tu. Sti­gao sam do pr­vog raz­vod­ni­ka. Od­me­rio me je od gla­ve do pe­te i re­kao da ta­kav ne mo­gu na pred­sta­vu. Pi­tao sam šta zna­či „ta­kav“. Po­ka­zao je na se­be, naj­pre na ve­što za­ve­za­nu ke­pa­lu na glavi, ne­ku vr­stu tur­ba­na, a on­da na sa­rong, vr­stu is­toč­njač­ke suk­nje.

Pošto sam kre­nuo ranije, imao sam vre­me­na da se vra­tim u obli­žnji ho­tel, za­pra­vo ma­lo na­se­lje slič­no ba­li­ne­žan­skim za­se­o­ci­ma, s po­to­ci­ma i mo­sti­ći­ma. Oba­vio sam oko gla­ve svo­ju be­lu ma­ji­cu, a oko stru­ka sa­rong, za­pra­vo ve­li­ku ma­ra­mu ko­ju sam ku­pio jed­noj be­o­grad­skoj pri­ja­te­lji­ci.

Pro­đoh po­no­vo mra­kom trop­ske mi­ni-pra­šu­me i na­đoh se nado­mak hra­ma. Ovog pu­ta pro­šao sam bez pro­ble­ma. Ali, avaj, mo­ja sa­put­ni­ca Iva­na Aško­vić, ve­li­ka struč­nja­ki­nja sa aka­dem­skim obra­zo­va­njem na te­mu ba­li­ne­žan­skog ple­sa, pre­po­ru­či­la mi je da se po­tru­dim da se na­đem u pr­vim re­do­vi­ma pu­b­li­ke da bih do­bro vi­deo pred­sta­vu. Ona je s ne­kim svo­jim Ame­ri­ma ­če­ka­la No­vu go­di­nu, pa ni­je bi­la sa mnom.

Seo sam na sa­mu po­zor­ni­cu, gde je žen­ski ga­me­lan or­ke­star svi­rao uvod u ri­tu­al­ni ples. S vre­me­na na vre­me ba­ca­le bi na me­ne po­gled i za­ce­ni­le se od sme­ha. Iz­gle­da da ni­sam do­bro po­ve­zao onu ma­ra­mu oko gla­ve. Tač­no. Ni­je me va­rao uti­sak. Smeh le­po­ti­ca iz or­ke­stra pri­me­tio je je­dan ta­mo­šnji mla­dić ko­ji je se­deo kraj me­ne i po­nu­dio mi da mi sre­di ke­pa­lu. Ve­štim po­kre­ti­ma, dok si dla­nom o dlan, be­la ke­pa­la bi­la je ve­za­na ona­ko ka­ko se ov­de ve­zu­je ve­ko­vi­ma.

Tog tre­nut­ka vi­deo sam da je ve­ći­na pu­bli­ke kre­nu­la u je­dan od pa­vi­ljo­na. Da­kle, tu se na­sta­vlja pred­sta­va. Sle­de­­ći Iva­nin sa­vet, jur­nuo sam u pa­vi­ljon. Bio sam već pro­šao u pr­ve re­do­ve kad me je stra­žar pen­dre­kom po­tap­šao po ra­me­nu i gru­bo (ta­ko ne­ti­pič­no za Ba­li) iz­ba­cio iz ne­čeg što je za­pra­vo bi­la ne­ka vr­sta ol­ta­ra za­bra­nje­nog za pri­pad­ni­ke dru­ge ve­re. Iz­gle­da da sam na­pra­vio ve­li­ki gaf.

Rav­no­te­ža do­bra i zla

Mi­slio sam da je ko­nač­no pro­pa­la stvar i da ne­ću vi­de­ti du­go oče­ki­va­nu pred­sta­vu „Ća­lo­na­rang“, kad se ri­tual u „ol­ta­ru“ okon­čao i mi se na­šli na ve­li­kom pro­plan­ku, gde se na­red­na tri sa­ta na­sta­vio glav­ni tok pred­sta­ve. Kraj me­ne su se­de­li ne­ki ša­ša­vi Ame­ri­kan­ci, sme­šni kao i ja, u ba­li­ne­žan­skoj pre­svla­ci, je­di­noj ula­zni­ci za pred­sta­vu. Po­ku­šao sam da uspostavim kon­takt s nji­ma, u tre­nut­ku kad je po­če­la ki­ša, ali oni su oči­gled­no pri­pa­da­li onoj vr­sti stra­na­ca ko­ji su se opre­de­lii za hin­du­i­zam, te sam im ja bio kraj­nje ne­za­ni­mljiv, čak ne­ka vr­sta ulje­za u nji­hovom svetu no­vo­pro­na­đe­ne nir­va­ne. Ki­s­nu­li su bez rop­ta­nja, kao i svi pri­sut­ni - i igra­či i gle­da­o­ci.

