Brze pruge postale "made in China"

Vozovi velikih brzina, a reč je najčešće o železničkim kompozicijama koje idu brzinom od oko 250 kilometara na čas, jedan su od najuspešnijih infrastrukturnih poduhvata Narodne Republike Kine.

Uzlet tog projekta počeo je izgradnjom pruge Ćinhuangdao-Šenjang 1999, a danas je mreža brzih železnica u toj zemlji najveća na svetu. Na kraju 2012, u funkciji je bilo oko 17.000 km brzih pruga, prilagođenih kretanju vozova prosečnom brzinom od 200 km/h, ili brže. Najveći rival - Španija, sa „samo“ 3.100 kilometara brzih pruga, daleko zaostaje. Planovi NR Kine u toj oblasti ambiciozni su. Predviđena su ulaganja od 300 milijardi američkih dolara za izgradnju najvećeg, najbržeg i tehnološki najnaprednijeg sistema brzih železnica na svetu do 2020. Kad budu završene glavne linije mreža brzih železnica biće duga 30.000 kilometara i povezivaće sve veće gradovi u trećoj, po prostranstvu, državi na svetu koja zauzima gotovo 9,6 miliona kilometara kvadratnih.

Nacionalna mreža linija brzih železnica namenjena putnicima glavna je okosnica brzih pruga u Kini i sastoji se od osam dugih međugradskih linija - četiri linije sever-jug i četiri istok-zapad. Ukupna dužina brzih železnica u glavnoj mreži dostigla 12.000 kilometara a prilagođena je vozovima koji ostvaruju brzinu veću od 300 kilometara na čas.

Zajedničke putničke i teretne linije koriste vozove brzine između 200 i 250 kilometra na čas (predviđena brzina na tim prugama iznosi 350 kilometara na čas). Linija Peking-Hong Kong najduža je na svetu, ali njenih 2.260 kilometara još nije u potpunosti u funkciji. Železnički saobraćaj odvija se na linijama Peking-Šiđijadžuang, Šiđijadžuang-Vuhan, Vuhan-Guangdžu, Guangdžu-Šendžen, dok linija Šendžen-Hong Kong treba da bude otvorena 2016.

Najbrži voz G79, koji saobraća na liniji od Pekinga do Guangdžua putuje osam sati, sa stajanjima u četiri grada. Brza pruga Maglev u Šangaju bila je prva magnetno lebdeća linija vozova velikih brzina. U vlasništvu je gradske vlada Šangaja, finansijskog centra Kine, druge privredne sile sveta čije devizne rezerve premašuju 3,9 biliona dolara.

Ostali brzi vozovi u vlasništvu su Kineske železničke korporacije. Šangajski Maglev voz, koji može da razvije maksimalnu brzinu od 431 kilometara na čas, startovao je 2004. Saobraća između Međunarodnog aerodroma Pudong u Šangaju i Metro stanice Longjang Put u Šangaju u intervalima od 15 do 20 minuta. Putovanje traje samo osam minuta, a cena karte u jednom pravcu iznosi 50 renminbija (oko osam američkih dolara). Za nešto više od jedne decenije Kina je napredovala od statusa „novajlije“ u oblasti brzih pruga do zemlje sa najvećom mrežom. Sada je usredsređena na inostrana tržišta, budući da niži troškovi i efikasna izgradnja obezbeđuju kineskim kompanijama da se takmiče sa specijalistima za velike brzine iz Evrope i Japana.

Velika razuđenost Kine, zajedno sa obimnim javnim finansiranjem vlade u Pekingu, daju brzim železnicama strateški značaj, štiteći projekte od neželjenih dejstva tržišta. To, pak, omogućava, kompanijama i konzorcijumima iz Kine da se nadmeću za velike ugovore u oblasti brzih železnica, kako na tržištima razvijenih, tako i zemalja u razvoju.

Kina je u pogledu tehnologije dostigla vodeću poziciju koristeći strategiju koja joj je donela uspeha i u nizu drugih industrija. Reč je o transferu tehnologije i „povratnom inženjerstvu“ analiziranju i unapređivanju licenciranih dostignuća.

Od prvih učesnika na kineskom tržištu brze železnice, među kojima su teške industrije Alstrom, Bombardier i Kavasaki, zatraženo je da stvore zajedničke kompanije ili partnerstva sa domaćim proizvođačima i da prenesu glavne tehnologije za izgradnju brzih pruga i vozove. Mnogi su bili voljni da to učine u zamenu za pristup ogromnom tržištu brzih železnica u nastajanju.

Sada pak Vlada NR Kine pregovara o uvođenju vlastitih tehnologija i izgradnje BŽ širom sveta - u Turskoj, Latinskoj Americi, Africi, Velikoj Britaniji... Namera je da do maksimuma bude iskorišćen glavni izvozni adut - niske cene.