Iz prve ruke za B92: Biti u Nepalu usred zemljotresa

Dosadašnji bilans žrtava zemljotresa koji je pogodio Nepal 25. aprila iznosi preko 7.500 hiljada ljudi, a ugroženo je više od osam miliona što je više nego čitava populacija Srbije. Međutim, tog dana u dalekom Nepalu, bilo i "naših", osmoro Hrvata, jedan Bosanac i četvoro iz Srbije - među njima i Marina Sabovljević.

Marina za B92 priča o tome kako je za Nepalce zapadni svet nepojmljiv, o spavanju pod vedrim nebom u vojnom kampu pošto je hotel u kojem je trebalo da prenoće srušen u zemljotresu, o tome kako su i tamošnji kučići u nirvani, kako su imali dosta sreće (koju im je, pritom, možda dala boginja koju su videli), ali i o tome da li joj je majka bila opasnija od zemljotresa kada je uspela prvi put da se javi.

Prema njenim rečima, najviše je, pored same prirode, fascinirao sam odnos sa Nepalcima koji su pre njima davali hranu nego sami jeli.

"Ne možeš porediti ljude, tamo je druga dimenzija, nirvana. Drugačiji su ljudi, materijalizam uopšte nije stigao do njih, oni su totalno u drugim vodama u odnosu svih nas. Kada se sve ovo desilo oni su bili u fazonu da nas smiruju. Mi u Nagarkotu, na 2.000 metara nadmorske visine, hladno, a Nepalci celu noć lože logorsku vatru samo da nama bude toplo. Ne može da se poredi mentalitet ljud", počinje Marina svoju priču.

Vi ste stigli u Nepal desetak dana pre zemljotresa?

Da, 13. aprila smo krenuli, 14. smo bili tamo. Bila sam malo zbunjena iako sam gledala slike i znala da su oni netaknuti svime što je kod nas. Prvo mi je malo bilo konfuzno, tamo 80 posto stanovništva vozi motore. Onda sirene non-stop, pa suprotne strane, ljudi, Katmandu koji je veoma specifičan... Pritom, tamo nema nijedno „fensi“ mesto, ono što je kod njih bolje, to je kod nas prosek. Tamo za 200, 300 dinara jedeš kao car.

Šta ste sve obišli?

Prvo smo išli u Katmandu i tamo smo obilazili sva mesta, hramove, upoznavali se sa njihovom kulturom. Posle smo išli u Pokharu koja je oaza mira, potpuno drugačiji grad od Katmandua. Kad smo otišli tamo razmišljala sam može li biti bilje od ovoga. Onda sam se odvojila od svoje ekipe, organizovala da odem u Čituan koji je čista divljina, mesto koje je sada skroz drugačije od Pohare. Životinje napolju, još luđe sve. Posle toga je trebalo da idemo u Nagarkot i posle toga je bio zemljotres.

Kako je to sve izgledalo?

Tog dana kada je udario zemljotres trebalo je da krenemo za Nagarkot. Moja ekipa je krenula iz Pokhare u Nagarkot i trebalo je da se nađemo u Katmanduu. Zemljotres je njih uhvatio u putu, stali su kod nekog restorana na pola puta do Katmanuda da sednu da popiju kafu. Poručili kafu i posle pet minuta zemljotres. A ja sam sletela pet minuta pre zemljotresa. Imala sam let iz Čituana do Katmandua, izašla iz aviona, uzela ručni prtljag, lik me pokupio, sela u auto i posle pet minuta - ćao. Dakle, bila sam u kolima kad je udario.

Koliko je trajalo to?

Tih 30 sekundi trajale su kao čitava večnost, veruj mi. Pazi, to je 7,9 rihtera i to u epicentru. Znaš kako se to oseća... Ovde kad je četiri pa osetiš, zamisli 7,9. Baš je bio trip, ne možeš da hodaš na ulici. Ovi moji su bukvalno izleteli iz restorana. Ja sam im posle rekla, ako ste vi mogli da trčite, a ja nisam mogla da hodam, koja je to onda bila razlika. Taj prvi se dogodio, šta je tu je, ali onda je bukvalno bio još jedan u nizu.

Slabiji malo?

Ne znam.

Pa je l' ste tada mogli da hodate?