Svi pri­sut­ni su zna­li o če­mu je reč u pred­sta­vi „Ća­lo­na­rang“, kao ne­ka­d drev­ni Gr­ci, ko­ji su u am­fi­te­at­ri­ma po ko zna ko­ji put gle­da­li tra­ge­di­ju ca­ra Edi­pa ili An­ti­go­ne, pa ipak pom­no pra­ti­li tu pri­ču kao deo re­li­gi­o­znog opre­de­lje­nja. Ov­de su zna­li sve po­je­di­no­sti i su­šti­nu bor­be iz­me­đu pri­pad­ni­ka be­le i cr­ne ma­gi­je. Zna­li da ča­rob­ni­ca cr­ne ma­gi­je ho­će da uda kćer za prin­ca iz sve­ta pu­nog vr­li­na, ali joj to ne uspe­va. Za raz­li­ku od evrop­ske ma­ni­hej­ske pred­sta­ve o sve­tu u kom se bo­re do­bro i zlo, pa do­bro tri­jum­fu­je, u hin­du­i­stič­kom mi­tu, a to zna­či i u te­a­tru, sve se za­vr­ša­va rav­no­te­žom iz­me­đu be­le i cr­ne ma­gi­je. To je nji­ho­va isti­na o sve­tu u kojem ži­ve. Hin­du­i­stič­ki po­gled na svet na ostr­vu Ba­li, gde tra­je ve­ko­vi­ma, za raz­li­ku od dru­gih in­do­ne­žan­skih ostr­va gde pro­vla­đu­je mu­ha­me­dan­stvo, ose­ća­te na sva­kom ko­ra­ku -prin­cip to­le­ran­ci­je i mi­re­nja sa sve­tom ona­kvim ka­kav je.

U na­ra­vi Ba­li­ne­ža­na ose­ća se uti­caj nji­ho­ve re­li­gi­je. Ve­o­ma su bla­gi, ti­hi, to­le­rant­ni. A po­ka­že­te li iz ne­kih raz­lo­ga jarost pre­ma nji­ma, pot­pu­no se zbu­ne. Pro­sto ne shva­ta­ju o če­mu je reč i gle­da­ju vas sa ču­đe­njem. S nji­ma će­te sve naj­bo­lje po­sti­ći uč­ti­vo­šću i str­plje­njem.

Ba­li­ne­ža­ni su su­je­ver­ni. To će­te uo­či­ti na sva­kom ko­ra­ku. Čak u do­slov­nom smi­slu re­či. Is­pred ku­će i rad­nji sa­mo što ne na­ga­zi­te na ma­le cvet­ne aran­žma­ne pro­tiv zlih du­ho­va, ko­je ne ras­te­ru­ju, već ih tim cve­ti­ći­ma umi­lo­sti­ve. Ne­po­treb­no je na­gla­šavati da su na­pra­vlje­ni sa onim nji­ho­vim uro­đe­nim smi­slom za le­po.

Na­uč­ni­ci tvr­de da je su­je­ver­je osta­tak još sta­ri­jeg slo­ja au­toh­to­ne pa­gan­ske re­li­gi­je. Pa­gan­stvo se u sva­ko­dnev­nom ži­vo­tu me­ša s hin­du­i­zmom, čak i sa uti­ca­jem bu­di­zma. Pi­ta­će­te šta zna­či što su mno­gi spo­me­ni­ci neo­bič­nih zo­o­morf­nih bi­ća ob­mo­ta­ni ra­znim fi­nim tka­ni­na­ma. Do­bro poznavaoci ba­li­ne­žan­ske tra­di­ci­je ob­ja­š­nja­va­ju da oni ob­mo­ta­va­ju ove skulp­tu­re s pred­sta­va­ma bi­ća iz re­li­gi­o­znih mi­to­va uve­re­ni da to ni­su pred­sta­ve tih li­ko­va, već je nji­hov du­h unu­tar tih skulp­tu­ra. Da­kle, ne­ka vr­sta ani­mi­zma.

