Država može odmah da pomogne

B92: Koji su događaji, ili pojave, pričinili najveću štetu stanju ljudskih prava u Srbiji tokom 2007. godine?

Mirko Đorđević: Kada je reč o ljudskim pravima i njihovom kršenju, u ovom momentu sigurno nije težak posao izdvojiti takav događaj. Mislim, naravno, na sprečavanje održavanja tribine “Peščanika” u Aranđelovcu, što je primer brutalnog gaženja temeljnih ljudskih prava. To je događaj koji je izazvao žestoku reakciju u domaćoj javnosti, ali, možda je manje poznato, prošlo je zapaženo i u svetu. Smatram da je to eklatantan primer, koji nam pokazuje da su u Srbiji ljudska prava na porazno niskom nivou. Ljudska prava se gaze javno, ne samo od neodgovornih pojedinaca, već i od ljudi koje su organizovale određene institucije, političke stranke, pa čak i delovi koalicije na vlasti.

Moram da kažem da se događaja iz Aranđelovca nerado sećamo na Dan ljudskih prava, jer je taj dan smatra svetinjom svuda u svetu. Da rezimiram, takvo je stanje u današnjoj Srbiji, u kojoj se odvija regeneracija jednog sistema za koji smo mislili da je nestao odlaskom sa vlasti Slobodana Miloševića.

Petar Teofilović: Najpre bih izdvojio očiglednu politizaciju velikih segmenata svakodnevnog života građana u Srbiji. Od organa vlasti, preko javnih preduzeća, do ustanova u oblastima kao što su zdravstvo, obrazovanje, kultura, socijalna zaštita, komunalno uređenje... prevladavaju politički, ili kvazipolitički kriterijumi pri zapošljavanju i odlučivanju, pri dodeli sredstava i utvrđivanju načina njihovog korišćenja. Takav neprimeren prodor politike se negativno odražava kako na kompetentnost kadrova koji obavljaju javne poslove i pitanje njihove odgovornosti za svoj rad, tako i na kvalitet i efikasnost pri obavljanju poslova koji su navedenim institucijama i organima povereni u opštem interesu, i čije se loše ili arbitrerno obavljanje gotovo uvek ispoljava kao kršenje ljudskih prava, bilo pojedinaca, bilo čitavih grupa. Najzad, svedoci smo trenda da se o brojnim ključnim pitanjima odluke donose u uskom krugu ljudi bez uključivanja javnosti, ponekad čak i uz ignorisanje važećih propisa.

Ističem i stanje neizgrađenosti i, gotovo stalne nestabilnosti, demokratskih institucija, i namerno - ili nemarno - zanemarivanje dela novijih institucija, pre svega onih koje bi trebalo da vrše nezavistan nadzor nad radom određenih državnih organa, i koje imaju i određene zadatke u oblasti zaštite i unapređenja ljudskih prava. Neizgrađenost, ili nefunkcionalnost institucija značajno doprinose formiranju stava nepoverenja kod građana, koji delom i zbog toga izbegavaju korišćenje pravnih sredstava koja im stoje na raspolaganju, kada smatraju da su im neka prava povređena i traže alternativne načine da reše neki problem, što sa svoje strane doprinosi održavanju koruptivne prakse i klijentelizma. Ovamo, svakako, spada i nefunkcionisanje Ustavnog suda Srbije tokom više od godinu i po dana.

Nedonošenje niza zakona koje je trebalo doneti tokom 2007. godine takođe doprinosi narušavanju pravne sigurnosti građana, a u nekim oblastima – npr. u oblasti zaštite prava nacionalnih manjina, ili u oblasti ravnopravnosti polova – dovodi u pitanje uspostavljanje i/ili održavanje odgovarajućeg sistema za zaštitu tih prava.

Najzad, ukazao bih i na brojne slučajeve ispoljavanja netolerancije prema drugima po različitim osnovima. Nažalost, to nekad možemo da vidimo i u krajnje neodgovornim istupima pojedinih predstavnika najviših organa vlasti, koji su već po svojoj poziciji dužni da neguju i razvijaju demokratski dijalog i minimum poštovanja u komunikaciji jer svojim istupima utiču na formiranje modela poželjnog i prihvatljivog ponašanja kod najšire javnosti. Neuporedivo je teže zastupati i unapređivati građanska i manjinska prava, i zalagati se za jednakost svih građana u atmosferi netolerancije i nebrige koja se na taj način podstiče i podržava.

B92: Koji biste događaj, ili pojavu, izdvojili kao pozitivan doprinos poštovanju ljudskih prava u Srbiji tokom 2007. godine?

Petar Teofilović: I pozitivnih pojava i događaja je bilo više. Ipak, izdvojio bih, davno očekivani, izbor republičkog Zaštitnika građana kojim je zaokružen sistem institucija ombudsmana u Srbiji na svim nivoima, od lokalnog, preko pokrajinskog, do republičkog. Uz saradnju i uzajamnu podršku ovih institucija može se očekivati efikasnija i potpunija zaštita prava naših građana. Time je uklonjena i dosadašnja razlika među građanima u Srbiji u pogledu raspoloživih mehanizama za zaštitu njihovih prava, jer Zaštitnik građana Srbije ima mandat da postupa u slučajevima na čitavoj teritoriji republike.

