PREGLED STAMPE

“Danas”, 5. Jul 2000.

B. Toncic

Centralna proslava Dana borca u Beogradu

"Evropo, pala si sa Berlinskim zidom"

Beograd - "Prestravljeni svet dize glavu slaveci nasu pobedu, jer je uvideo da ni najvece zlo nije nesavladivo, a nasa obnova pokazuje svetu da se i najvece razaranje brzo savladava velikom voljom naroda. Kraj NATO alijanse novog svetskog poretka poceo je kod nas. Slavimo danas ovaj dan sa nadom da vek koji nastajava nece biti, kako se spremalo, vek zla i fasizma, pod bilo kojim licem i imenom !", poruceno je sa jucerasnje proslave Dana borca u Beogradu. Ispred kuce Ribnikarovih u Boticevoj pedesetak partizanskih boraca natcovecanskom izdrzljivoscu na vise od 40 Celzijusovih otkrivalo je tajnu pobede nad fasizmom u Drugom svetskom ratu. "Kud narodna vojska prodje, Srecna ce se zemlja zvat!"- odjekivao je hor dok Peta Betovenova sa izdajnickog "eriksona" razbija intonaciju i svecarsku atmosferu. Uz borce NOR, proslavi su prisustvovali japi levicari, branioci mostova, "krajputasi" (vidi "Dnevnik pobednika"), bastinici dubokog uverenja da Hegelova dijalektika dubi na glavi. Ivica Dacic, predsednik beogradskog odbora SPS, istakao je da je "borba za slobodu stalan i neprolazan deo istorije Srbije". "U svim ratovima koji su se vodili za slobodu i Srbije i sveta, mi smo prednjacili", porucio je Dacic, dodajuci da je SRJ na celu sa Slobodanom Milosevicem "simbol borbe za slobodu". Clan predsednistva SUBNOR Jugoslavije Milosav Bojic podsetio je na formiranje profasistickih vlada u Srbiji i Crnoj Gori. "Isto to radi NATO preko Mila Djukanovica, a u Srbiji preko svojih placenika pozivaju na gradjanski rat". Uoci proslave predstavnici SUBNOR, SPS i Jugoslovenske levice, polozili su vence na grob Josipa Broza i na spomenik partizanskom borcu.

Mladje citaoce podsecamo da je Dan borca dan kada je 1941. godine doneta odluka o podizanju ustanka. Po prvi put 4. jul nije bio drzavni praznik i radilo se kako - tako, uprkos vanrednim okolnostima. "Zasto ti, Evropo, gorda i ledena, zasto protiv svog bedema koji te zaklanja od azijske groznice! Pala si i ti sa Berlinskim zidom!", culo se na skupu ispred kuce Ribnikarovih. "Pobednici" i pobednici uknjizili su jos jednu proslavu. Bilo je kao u pesmi: "Pobedjeni pjevaju junacke pjesme, A pobjednici kroz to vrijeme diskretno sute".

“Danas”, 5. Jul 2000.

Kusner sokiran pisanjem medija na albanskom

Upitan da za nas list prokomentarise sadrzaj medija na albanskom jeziku, pozive na linc pojedinih osoba i sovinisticke tekstove u kojima se siri mrznja, a da pri tome ti listovi uzivaju jos i reputaciju liberalnih medija kao i napad na novinarku Radija Kontakt, Bernar Kusner je rekao: "Veoma je tesko odrediti gde prestaje sloboda medija i javne reci. I pored kritika koje mi stizu od pojedinih medjunarodnih novinarskih asocijacija, uopste se ne kajem zbog onoga sto sam uradio s dnevnikom Dita. Bio sam vise puta uzasnut i sokiran onim kako mediji pisu, napadaju i bez iakakvih dokaza okrivljuju i progone ljude, rekao je Kusner za Danas. “Danas”, 5. Jul 2000.