Stajali smo u mestu (smeh). Ovaj dečko je bio u fazonu da će neka zgrada koja je bila pet metara od nas da se sruši. Ti razmišljaš da li će to da se sruši, meni su stvari u kolima... Mada, ko šiša stvari, lako ću da kupim nove. Onda su ljudi počeli da prilaze onima koji su ležali na ulici. Nekima su bile krvave glave. Zvekneš glavom u zemlju pri padu i normalno se povrediš. Onda smo bukvalno u roku od dva minuta seli u auto, on me odvezao u hotel i usput sam videla da su neke bandere popadale. Tipa jedna je pala preko šest taksija. Tek sam tu videla koja je šteta načinjena. Razmišljala sam - dešava se, šta sad, priroda je priroda, ako odluči da nas obriše sve obrisaće nas. Međutim, nezgodno je bilo što se to nastavilo. Bilo je posle još par komada slabijih, ali su ti posle onog prvog svi isti. Onda su nam najavili da će biti još jači od onog prvog što ti je bio dodatni trip, mislim se, gde ćeš jači od onog. Samo je problem što je to nastavilo da traje narednih par dana.

Kako ste proveli tu noć?

Proveli smo je napolju u Nagarkotu. Ja sam se posle pet sati našla sa svojima.

Nije mi jasno, ti si kada je bio zemljotres bila u Katmanduu ili u Nagarkotu?

U Katmanduu sam bila sama i posle pet sati... prvo četiri sata nisam uopšte mogla da dođem do mojih, nisam znala da li su dobro niti bilo šta drugo. Onda sam došla do njih i našli smo se na ulazu u Katmanduu i krenuli za Nagarkot. U suštini nismo znali ni gde ni šta. Generalno, trebalo je da krenemo za Nagarkot da spavamo tamo. Po planu i programu trebalo je da tamo budemo dve noći. Seli smo, otišli i usput smo tek videli koliko je tu ruševina i svega. Haos. Mene je duša bolela.

Šta si sve videla?

Sve ove trgove koje smo obilazili. Baktapur, jedno malo mesto u kojem smo proveli jedan dan, samo par sati. Znaš koliko je tamo sve srušeno... Na putu do Nagarkota smo videli i druga mesta i baš dosta toga. Sve ono što prikazuju na vestima i jeste tačno. Nema tu preterivanja. Imali smo mnogo sreće. Ja da pet minuta pre toga sletim, oni da pet minuta pre toga naprave pauzu... To je čista sreća. Išli smo u Nagarkot i kada smo došli tamo već je bilo sedam, pola osam. Međutim, tamo nam se hotel srušio. Savetovali su nam da spavamo napolju jer nije bezbedno da spavamo unutra.

Kako ste spavali, na čemu?

Nas par iz ekipe nismo ni spavali. Šofer je ostao sa nama, tako da smo imali taj minibus u kojem je spavalo osmoro ljudi. Mi smo sa Nepalcima ostali budni celu noć jer su najavljivali još jače zemljotrese. Bilo smo budni do pet ujutru i onda kao nešto odspavali.

Je l' bilo hrane, vode...?

Dobili smo hranu i vodu od Nepalaca. I vodu i hranu... Oni su nam čak i pekli krompir i bili u fazonu - jedite, nećete imati sutra šta da jedete. Tu smo kao prespavali, mada ja nisam ni spavala. Jedino tih sat vremena u autobusu, ako se to uopšte može računati kao spavanje pošto je par puta u toku noći bio zemljotres. To je najgore u celoj priči, što se sve to nastavilo. Nije kao „bio jedan i to je to, idemo dalje“.

Koliko ih je bilo?

Bio je jedan od 5,7 rihtera. Meštani su nam do momenta kad smo stigli do Nagarkota izbrojali 65, a za tih par dana mislim da je bilo preko 100 manjih. Verujem da jeste bilo tako, tebi naiđe jedan jači i posle... Ja ne mogu da nabrojim na prste svoje ruke koliko sam ih osetila. Bilo ih je dosta u svakom slučaju. Šta je bilo posle toga?

Otišli smo nazad u Katmandu pošto nam je u Nagarkotu hotel srušen. I to nije ceo, nego se tipa treći sprat srušio na drugi, četvrti na treći... Tamo se uglavnom urušavaju zgrade, retko koja zgrada padne levo ili desno nego padnu na dole, kao limenka. Otišli smo u Katmandu i onda smo u našem hotelu ostavili kofere. Pošto i dalje nije bilo bezbedno otišli smo u vojni kamp i tamo smo bili taj dan. To je bila nedelja 26. april, tada smo prespavali u vojnom kampu, dan posle zemljotresa.

