Iz Zemuna do najvećih svetskih operskih kuća

Naš bas bariton David Bižić (1975) u minulih nekoliko godina osvojio je svetske operske scene. Srbiju predstavlja na najbolji mogući način, pozivan je od svih slavnih operskih kuća, poštovan i uvažavan, a ipak je zadržao šarm „dečaka iz kraja”, spontanošću i humorom pleni brojne fanove širom planete, piše Politika.

Beograđanin po rođenju, iz zemunske muzičke škole „Kosta Manojlović” krenuo je neizvesnim putevima pevačkog zanata i vokalne umetnosti, izborio je svoje mesto najpre na operskim scenama u Francuskoj, a zatim preko Metropoliten opere u Njujorku – i u drugim poznatim svetskim kućama. Susreli smo ga u Čikagu i proveli s njim veoma prijatne trenutke najpre na probi „Mocartovog” Don Đovanija, a potom i na premijeri ove opere u Martin teatru. Jedan je od naših ambasadora, među malobrojnima koji su se popeli u svetske vrhove i koga traže najveći svetski dirigenti. Džems Konlon, autoritativni dirigent Čikaškog simfonijskog orkestra bio je veoma radoznao da upozna našeg istaknutog umetnika o kojem je sve najbolje čuo od internacionalnih zvezda sa kojima radi, a posebno posle Bižićevog nedavnog nastupa u Štats operi u Beču, u istoj ulozi, Leporela.

Nesigurni da ćemo se uskoro sresti u Beogradu, zbog njegovog veoma gustog rasporeda nastupa u sledećih nekoliko godina, zamolili smo ga za razgovor za „Politiku”. David veoma voli Beograd i svoju zemlju, živi sa porodicom u Bordou i stalno putuje po svetu, pa nije moguće da se u naše operske prilike lako uklopi, jer mi ne posedujemo dugoročne programe rada, precizne dugogodišnje kalendare nastupa.

Vaša karijera je u velikom usponu poslednjih godina. O vama slušamo i čitamo u stranoj štampi, ne viđamo vas ili sasvim slabo u Beogradu. Ipak, krenuli ste odavde!

Iz muzičke škole „Kosta Manojlović” u Zemunu, krenuo sam na fakultet u Jerusalim i odande me put vodio u Francusku. Želeo sam Pariz i posle ozbiljne audicije na kojoj se prijavilo oko 400 pevača, dobio sam prvi ugovor, za obe francuske kuće, „Garnije” i „Bastilju”. Pored niza manjih uloga, usledili su sve veći zadaci i veće uloge. Pariz mi je bio težak za život, pa sam se sa porodicom preselio u Bordo, gde sada živim.

Koji su to profesori, učitelji i uzori bili u vašoj mladosti, a koje ste ciljeve sebi zacrtali?

Želeo sam da budem glumac, ali sam već kao dete stalno slušao ploče i snimke čuvena tri tenora, Karerasa, Pavarotija i Dominga i posebno, želeo da budem kao oni. Hteo sam scenu, teatar, ubrzo jedino i samo operu, to mi je bila želja i tome sam usredsredio sva svoja nastojanja. Sam sam se izdržavao, školovao, pevao po staračkim domovima i privatnim zabavama, gde god su me zvali, ali jedino operu i operske arije. Kasnije mi je uzor bio Hvorostovski, a drugi su već postali kolege i prijatelji sa kojima sarađujem na brojnim predstavama.

Vaš put je krenuo preko velikih svetskih konkursa i audicija. Mislite li da je to jedini ili najubedljiviji način početka ozbiljne solističke, vokalne karijere?

Na konkurse i audicije mlad pevač mora da ide. Meni je bio problem da nađem sponzore za svaki izlazak iz zemlje, za avionsku kartu, za plaćanje boravka tokom audicije. Veoma sam zahvalan svima koji su mi pomogli da me bilo ko u svetu čuje, zapamti, zatraži moje ime... Bez toga, moje karijere ne bi bilo.