Kusner, Dini i Dinstbir o zastiti Srba na Kosovu

Svi nezadovoljni, a ne slazu se

Specijalno za Danas

Strazbur - Niko ne moze biti zadovoljan zasticenoscu Srba na Kosovu, niti onim sto im se dogadja u juznoj srpskoj provinciji koja je trenutno pod upravom Unmika. To je zajednicka ocena iz izjava sefa Unmika Bernara Kusnera, italijanskog ministra spoljnih poslova Lamberta Dinija i specijalnog izaslanika generalnog sekretara UN za ljudska prava na Balkanu Jirzija Dinstbira datih nasem listu u Strazburu, na upravo okoncanom zasedanju Saveta Evrope i na konferenciji "Kluba 3" i Fondacije Bertelsman koja je odrzana kod Brisela. Kusner je vise puta u Strazburu napao Jirzija Dinstbira posle njegovih ostrih ocena o stanju ljudskih prava u pokrajini, posebno o situaciji u kojoj se nalaze Srbi. Ali i sam Kusner je priznao da Srbi kao i drugi nealbanski gradjani Kosova nisu zasticeni. - Ni ja licno nisam zadovoljan onim sto je do sada uradjeno, niti polozajem Srba, ali to se stalno poboljsava. Trosim polovinu svog vremena braneci Srbe, ali ne samo braneci ih, nego pokusavajuci da ih razumem, nudeci im perspektivu da ostanu na Kosovu. U tom smislu, povratak Srba u Privremeno vece Kosova, posebno me hrabri - kaze Kusner za nas list.

“Danas”, 5. Jul 2000.

Pise: Borka Pavicevic

NO LONGER AND NOT YET

Smrt Anice Savic

U ovim istim novinama, u Danasu, pise: "Srpska policija postavila je tokom vikenda novi kontrolni punkt sa kompletnom signalno svetlecom opremom na Jabuci, na granici izmedju Srbije i Crne Gore, na putu Prijepolje - Pljevlja. Na tom punktu od juce rade i carinici, trzisna inspekcija i finansijska policija, kao i na punktu u Brodarevu. Tokom vikenda ponovo je uspostavljen i punkt MUP Srbije na Cemernu, nekoliko kilometara od Pljevalja, na putu prema Priboju."

Voz iz Zagreba stoji u Tovarniku, tisina i vrucina, u kupeu dve kaludjerice iz Slovenije od kojih jedna ide u privatnu posetu, a druga je rasporedjena na rad u jednom decjem obdanistu u Vojvodini, i jedan stariji bracni par iz Tovarnika. Pre nego sto ce sici muz, radnih i izbrazdanih ruku, zakljucuje razgovor i kaze: "Nikada necu shvatiti zasto su nas unistavali i zasto su nas izgnali." To je bilo pre celih devet godina. U Rovinju 1991. godine na ekranu se okrece tenk, nisani, i onda se cuje Kramaric kako zapomaze u Osijeku. Uvece, citam novine Vjesnik, Glas Istre i od tada pa do danas budim se u pet sati ujutro. Tada stojim na prozoru, gledam u luku Valdebora, u cempres pred prozorom, u natpis, jedan od cuvenih istarskih natpisa na zidovima najlepsih kuca na svetu, kamenih kuca, pise "Ziveo Tito". Stojim na zagrebackom kolodvoru i cujem da voz polazi za Divacu. Divaca i Kanfanar. Buzet i Buje. Labin i Motovun. Rovinjsko selo... Istra. "Oprosti majko, sveta, oprosti". Crvena zemljo, istarska. Labinski rudari i rovinjski ribari. Tada i sada cujem: "Ko ne zna sta ostavlja, svejedno je sto ostavlja" (Sekspir). Na granici kod Sida jedna carinska i pasoska kontrola, druga pasoska i carinska kontrola. Pa da je barem odjednom, barem jednom u godinu dana, Gozila, morsko cudoviste udarilo repom.

Pa da se dovrsi sta ima da se svrsi. Ali zmijuljina mlati sistematski i na dugo, bez svesti o konacnosti hoce da se upise u istoriju i u vecnost. Ona razorna i zlokobna rusi i kidise na sve sto je ljudsko i na sve sto covek stvara svesan svoje konacnosti. Ona je smrtonosna, jer joj smrt ne znaci ama bas nista. Ali svega ce biti, samo nas i nje nece biti. I more ce postojati, ali nas i nje nece biti. Sa imenima i prezimenima.