Kako je to izgledalo?

Zanimljivo, avanturistički (smeh). Još nam je padala kiša... Napravili smo od nekih najlona šatore, snašli smo se sa onim što je bilo tu. Nepalci su generalno imali šatore, mi smo napravili nešto što liči na šator, kao prva pomoć. Bilo je avanturistički. Svi smo bili u fazonu „šta ćeš, živi smo, zdravi, pravi, sve ostalo je nebitno“. Pogotovu što je padala i kiša, a ono nedelja u 11 ujutru peče sunce i onda kao u pola osam ti padne kiša kada su svi legli da spavaju. Udario je u toku noći par puta. Tu smo prespavali, spakovali se i otišli kao u hotel, presvukli se...

Koliko je bilo naših ljudi? Mediji su preneli da su dve grupe otišle preko tog Džangl travela.

Oni imaju sedište u Zagrebu i Beogradu. Bilo je osam Hrvata, jedan Bosanac i nas četvoro iz Srbije. Bilo nam je ekstra, kao ekipa smo se totalno skapirali i ne znam... Bilo mi je drago što niko iz ekipe nije počeo da drami, da plače da hoće kući jer nismo baš u zavidnoj situaciji. Ne trebati ničija panika tad. Nama jeste bilo mnogo opušteno jer Nepalci znaju šta da rade u tim situacijama i rade sve da i tebe opuste. Gde da budeš i šta da radiš kako bi se osetio što bezbednije. Ne ono kao, „hoću kući na prvi avion“. Nije jednostavno, pogotovu što u nedelju avioni nisu ni leteli, mada su se čuli, ali pričaju da nisu leteli. Ma zadovoljna sam, moji utisci su i više od desetke ako mogu da dam.

Više od desetke? I pored zemljotresa?

Iako je bio zemljotres, meni je bilo savršen odmor. Razmišljala sam, kad bih birala bolju lokaciju, ne bih bolje izabrala. Htela sam diviljinu, nešto potpuno drugačije. Želela sam prirodu jer mi priroda nedostaje. Znaš, da imam tu neku avanturu, nisam htela da idem na more i blejim 10 dana. Više kao da idem da vidim, upoznam nešto novo, drugu kulturu, druge ljude, drugi mentalitet... Da mogu da odmorim i opet da mogu da se zezam. To sam sve dobila, od njihove istorije, kulture, preko njihovih ljudi, do opet tog nekog odmora. Bilo je i avanture. Pre zemljotresa smo išli na paraglajding, pa na rafting... Svi su bili u fazonu da nam je bilo tako previše dobro da je moglo nešto da se desi. Svima je bilo savršeno, 12 dana nirvane. Kad pomisliš savršeno, pomisliš na Nepal. Neko je napisao ako postoji raj na zemlji to je onda tamo. Pored toga, kakvi su oni kao ljudi, to u životu nisam videla. Ako si ti srećan i oni su srećni, ako si ti tužan i oni su tužni. Toliko se otvoreno daju i sve da nemam reči.

Znači vi ste 27. spavali u vojnom kampu. Šta je bilo kasnije?

U ponedeljak je trebalo da spavamo u sobama, međutim, oko pola 10 uveče je bio još jedan zemljotres, tako da smo spavali u holu hotela. Tu je bila neka grupa kineskih turista koji su se baš uplašili i hteli su da idu u vojni kamp. Rekla sam im da je bolje da ne idu, da ostanu sa nama, da se družimo i biće im lakše. Oni na kraju ostali i spavali u kuhinji, mi u holu, a momci iz hotela su bili na straži celu noć. U sobama smo spavali tek u utorak. Vrhunac cele priče je što sam u sredu pre puta ja otišla u sobu kao da završim sa pakovanjem i odmorim. Legla, opustila se i nit spavam, nit sam budna. Kad sam osetila da mi se trese krevet samo sam ustala ih kreveta, uzela ranac i odoh. Oni su i posle, u četvrtak i petak imali udare.

Vi ste se vratili u četvtak?