Vaš dolazak u Metropoliten operu u Njujorku doživeli smo kao još jednu pobedu srpske nacije u dalekom svetu. Pored osvedočene karijere Željka Lučića, sada ste i vi u prvim redovima operske umetnosti. Dobili ste odlične kritike u američkoj štampi za svoje uloge i nastupe. Ostajete li u MET-u?

Veoma nas je malo iz Srbije u samim operskim vrhovima, tako da mene i Željka stalno prepoznaju, i našu zemlju po nama. Dobio sam nekoliko ugovora za MET, često pevam u Americi, upravo nekoliko uloga spremam baš za Njujork i Metropoliten operu. Radim sa istaknutim američkim dirigentima i pevačima koji me rado zovu, a i meni odgovara ležeran, optimistički i visoko profesionalan američki stil sadržan u timskom radu. Samo odlični pevači i dobri ljudi daleko stignu.

-- Beogradski bariton David Bižić debitovao u Njujorku --

Nastup u Čikagu u Martin teatru u ulozi Leporela u Mocartovom „Don Đovaniju” kažete da je vaš poslednji nastup u ovoj ulozi. Da li to znači da menjate fah? Koje su vam uloge obeležile karijeru?

Do sada imam dvadesetak uloga, a Leporela igram poslednji put, upravo u Čikagu. Ovu ulogu pevam po celom svetu već sedam-osam godina, upravo sam se vratio iz Štats opere u Beču gde sam imao scensko izvođenje, raduje me i ovo polukoncertno u Raviniji, posebno zbog izuzetnog dirigenta Džemsa Konlona i sjajnih kolega sa kojima dobro sarađujem i često se družim. Želeo bih da od basa baritona pređem na baritonski fah, možda glavna uloga, sam Don Đovani? Možemo li da vas očekujemo u Beogradu, ima li poziva i pregovora za uloge i nastupe? Možete li još po nešto da smestite u gusti kalendar?

Moje su obaveze definisane do 2018. godine i tu se vrlo teško nešto može ubaciti. Ipak, s radošću držim master klas svuda po svetu, u Francuskoj dajem časove pevačima i pedagogijom se bavim takoreći od početka svoje karijere. U Beogradu sam održao desetak master klasova koji su bili veoma posećene i od učenika i studenata, ali i njihovih profesora. Sve to držim besplatno, ne uzimam honorar, niti tražim da učesnici plaćaju. Na taj način imam utisak da vraćam sredini ono što mi je pružila. U našoj zemlji ima mnogo talentovanih kojima treba pomoći da krenu svetskim putevima. Jedan od onih koji sada krči svoj put u MET-u je i bas Sava Vemić iz Beograda. Sledeće sezone sarađivaću sa Operskim studijom u MET-u i biću u prilici da radim i sa njim, što mi pruža veliko zadovoljstvo. Najrealniji je dolazak u Beograd na master klasu posvećenom mladim pevačima. Nekoliko dana mogu da odvojim, više ne, veoma sam vezan za porodicu, žena i dvoje dece su u Bordou, ne volim da se odvajam duže vremena, oni uvek putuju sa mnom.

Ne dajete intervjue, ne želite da budete na taj način u svetu poznatih, klonite se života zvezde. Zašto?

Nisam vičan intervjuima, ne želim da previše otkrivam intimu niti da mi novinari ulaze u život, u kuću, pretresaju porodicu i porodični život, ne želim da se moje ime nalazi na novinskim člancima izvan profesije. Na „Fejsbuku” imam svoju grupu ljubitelja i zaljubljenika u operu i opersku umetnost, među njima su i reditelji, pevači, dirigenti, imam svoje fanove i time se ponosim. Želim da na najbolji način otpevam svoje sledeće uloge u „Boemima”, „Verteru”, „Onjeginu”, „Seviljskom berberinu”. Volim svoju zemlju, volim Beograd, vidimo se u oktobru!