Anica Savic u predgovoru za "Smrt u Veneciji" vrucinu, sunce, svetlo i senku na Mediteranu naziva zaropekom. Zaropek je sada i na crnogoprskom moru i na crnogorskom selu u planini. Tamo se jos uvek, pre i posle svega nalaze najlepse kuce na svetu, kamene kuce. I ako ste dovoljno srecni nema nista, sem kamena i retkog, pocesto trnovitog bilja. Cudesnog oranz sipka, na primer. Ako sta sadite, izvolite donositi vodu i zalivati. Oslusnete nesto preostale prirode u Beogradu sada na vrucini, cucete ciope, one sasvim male ptice u vazduhu i, cucete gugutke neuobicajeno rano, vec u pet sati ujutro. Ta nas vrucina spaja sa zaropekom. Misao, secanje, uspomena, stanje duse, ako tako smem reci. Preostale duse. Ostataka duse.

I ako je jedna zena odavde nasla izraz za ono sto ljude spaja i sto je pred smrt, a to je zaropek, onda mora biti da postoji trag, ako su zivot i rad, i smrt Anice Savic postojali, a jesu, onda mora biti da je neko na njenom tragu, da neko oseca smisao i lepotu zaropeka, pa ce zaustaviti, pa ce onemoguciti, pa ce preduprediti, pa nece dozvoliti, pa ce spreciti jos jednu granicu u vrucini, jos jednu granicu u groznici, jos jednu najstrasniju stvar na svetu, jos jednu carinsku i pasosku kontrolu. Jer kraja ima, i sve ce postojati, samo nas nece biti.

“Vreme”, 1. Jul 2000.

Ljubomir Zivkov

Zona sumraka

Odavde do vecnosti

Tanjug javlja da su naucnici, ne nasi doduse nego britanski, provalili svih tri milijarde molekularnih elemenata genetske sifre (nisam ni znao da ih ima toliko!), tako da ce neizlecive bolesti biti uspesno lecene dok ce se do juce nistavni ljudski zivot produziti do neslucenih granica. Jedan od vodecih britanskih naucnika Dzon Haris tvrdi da ce ljudi koji to budu zeleli i koji budu imali dovoljno novca da plate genetske terapije moci da zive i do hiljadu godina. Ne znam da li bi garnitura koja je na vlasti u Srbiji i Jugoslaviji pristala da nadzivi nas koji smo je demokratski izabrali, kao sto ne znam ni cenu pojedinacne i grupne besmrtnosti, ali znam da priliku koju nam je genetika pruzila ne smemo propustiti. Onima koji su u poslednjoj deceniji vladali mozda nije ni do vlasti ni do besmrtnosti, ali nama jeste. U nasem je interesu da oni jos jedan milenijum ostanu na nasem celu, ne zapravo ni nasem, jer mi cemo poumirati tokom ovog veka, politicarska dugovecnost je u interesu nase dece, unuka, praunuka i drugih nasih potomaka koje necemo ni upoznati. Ekipa koja je sada na okupu toliko je zlatna, toliko uhodana i toliko je dobra dosad donela, da mi je pomisao na njen odlazak sa vlasti mrska da mrskija ne moze biti. Nisam nikad pomislio da bi tako dobro uigrana druzina mogla izgubiti na izborima, druga je muka mucila moju dusu: sa uzasom sam zamisljao kako ce za tricavih trideset ili dvadeset godina olimpijsko pleme poceti da se osipa, a zasto, samo zato sto smrt u svojoj neselektivnosti i nepravicnosti kosi i one koji su najbolji medju nama...

Pomisao na izbore i dosad mi je bila odvratna i niska, a sada, kad se zna da su nam rukovodioci od materijala na koji naucnici daju hiljadugodisnju garanciju – sad tek nema nikakvog razloga da se razmislja o bilo kakvoj promeni.

