"Balkan nije najvažniji Rusiji"

Pravoslavni bogoslovski fakultet u Beogradu, Institut za teološka istraživanja i Institut za noviju istoriju Srbije, na gotovo hiljadu strana, objavili su izuzetnu antologiju tekstova „Srbi o Rusiji i Rusima – Od Elizabete Petrovne do Vladimira Putina (1750–2010)”, čiji je autor prof. dr Miroslav Jovanović, upravnik Centra za ruske studije, Filozofskog fakulteta u Beogradu. Reč je, pre svega, o putopisima, o ličnom viđenju Rusije, iz pera Simeona Piščevića, Aleksandra Piščevića, Save Tekelije, Zaharija Orfelina, prote Mateje Nenadovića, Laze Kostića, Jovana Subotića, Milana Đ. Milićevića, Jakova Ignjatovića, Svetozara Markovića, Moše Pijade, Ive Andrića, Milovana Đilasa, Borka Gvozdenovića...

U štampi je studija „Srbi i Rusi 12–21. veka (Istorija odnosa)”, a u pripremi je i drugi deo antologije „Srbija o Rusima i Rusiji”, u kojoj će biti više reči o političkim odnosima dve države. Intervju sa prof. dr Miroslavom Jovanovićem originalno je objavljen u "Politici" 29. maja.

Srbi su o Rusima, kroz vekove, pričali, pevali uz gusle, pisali, kleli se u „velikog pravoslavnog cara”, potom bacali drvlje i kamenje na „tiranina iz Kremlja”, a danas Putina doživljavaju kao – superstara. U kojoj meri je politika uticala na odnose dva naroda?
Činjenica je da je politika, najmanje od 18. veka, bila glavni pokretač i da je markirala osnovne okvire međusobnih odnosa. No, mora se naglasiti da su, istorijski posmatrano, odnosi dva naroda, iako im je politika određivala dinamiku, ipak bili (i još uvek su) mnogo razuđeniji i kompleksniji, i ne mogu se svoditi isključivo na ravan politike. Dovoljno je naglasiti da konstantu odnosima daju pre svega kulturne i duhovne veze, uočljive još tokom srednjeg veka, a kontinuirane od kraja 15. i početka 16. veka, a potom i društveni kontakti dva naroda koji su počeli da se razvijaju od 17. veka.

Intenzivnija saradnja sa Rusijom počinje krajem 17. veka, u vreme vladavine cara Petra I Velikog. Rusija je tada bila veoma zainteresovana za Balkan, a danas?
Kada se govori o ovako složenim pitanjima treba biti svestan da postoje najmanje dva ugla posmatranja međusobnih odnosa – srpski i ruski. Mesto Rusije u srpskom društvu, kulturi, javnosti, pa i politici, mnogo je značajnije, no što to može biti mesto Srbije u ruskoj kulturi, društvu ili politici. Balkan je, od vremena Petra Velikog, imao uočljivo mesto u ruskim spoljnopolitičkim planovima i ambicijama. No, kako u prošlosti – tako i danas, mesto Balkana (i u okviru njega i Srbije) gotovo nikada nije bilo, kako to Srbi često vole da sebi predstavljaju, ključno u složenom mozaiku ruske diplomatije. Primera radi, ruska diplomatija je danas izuzetno aktivna u širokom pojasu od Dalekog istoka do Pribaltika i Severne Evrope. Fokus njenih aktivnosti je usmeren ka prostorima koji se u Rusiji nazivaju „bliže zagraničje” (tj. bivšim sovjetskim republikama). A aktivna je i ka svojim isturenim interesnim tačkama širom sveta, u Aziji, na Bliskom istoku (Sirija), Severnoj Africi, Južnoj Americi… Tek posle toga, u sferi njenih interesovanja, nalazi se Balkan. U tom smislu, Rusija svakako ima interesa i na Balkanu, ali ti interesi, ni približno se ne podudaraju sa željama, ili strahovima, koji su u srpskom društvu prisutni kada se govori o ruskom prisustvu, aktivnostima i interesima na Balkanu.

Odnosi se menjaju posle Oktobarske revolucije, a do potpunog zahlađenja dolazi 1948, posle razlaza Tita i Staljina. Da li je u tom periodu bilo kulturnih, naučnih, crkvenih veza?
Međusobne odnose tokom 20. veka obeležile su snažno izražene ideološke isključivosti. Još 1918. došlo je do potpunog prekida zvaničnih odnosa sa Sovjetskom Rusijom. Takođe, nakon Drugog svetskog rata, ponovo je došlo do potpunog prekida političkih odnosa dva totalitarna režima (1948). On je, za kratko, označio i prekid svih drugih veza – kulturnih, duhovnih, društvenih, da bi, posle obnavljanja odnosa (1955), i crkvene i kulturne i društvene veze bile ponovo uspostavljene u meri u kojoj su to totalitarni i ideološki okviri dozvoljavali. No, paralelno sa tim prekidima, u srpskoj sredini boravile su, i izuzetno dubok kulturni i naučni trag ostavile, ruske izbeglice.

Srbi su se selili u Rusiju, ali su i Rusi dolazili u Srbiju, naročito posle Oktobarske revolucije. To je, očigledno, jačalo veze dva naroda?
Migracije su važna sastavnica i konstanta u odnosima dva naroda. Srbi su se selili u Rusiju od 17. veka. U najvećem broju tokom 18. veka. Potom i posle Prvog srpskog ustanka… Pa i danas, u Rusiji radi oko sto hiljada srpskih gastarbajtera. Karakteristično je, pri tom, da se Srbi veoma brzo, praktično već u drugoj ili trećoj generaciji, u potpunosti asimiluju u rusku sredinu. Sa druge strane, 40.000 ruskih izbeglica, koje su posle Oktobarske revolucije (1917) i Građanskog rata u Rusiji došli u našu sredinu, ostavilo je izuzetan trag i dalo bitan doprinos razvoju srpske nauke, univerziteta, baleta, opere, arhitekture, pa i stripa. Značaj koji su za razvoj srpske kulture i nauke tokom 20. veka imale ruske izbeglice, uporediv je sa Drugim južnoslovenskim uticajem iz 14. veka na razvoj ruske kulture.

Rusija nisu – Moskva i Sankt Peterburg, mnogo je stereotipa, koji se koriste, i na jednoj, i na drugoj strani. Koliko se stvarno poznajemo?
To je važno i složeno pitanje. Ukoliko govorimo o dominantnim predstavama u javnosti, pogotovo srpskoj, one su retko zasnovane na realnim znanjima. U isto vreme, kao što i ova antologija jasno pokazuje, u obe sredine jasno je izražena svest o onom drugom narodu i o tradicionalnim međusobnim vezama. Ali pogotovo kada je reč o srpskoj sredini, to interesovanje se popunjava sadržajima zasnovanim na sporadičnim informacijama, ličnim impresijama, stereotipnim predstavama (i zabludama)… Srbi u ogromnom broju misle da, po prirodi stvari, Rusiju znaju i razumeju i da tu nikakva posebna znanja nisu potrebna.

Dakle, u Srbiji se o Rusiji mnogo i često priča i piše, ali veoma retko zasnovano na znanjima o tome šta se u Rusiji stvarno dešava.