Slučaj Univord koči ulaganja iz SAD

Američka Korporacija za osiguranje privatnih investicija i dalje upozorava investitore iz te zemlje da u Srbiji postoji politički rizik investiranja.

Da li je globalna kriza glavni razlog smanjenih ulaganja investitora koji u Srbiju u poslednje dve godine stižu iz Sjedinjenih Američkih Država?

Zašto česti pozivi američkim kompanijama da ulažu u Srbiju, a poslednji je letos uputio predsednik Boris Tadić, nailaze na prilično hladan prijem u poslovnim krugovima jedne od najmoćnijih ekonomija sveta?

Moglo bi se reći da glavna smetnja u ekonomskim odnosima SAD i Srbije nisu više teme iz bliske prošlosti, politički odnosi ili vojno sukobljavanje, već jedan nerešen čisto – ekonomski slučaj. Taj slučaj bio je jedna od glavnih tema razgovora američke državne sekretarke Hilari Klinton prilikom nedavne posete Beogradu. Srpski premijer Mirko Cvetković i potpredsednici Vlade Mlađan Dinkić, Božidar Đelić i Ivica Dačić bili su prilično iznenađeni kada je Hilari Klinton na sto iznela vrlo dobro pripremljen materijal i fasciklu sa slučajem – „Univorld” (usput se vrlo direktno raspitivala i o restituciji).

Slučaj je, prema klasifikaciji Stejt departmenta, dobio oznaku „major irritant in the economic relations between USA and Serbia”.

Čime je kompanija „Univorld” u vlasništvu Amerikanca srpskog porekla Srbe Ilića zaslužila epitet „glavna smetnja u ekonomskim odnosima između SAD i Srbije”?

„Univorld” je američka firma koja je svojevremeno kupila beogradsku turističku agenciju „Putnik”, a zatim je država Srbija (odnosno Agencija za privatizaciju) posle izvesnog vremena raskinula ugovor o privatizaciji i od „Univorlda” naplatila garanciju, raskinula ugovor i zadržala sve što je „Univorld” platio i do tada uložio.

Odgovor „Univorlda” bila je tužba arbitraži Međunarodne trgovinske komore u Parizu, koja je konačno i neopozivo presudila u korist „Univorlda” i naložila Srbiji da u roku od 30 dana isplati toj kompaniji sve što je ona platila pri kupovini „Putnika” i investirala, plus kamatu i sudske troškove. Arbitražna odluka uručena je strankama u sporu 3. maja 2007.

Vlada Srbije (odnosno Agencija za privatizaciju) odbila je da postupi po odluci Arbitraže, podnela je zahtev Trgovinskom sudu u Beogradu da poništi tu odluku i pokrenula novu međunarodnu arbitražu po istom predmetu, iako se u ugovoru o privatizaciji „Putnika” jasno kaže da će „arbitražna odluka biti konačna i obavezujuća”. Taj ugovor potpisao je Mirko Cvetković, koji je u to vreme bio direktor Agencije za privatizaciju.

Pošto je imala presudu u svoju korist i pošto od države Srbije nije mogla da naplati pare, kompanija „Univorld” se obratila američkoj državnoj agenciji – Korporaciji za osiguranje privatnih investicija (OPIK) i od nje naplatila svoja potraživanja od Srbije. Tako je staro potraživanje kompanije „Univorld” postalo novo potraživanje OPIK-a, odnosno Vlade SAD prema državi Srbiji.

Već dve godine (u martu i julu prošle godine i septembru ove godine) ambasada SAD u Beogradu prosleđuje ministrima Diani Dragutinović, Božidaru Đeliću i Mlađanu Dinkiću pisma OPIK-a u kojima se ukazuje na krupan problem, ali – nikakvog odgovora nema. Tako, na primer, 27. marta 2009. godine Lorens Spineli, v. d. predsednika i direktor OPIK-a, u pismu srpskim zvaničnicima kaže da je OPIK osigurao „Univorldovo” ulaganje u Srbiju i da je time preuzeo obavezu da mu isplati štetu od devet miliona dolara, što je i učinio u martu 2008. godine.

Spineli slučaj „Univorld” tumači kao „osiguranje od političkog rizika” i obaveštava da je slučaj prijavio Agenciji za osiguranje od političkih rizika vlada svih država OECD i Multilateralnoj agenciji za garantovanje investicija (MIGA) koja je deo Svetske banke, privatnim osiguravajućim kompanijama i Kongresu SAD.

„Za sve njih, ponašanje srpske Agencije za privatizaciju podiglo je rizik eventualnih projekata u Srbiji, a za OPIK taj slučaj je važan faktor u odlučivanju da li da podrži američke investicije u Srbiji. Za žaljenje je da nadležni državni organi još ništa nisu preduzeli da primoraju svoju Agenciju da poštuje svoju saglasnost da rešava sporove prema arbitraži. Odbijanje Agencije da izvrši svoje zakonske obaveze mora da prestane”, piše Spineli.

Pošto iz Beograda niko ne odgovora, Lorens Spineli 14. jula 2009. piše novo pismo na iste adrese i obaveštava zvanični Beograd da će „OPIK ograničiti svoje buduće aktivnosti u Srbiji” i da „sledeće kategorije projekata u Srbiji sada predstavljaju neprihvatljivi nivo rizika: svi projekti u koje je uključena Agencija za privatizaciju, svi projekti gde je investitor dužan da pruži bilo koji oblik garancije naplative na zahtev i svi projekti gde su se ugovorne strane dogovorile o postupku rešavanja spora”.

A zatim u Beograd 14. jula. 2010. stiže novo pismo, koje ovog puta potpisuje Elizabet Litlfild, nova predsednica i direktorka OPIK-a, u kome se podseća da su „OPIK-ovi programi za Srbiju uglavnom neaktivni zbog nerešenog potraživanja OPIK-a i Vlade SAD od Vlade Srbije u vezi sa isplatom eksproprijatnog potraživanja ’Univorlda’ iz marta 2008, da ograničenja ostavljaju malo prostora, da OPIK podržava direktne investicije SAD u Srbiju”.

Ni na to pismo niko ne odgovara.

A onda u Beograd stiže američka državna sekretarka Hilari Klinton. Na sastanku s premijerom Cvetkovićem ona dugo govori o slučaju „Univorld”. Između ostalog, ukazala je „na ogromnu štetu koju ovaj slučaj nanosi Srbiji i da to vrlo ozbiljno obeshrabruje strane investicije, ne samo iz SAD.

Vlada SAD želi da podrži Srbiju i investicije u Srbiju, ali ovaj slučaj mora da se reši. Stranim investitorima je važno da znaju da se u Srbiji poštuju ugovorne obaveze, arbitražne odluke i da postoji vladavina prava”.