Dugovecnost, kako rece mister Haris, kosta, ali mi nismo skrtarili ni kad su manje vazne stvari bile u pitanju, pa necemo ni sada. Najvisi drzavni i partijski funkcioneri mozda bi i iz vlastitog dzepa mogli da plate terapiju, nase je da im to ne dopustimo. Licno nemam neku gotovinu, da je imam odmah bih osnovao fond iz kojeg bi se finansirala besmrtnost predsednika i njegovih najblizih saradnika, ali sam spreman da za to dajem maksimalan samodoprinos, i to ne od danas nego od dana kad je odrzana Osma sednica. Ljudi iz vladajuce garniture ce se mozda neckati: zasto mi da zivimo tako dugo, mi smo sebe ionako ugradili u istoriju, neka se genetskoj terapiji o drzavnom trosku podvrgnu ljudi iz opozicije, sve sto su dosad uradili toliko je efemerno da bi bio sevap omoguciti im jedan mandat od hiljadu godina... Vladar i elita koja je uz njega sposobni su za plemenito odricanje, ali mi koji mislimo na buducnost Srbije i Jugoslavije ne smemo dopustiti da se u prvoj turi za besmrtnost nadju licnosti koje su na svim dosadasnjim testovima podbacivale. Parlament bi po hitnom postupku doneo Zakon o besmrtnosti: Clanovi vlade, skupstine, rukovodioci direkcija, otadzbinskih uprava i glavnih odbora po sili zakona podvrgavaju se genetskoj terapiji u svrhu sto duzeg zivljenja.

Nije li prava blagodat imati stalnu upravu, upravu koja je kao Sunce, sijala je pre tebe, sijace i kad tebe ne bude! rodis se u rezimu u kojem su se rodili i umrli tvoji stari, zivis pod vlascu u kojoj ce se roditi tvoji praunuci (njih ce vladar takodje nadziveti). Deca ce od starijih slusati i u skoli uciti da je u praistoriji stanovnistvo svake cetvrte godine bilo izlagano stresu i trosku zbog novih i opet novih izbora... Nauka je do danas samo uspela da duboko zamrzne likove koji su to zeleli i koji su boravak u zamrzivacu mogli da plate (ako se ne varam medju njima je i Volt Dizni), ali jos nije sve cakum-pakum kad je rec o odmrzavanju. I zamrzavanje je preskupo, i njega mogu da plate samo najgrdji kapitalisti ili tirani. Jedan moj prijatelj iz Francuske zamislio je despota koji se dao zamrznuti ostavivsi amanet da ga njegovi podanici odmrznu za dvadeset godina. I zaista, biva odmrznut, ali ne da bi bio slavljen, nego da bi mu bilo sudjeno i da bi bio poslat pred streljacki vod.

Kod zamrzavanja mi se ne svidja sto narod mora neko vreme da provede bez vladara i sto vladar, kad ga odmrznu i podgreju, ima izvestan profesionalni diskontinuitet, mora iz druge ruke da slusa sta se zbilo dok je on dremnuo. Zato je besmrtnosti (koja se za sada javlja kao hiljadugodisnje zivovanje) mnogo bolja. Kad je o politici rec, ona pruza vise i od same dinastije. U dinastijama posle okrutnog oca na presto moze da dodje raskalasni i neodgovorni sin, a potom unuk koji moze da bude slabokrvan ili okrenut muskoj lepoti... Danas, kad se zna da vladar moze da zivi hiljadu godina, svi ti problemi postaju smesni. Pitanje smene vlasti postavilo bi se tek za hiljadu godina, to je pristojan rok da predsednik odredi naslednika (koji ne bi nuzno bio njegov sin, jer bi sin i sam imao oko 936 godina, nego neko od potomaka, neko ko ce tada biti sredovecan, dakle ko ce imati izmedju cetirsto i sesto godina). Ali, nasto biti tako pesimistican? Dok vladaru prolete njegovih hiljadu godina, nauka ce zivot produziti jos vise, pa se pitanje promene vlasti nece postaviti ni u narednom milenijumu.