Su­šti­na cve­ta

Tre­ba za­i­sta do­sta zna­ti o pro­šlo­sti Ba­li­ja da bi se shva­ti­la i ne­ka pri­vid­no obič­na ži­vot­na či­nje­ni­ca. Me­ni je jed­an do­bar po­zna­va­lac Ba­li­ja re­kao da bu­dem skro­man, da ne pri­mam nji­ho­ve lju­ba­zne po­nu­de, da se ne oda­zi­vam na po­zi­ve na ru­čak, jer su u osno­vi svi oni vr­lo si­ro­ma­šni.

Da to ni­sam znao, sma­trao bih da su ve­o­ma bo­ga­ti, jer kod njih si­ro­ma­štvo pod­ra­zu­me­va da ima­ju svo­je za­dru­žne kom­plek­se, u ko­ji­ma sta­nu­je ne­ko­li­ko ge­ne­ra­ci­ja jed­ne po­ro­di­ce. U tim „si­ro­ma­šnim“ do­ma­ćin­stvi­ma po­sto­je pa­vi­ljo­ni, a u sva­kom živi po jed­na od po­ro­di­ca s de­com ove ve­li­ke fa­mi­li­je. Ima­ju i pa­vi­ljo­ne za go­ste. Za­tim pa­vi­ljon ko­ji slu­ži za ver­ske ob­re­de, za­pra­vo pred­sta­ve ri­tu­al­nog ple­sa. Ima­ju i svoj ma­li hram, gde se po­sve­ću­ju me­di­ta­ci­ji.

Gle­dao sam pred­sta­vu u ta­kvoj jed­noj za­dru­zi. Le­pa azij­ska de­ca im­pre­si­o­ni­ra­ju ko­li­ko su po­slu­šna. Pre­se­de na ivi­ci po­zor­ni­ce sa­te i sa­te dok tra­je pred­sta­va. I ne sa­mo to. Pot­pu­no je nor­mal­no da se pozorni­com pro­še­ta ne­ka do­ma­ća ži­vo­ti­nja - mač­ka ili pas. Kod nas bi se u ta­kvoj si­tu­a­ci­ji svi naj­pre sme­ja­li, on­da ote­ra­li lju­bim­ce s po­zor­ni­ce da ne sme­ta­ju. Ov­de shva­ta­ju kao sa­svim pri­rod­no da se na bi­ni po­ja­ve ne­zva­ni „glum­ci“ i da se igra na­sta­vlja uz nji­ho­vo pri­su­stvo.

Pod uti­ca­jem in­dij­ske ci­vi­li­za­ci­je, na Ba­li­ju po­sto­ji ne­ka vr­sta ka­sti. Imao sam pri­li­ku da se iz da­na u dan srećem s jed­nim pred­stav­ni­kom vi­še i jednim pred­stav­ni­kom sred­nje ka­ste. Ne­ma ni­ka­kvih zna­ko­va kla­s­nih raz­li­ka, osim što je pri­pad­nik vi­še ka­ste imao pra­vo da u ma­na­sti­ru bu­de u pro­sto­ru pred­vi­đenom za njih. Ili što je ni­ži vi­šeg uč­ti­vo pro­pu­štao da pr­vi uđe i iza­đe iz neke pro­sto­ri­je.

Život na Ba­li­ju, po­red du­bo­ke re­li­gi­o­zno­sti i pri­vr­že­no­sti drev­nim ri­tu­a­li­ma, za­pra­vo je le­že­ran. Ia­ko je Ubud cen­tar pro­iz­vod­nje i tr­go­vi­ne ume­t­nič­kim pred­me­ti­ma, pro­dav­ci na uli­ci uč­ti­vo po­nu­de ro­bu, ali kad ne po­ka­že­te in­te­re­so­va­nje ni­su, kao u arap­skom sve­tu, upor­ni da vas si­lom na­go­vo­re da ne­što ku­pi­te. Me­đu­tim, obi­čaj cen­ka­nja po­sto­ji. Tr­gov­ci, čak i oni naj­mla­đi, zna­ju da se cen­ka­ju s mu­šte­ri­ja­ma. Na po­čet­ku kažu ce­nu ko­ja je i tro­stru­ko ve­ća od one do ko­je će­te na kra­ju do­ći po­ga­đa­njem.