Da, u četvtak prošle nedelje. I sada se generalno čujem sa ljudima koji su tamo, proveravam da li su ok.

Kako ti je majka reagovala, ona je verovatno posle bila opasnije od zemljotresa?

Njoj je bilo najbitnije da ona meni čuje glas. Sad šta ću, mi generalno nismo imali ni mreže ni neta. To je bilo nezgodno. Ne možeš nikome da se javiš, a bilo nam je bitno da se javimo porodici da smo OK. Mislim da nam je to bio veći stres od zemljotresa, znamo koliko svi oni brinu. Sa druge strane, to je situacija u kojoj ne možeš ništa da uradiš, šta je, tu je. Mislim, prošle godine su u Srbiji bile poplave, ovo je sve moglo da nam se desi i kući. Mene su i Nepalci posle pitali kako ti se čini Nepal. Rekoh im, meni je super. Oni kao i posle svega. Rekoh im „ljudi, ovo je priroda, ovo nema veze sa vama“. Generalno, oni dosta žive od turizma. Ne znam koliko će im vremena biti potrebno da se podignu, opet im je frka od vlade, jer vlada opet deo novca stavlja u džep.

Meni je hit bio što smo mi dva dana posle zemljotresa, nemaš mrežu, imaš net. Ta dva dana odmah posle zemljotresa nismo mogli nikako da se javimo. U nedelju sam poslala mami jednu poruku. Ona kad mi je poslala poruku i videla da me nema da odgovorim odmah digla uzbunu. I ona i drugi roditelji. Odmah su zvali agenciju da vide kako šta. Mi smo pre toga zvali našeg ambasadora u Indiji koji je mene zvao, Vladmira, da vidi šta smo i kako smo i on je javio našima. Kako ste se vratili na kraju, sve je tad bilo ok?

Vratili smo se normalnim letom koji je bio u sredu u 11 uveče. To je bio 29. april, a mi smo 30. aprila bili u Beogradu. Bilo je malo nezgodno jer opet nismo mogli da javimo svojima jer opet nije bilo ni mreže ni neta. Kao „da l' su poleteli ili ne“. Avion nam je malo kasnio, ali dobro, posle Dubai, tamo tranzit, čekanje šest sati i posle toga sve normalno. Sad se navikavamo da smo kući.

Kako ti to ide?

Bilo nam je svima krivo što moramo da se vratimo kući. Kada pogledaš sve njih, na primer tri momka iz hotela su ostala bez svojih kuća. Koliko su se oni tu dali i koliko ti je drago toliko ti je i krivo. Znaš, mi kao idemo svojim kućama gde je kao sve ok, a oni ostaju tamo gde borba traje. Pogotovo ti momci, mislim da je menadžer hotela kad smo mi otišli zatvorio hotel, da su pokupovali hranu i vodu i otišli da daju ljudima.

Hoćeš li ići opet?

Hoću. Hoću, majke mi. Nisam u životu videla da tako neko funkcioniše. Meni je tamo bilo predivno, ako postoji savršen odmor, onda je ovo bio baš to. U svakom mogućem smislu, bez obzira na sve. To je opet jedno iskustvo više, ovde kad sutra bude pet rihtera ja ću govoriti opustite se, nije to ništa.

Nama je svima bilo toliko nerealno da se to sve dešava, da smo mislili da je sve baš kao na filmu. Međutim, na kraju smo saznali na vestima da su sedam dana ranije bili neki stručnjaci koji su im rekli da će biti zemljotres i da će ti jak kao onaj koji je bio pre u istoriji. Nisu znali kada će tačno biti, ali su znali da će biti i da će biti veliki. Ja sam baš bila u fazonu da neću da mi to pokvari godišnji odmor. To svuda može da ti se dogodi. Možeš da budeš u nekom u avionu i da avion padne...

Svi smo bili u fazonu, nema veze, šta ćeš, ne možeš ništa da uradiš, to je priroda, niko nije kriv, dogodilo se, proći će. Više nam je bilo žao tih ljudi, tamo je 60 posto stanovništva ostalo bez kuća, a ti kao da tražiš da ideš kući. Veruj mi, sramota te je kad njih pogledaš da kažeš hladno mi je. Ej, kao, gladan sam, žedan sam. Veruj mi sramota te je. Oni su izgubili mnogo više, a imaju osmeh na licu.