Mića Popović - svedok tamnih prizora

Piše: Miljana Kralj

Izvor: Novosti.rs

Ovo, za "Novosti", tvrdi naš likovni kritičar i dugogodinji Popovićev prijatelj Đorđe Kadijević, a povodom dve decenije od smrti velikog umetnika, slikara, filmskog stvaraoca, pisca, akademika i angažovanog intelektualca.

"Lično ga smatram najvećim iz više razloga, od kojih je prvi: elementarni, prirodni talenat, koji se ne može steći, već se dobija od Boga ili prirode", objašnjava Kadijević. "Imao je tu najveću privilegiju pred sudbinom i zaista je mogao da bude podjednako autentičan, kreativan i produktivan u svim mogućim vidovima slikarstva, a to je obilato i koristio. Nema gotovo nijednog načina, žanra, problematike koju nije zahvatio svojim opusom i u njoj nije ostavio značajne tragove".

Rođen u Loznici, 12. juna 1923, Miodrag Mića Popović je osnovnu školu i gimnaziju završio u Beogradu, gde je posle rata (logora, prisilnog rada, mobilizacije, ratovanja na frontu, prijema i isključenja iz KPJ) upisao Akademiju likovnih umetnosti u klasi Ivana Tabakovića. Ubrzo je postao treći član studentske "sobe bez vrata", koju su delili Borislav Mihajlović Mihiz i Vojislav Đurić, u Siminoj 9a, a koja će kasnije postati poznata kao adresa slobodumnih, ili "kuća jeresi".

Sa Batom Mihailovićem, Petrom Omčikusom, Miletom Andrejevićem, Ljubinkom Jovanović, Kosarom Boškan i Verom Božičković (sa kojom će se kasnije oženiti i dobiti sina Jovana) u Zadru 1947. osnovao je prvu umetnička komunu u posleratnoj Jugoslaviji - čuvenu "Zadarsku grupu". Bili su izbačeni sa Akademije, a svima je kasnije dozvoljeno da nastave studije slikarstva, osim Popoviću. Rečeno mu je da je "svršen slikar, pa mu Akademija više nije potrebna". Učio je sam, ali i uz pomoć profesora Tabakovića. Ostalo je - istorija... "Prva značajna dela napravio je još kao student, u duhu poetskog realizma, koji je nasledio od svojih učitelja", priča Kadijević. "Kao i drugi umetnici njegove generacije, i Popović je pratio sve što se u svetu dešavalo i pokušavao da se sinhronizuje sa onim što se smatralo paradigmom vremena u vizuelnoj umetnosti. Okušao se u apstraktnoj umetnosti, enformelu, u svim oblastima koje su bile produkti jedne razbuktale avangardne imaginacije koja je cvetala u njegovo vreme. Njegovu poslednju i najplodniju fazu stvaralaštva, karakterističnu za poslednje dve decenije života, ipak, predstavlja takozvano slikarstvo prizora".

Popović je bio savremenik prve faze posleratnog socrealizma, čiju poetiku je, smatra naš sagovornik, na lucidan način uspeo da redefiniše, upravo u slikarstvu prizora:

"Posle svega što je probao, došao na poziciju jedne vrste razgovetnog, realističkog slikarstva, koje je imalo potpunu analogiju sa socijalističkim realizmom, izuzev ideološke tencije", nastavlja Kadijević. "On nije podnosio politiku, naročito onu u to vreme aktuelnu. Govorio je da u slikarstvu prizora, slika ono što je socijalističko po duhu, a ne po političkoj intenciji, a realističko je onoliko koliko je umetnost oduvek bila vezana za postojeći svet, za našu autentičnu recepciju ambijenta u kome se nalazimo. Tako je nastala ta njegova zenitna i nedostignuta faza, koju sam imao čast da reprezentujem, otvarajući njegove izložbe i u Paviljonu 'Cvjeta Zuzorić', u Nišu, na Kosovu, gde sve nismo putovali".

Predstavljanje stvarnosti u tamnom, zatvorenom koloritu, uprkos izvanrednom osećaju za boju koji je prikrivao, za Kadijevića je nešto što je bilo balast Popovićevom umeću, i na šta je, kaže, upozoravao umetnika sa kojim je bio blizak skoro tri decenije:

"Pitao sam ga zašto slika Gvozdena. Zašto aludira na stvarnost kada mu se ne sviđa i čemu njegov kriticizam? Zar misli da će na taj način, angažujući se kritički u sasvim neprilično vreme, uticati da se stvarnost promeni?

Čudilo me da jedan slikar koji je toliko moćan kao on, koji može da slika šta mu padne na pamet, troši svoju energiju na ono baš što mu se ne sviđa, da slika Tita i Bartona u zoološkom vrtu na Brionima, ironišći na račun jedne globalne društveno-političke opcije, koja se njemu nije sviđala. Čemu uopšte udostojava takvo društvo, sistem, politiku, ideologiju? On je na to malo uzdržano, imajući obzira prema našem prijateljstvu, a i inače neagresivne prirode kakav je bio, odgovarao da, ipak, neko mora i da svedoči. Nije osporavao to što sam mu govorio da troši energiju na nešto što će se još za naših života promeniti, ali imao je tu strast, koja je bila jedino mesto nesporazuma između nas".