Ma ka­ko ži­vot na Ba­li­ju iz­gle­dao kao krat­ak iz­let u raj, iz ko­ga, za raz­li­ku od onog bi­blij­skog, ima po­vrat­ka, ipak me je jed­no is­ku­stvo pod­se­ti­lo na ni­ma­lo idi­lič­no vre­me ko­je je u svo­jim de­li­ma opi­sao Karl Marks.

Je­dan od mo­jih do­ma­ći­na vo­dio me je da se po­hva­li svo­jom ra­di­o­ni­com ukra­sa od sr­me. U vi­še­sprat­noj, još ne­do­vr­še­noj zgra­di ra­di­lo je ne­ko­li­ko sto­ti­na rad­ni­ka i rad­ni­ca, uglavnom mla­đih. Jed­ni su iz­vla­či­li sre­br­ne ni­ti kao osnov­ni ma­te­ri­jal za iz­ra­du ukra­sa. Dru­gi su pra­vi­li bro­še­ve i na­u­šni­ce pre­ma na­cr­ti­ma ko­je su ima­li pred so­bom. Nag­nu­ti nad ovim ma­lim pre­d­me­ti­ma ra­de po ceo dan. Ima­ju je­dan za­jed­nič­ki ob­rok, a on­da na­sta­vlja­ju do mra­ka. Po­red ra­di­o­ni­ca ima­ju uči­o­ni­ce za bu­du­će struč­nja­ke za iz­ra­du ukra­sa od sr­me.

Moj do­ma­ćin oči­gled­no ni­je či­tao Mark­sa, ni­ti slu­ti da sam ga ja či­tao, a on­da još ma­nje mo­že da pret­po­sta­vi da bih imao išta pro­tiv ove kla­sič­ne eks­plo­a­ta­ci­je nalik Mar­k­­so­vim opi­sima u „Ka­pi­ta­lu“ ko­ji­ma su nas mla­de na­vi­ka­va­li da mr­zi­mo ka­pi­ta­li­zam. Da sam na­čeo tu te­mu, uve­ren sam da bi mi re­kao da on za­pra­vo svo­jom ra­di­o­ni­com spa­sa­va rad­ni­ke od be­de u ko­joj bi ži­ve­li da se ni­je obo­ga­tio i stvo­rio uslo­ve da za­po­sli si­ro­ma­š­ni­je su­gra­đa­ne.

Kao što se na Ba­li­ju usred ra­ja na­i­đe na pro­zu, ta­ko i Ba­li­ne­ža­ni iz­ne­na­de go­sta neo­če­ki­va­nom po­e­zi­jom. Ne­gde na kra­ju mog iz­le­ta u raj, upi­tao sam do­ma­ći­ne ka­ko im se zo­ve po­zo­ri­šte. To mi je bilo va­žno jer sam re­šio da ih po­zo­vem na 40. Bi­tef, kao je­zgro fe­sti­va­la ko­ji sam za­mi­slio kao se­ća­nje nas i na­še pu­bli­ke na avan­tu­ru ko­ja je tra­ja­la od 1967. do da­nas. U toj avan­tu­ri od­lu­ču­ju­ću ulo­gu od­i­grao je An­to­nen Ar­to. A u njegovoj bi­o­gra­fi­ji bit­nu ulo­gu od­i­gra­la je pred­sta­va „Ća­lo­na­rang“ iz Ubu­da. Od­go­vor je bio: „Na­še po­zo­ri­šte se zo­ve Me­kar sa­ti“. „A šta zna­či Me­kar sa­ti?“ „Zna­či Su­šti­na cve­ta.“ Za­ću­tao sam. Svi­de­lo mi se. Sa­mo sam slu­tio smi­sao.

Ni­sam ni po­ku­šao da pro­nik­nem u su­šti­nu cve­ta kao su­šti­nu po­zo­ri­šta. Va­žno je da do­bro zvu­či. Ni­ti mi pa­da na pa­met da na sav glas ob­ja­vim: „Do­la­zi nam ba­li­ne­žan­sko po­zo­ri­šte ko­je se zo­ve Su­šti­na cve­ta!“