Iz perspektive posla koji radim, kao posebno pozitivno, izdvojio bih uspostavljanje novih i jačanje ranijih veza sa civilnim sektorom, ne samo Pokrajinskog ombudsmana već i drugih organa i nezavisnih institucija, što svakako doprinosi kvalitetnijem radu i jednih i drugih. Imam utisak i da u javnosti jača svest o pojedinim ljudskim pravima i vidovima njihovog kršenja – npr. pitanja nasilja u porodici, ravnopravnosti polova.

Ponovno razmatranje ranije odluke o privatizaciji medija manjinskih nacionalnih zajednica i njihovo verovatno izuzimanje iz tog procesa bi, imajući u vidu važnu funkciju tih medija u ostvarivanju prava na informisanje na maternjem jeziku, i verovatno gubljenje te funkcije u slučaju njihove komercijalizacije, trebalo da doprinese boljem rešenju od onog koje je bilo u izgledu.

Najzad, na pokrajinskom nivou, istakao bih i projekat tolerancije koji u Vojvodini već treću godinu sprovodi Pokrajinski sekretarijat za propise, upravu i nacionalne manjine, koji podstiče međusobno upoznavanje i poštovanje brojnih nacionalnih zajednica, kao i pripreme da 2008. godine započne realizacija projekta pružanja besplatne pravne pomoći građanima u većem broju opština u Vojvodini, u saradnji Katalonskog ombudsmana, Izvršnog veća Vojvodine i Advokatske komore Vojvodine, uz učešće Pokrajinskog ombudsmana kao posmatrača.

Mirko Đorđević: Takav primer ja nalazimu u držanju određenih medija, koje bih okarakterisao kao visoko profesionalno i dostojanstveno, iako su zasuti brutalnom propagandom. Tu, pre svega, mislim na B92 i list “Danas”. Oni su odličan primer da, i u vremenima netolerancija, ima načina da se istraje pomoću strpljenja, snage reči i argumenata.

B92: Koja grupa našeg društva je, prema Vašoj oceni, bila najizloženija kršenju ljudskih prava tokom godine na izmaku?

Mirko Đorđević: Ja sam često o govorio, i ponavljam da su, u Srbiji, Romi, Jevreji i ostale nacionalne i druge manjine stalno na udaru. No, ovog puta ću reći da je trenutno, prema mom saznanju, najugroženija jedna, čak ne ni tako malobrojna grupa, a to je živi i pošteni glas poštenih srpskih intelektualaca, koji svedoče izlažući sa velikim rizicima. Taj glas poštene srpske inteligencije zaista je veoma ugrožen, ali on ne posustaje i ne gasne.

Petar Teofilović: O tome koja je grupa građana bila najizloženija kršenjima ljudskih prava, može se dugo diskutovati. Svakako, postoji više grupa koje možemo okarakterisati kao posebno ranjive, bilo uopšte, bilo u pojedinim segmentima ljudskih prava. Uopšteno govoreći, rekao bih da su u najtežem položaju grupe koje su izložene diskriminaciji, koja često nije prepoznata kao takva, već se doživljava kao nešto prirodno, normalno, pa i poželjno. U te grupe svakako spadaju Romi, osobe sa smetnjama u razvoju, u nekim oblastima to su i žene, dakle, po pravilu, grupe koje su podzastupljene u organima vlasti i odlučivanja.

B92: Šta država može odmah uraditi da poboljša položaj te grupe?

Petar Teofilović: Ono što država može da učini odmah, ili u relativno kratkom periodu, nije malo. Tu spadaju stvarna i dosledna primena i poštovanje važećih domaćih propisa i usvojenih međunarodnih akata kojima se garantuju ljudska prava i slobode – dakle, ne samo deklarativno zalaganje za proklamovane standarde, već i konkretno delovanje na njihovom dostizanju u praksi, jačanje odgovornosti nosilaca javnih funkcija, pokretanje javne rasprave o, ili uključivanje u skupštinsku proceduru, niza propisa od značaja za ljudska prava. Na primer, mislim na zakone protiv diskriminacije, zakone vezane za nacionalne savete i prava nacionalnih zajednica u Srbiji, zakone o ravnopravnosti polova. Neophodno je agilno i jasno zastupanje tolerancije i poštovanja prava drugih i jasna i nedvosmislena osuda suprotnih pojava koje utiču na stvaranje atmosfere netolerancije i nesigurnosti kod građana, obezbeđivanje svih potrebnih uslova za puno i efikasno delovanje institucija čiji je zadatak i zaštita ljudskih prava.

Mirko Đorđević: Država može mnogo da uradi, ali ona to ne čini. Kako trenutno stvari stoje, ona i nije spremna da zaštiti ugrožene. Budimo jasni: mislim da zaštiti glas ljudi koji traže jednu jednostavnu stvar – pravo na drugo i drugačije mišljenje, izraženo javno, bez nasilja.