Tržište Rusije i nesvrstanih alternativa

Podaci govore da gotovo polovina izvezene robe, odnosno 45,26 odsto, završi na četiri tržišta (Italija i Nemačka, BiH i Crna Gora) dok samo do italijanskih i nemačkih potrošača stigne oko 21,6 odsto proizvoda iz Srbije.

Domaćim izvoznicima na ruku ne ide ni to što na rang listi Svetskog ekonomskog foruma koji rangira zemlje prema konkurentnosti Srbija zauzima tek 96 mesto od ukupno 139 zemalja a ništa povoljnija situacija nije ni kad je reč o strukturi robnog izvoza - dominiraju proizvodi niske faze prerade pa je Srbija, sa 110. potisnuta na 133. mesto.

Ako tome dodamo i procene Svetske trgovinske organizacije prema kojima će vrednost trgovinske razmene u 2011. porasti za šest odsto, što je znatno manje u odnosu na 2010. kada je zabeležen rast od 15 odsto, onda je očigledno da nam ni eksterni uslovi nisu naklonjeni. “Činjenica je da Srbija više od 80 odsto izvoza plasira na tržište Evropske unije i u zemlje članice CEFTA. Polovina vrednosti izvoza u EU realizuje se na tržištima Italije, Nemačke i Rumunije, a kad je reč o zemljama CEFTA, tu čak 80 odsto izvoznih proizvoda završava na tržištima Bosne i Hercegovine, Crne Gore i Makedonije. Tako visoka koncentracija izvoza na samo nekoliko zemalja predstavlja rizik za domaću privredu, jer smo praktično zavisni od kretanja tražnje na tim tržištima”, kaže Olivera Kiro, sekretar Odbora za ekonomske odnose sa inostranstvom Privredne komore Srbije.

“I to se upravo potvrđuje sada kad preti opasnost od novog talasa ekonomske krize, naročito u zemljama koje su nam najznačajniji trgovinski partneri. Drugim rečima, pad uvozne tražnje u Italiji i Nemačkoj neminovno će rezultirati smanjenjem srpskog izvoza. Kada se tome doda očekivano manji priliv investicija iz ovih zemalja, negativni efekat će biti još veći”, komentariše ona.

Alternativa je, smatra ona, izlazak na nova tržišta, na šta je ukazano i u Strategiji povećanja izvoza za period 2008-2011, gde je pored EU i CEFTA istaknuta važnost tržišta ZND, Bliskog i Srednjeg Istoka i Severne Afrike.

Miroslav Mitković, savetnik predsednika PKS, upozorava da će, ukoliko država ne preduzme neophodne mere za podršku izvoznicima, izvoz početi da pada. On ističe da bi posebnu podršku trebalo pružiti tzv. neto izvoznicima, ali i da se istovremeno destimulišu uvoznici luksuzne robe.

Na pitanje da li su nepovoljni trendovi na tržištima EU prilika da se poveća izvoz u Rusku Federaciju, utoliko pre što se nedovoljno koriste prednosti Sporazuma o slobodnoj trgovini s tom zemljom, Mitković kaže da je to svakako šansa za povećanje izvoza u Rusiju.

„Ali, ne samo u Rusiju, već i na tržišta Kazahstana, Belorusije, Azerbejdžana, Ukrajine, kao i nesvrstanih zemalja čiji nam šefovi država uskoro dolaze u posetu“.

Prema oceni Mlađena Kovačevića, član Akademije ekonomskih nauka, najrealnija slika o izvozu dobija se ako se posmatra odnos izvoznih rezultata i bruto domaćeg proizvoda koji u Srbiji iznosi 30 odsto, dok se u Sloveniji, Slovačkoj ili Mađarskoj kreće i do 80 odsto. Naš sagovornik ističe da su te zemlje uspele da naprave izvozni bum zahvaljujući, pre svega, ogromnom prilivu stranih direktnih investicija čime se Srbija ne može pohvaliti.

“Ali, jedan od presudnih faktora za dinamičan rast izvoza jeste korekcija valutnog kursa. Ne smemo da zatvaramo oči pred činjenicom da je veliki broj neto izvoznika „otišao pod led“ upravo zbog nerealnog kursa dinara. Sličan scenario preti i malinarima, koji bi, da evro sada vredi 150 dinara, i te kako imali koristi od izvoza maline”, kaže on.

“Koliko je domaća valuta precenjena govori i podatak da je krajem septembra 2008, dinar (prema obračunu NBS) realno bio za oko 110 odsto na višem nivou nego krajem 2000. godine. U tom periodu samo je ruska rublja zabeležila veći rast, ali za razliku od Srbije, gde je skok vrednosti domaće valute baziran na zaduživanjima u inostranstvu, prodaji imovine strancima, donacijama... Rusi su to ostvarili zahvaljujući ogromnom prilivu deviza od izvoza nafte”, podseća Kovačević i ukazuje na naglu liberalizaciju uvoza koja je uvoznu robu učinilo znatno konkurentnijom i bukvalno „zbrisala“ veći deo domaće alternativne proizvodnje. Objašnjavajući da se Srbija opredelila za režim fluktuirajućeg deviznog kursa zato što to (kroz depresiranje) omogućava popravljanje konkurentskog položaja privrede, Nebojša Gagović, naučni saradnik u Centru za naučno - istraživački rad PKS, tvrdi da je kretanje nominalnog kursa nebitno, i da na konkurentnost zemlje utiče isključivo kretanje realnog kursa.

“Teorijski, cilj svake zemlje jeste očuvanje ravnotežnog nivoa realnog efektivnog kursa na srednji rok. Međutim, zemljama se ne preporučuje da veštački održavaju precenjenost ili potcenjenost nacionalne valute. Dakle, nije dobra ni realna depresijacija ni realna apresijacija dinara na duži rok, već se njegov nominalni efektivni kurs, na srednji rok, mora kretati u skladu s promenama relativne inflacije. S druge strane, svako zaduživanje u inostranstvu umanjuje regulatornu funkciju deviznog kursa, jer inostranu akumulaciju predstavlja kao sopstvenu, pa kurs ne reaguje u skladu sa svojom osnovnom funkcijom, uravnoteženjem platnog bilansa”, ističe Gagović.

Ukupna spoljnotrgovinska robna razmena Srbije ostvarena od januara do juna 2011. iznosi 15,4 milijarde dolara, što predstavlja rast od 26,3 odsto u odnosu na isti period lane. Izvezeno je robe u vrednosti od oko 5,7 milijardi dolara (rast za 30,7 odsto), dok je uvoz premašio 9,6 milijardi dolara (rast za 23,7 odsto). Deficit robne razmene beleži rast od 14,7 odsto (premašio je 3,8 milijardi dolara), dok je pokrivenost uvoza izvozom iznosila 59,8 odsto (u istom periodu lane 56,6 odsto).

U strukturi izvoza, proizvodi za reprodukciju učestvuju sa 69,4 odsto (oko četiri milijarde dolara), roba za široku potrošnju sa 23,2 odsto (1,3 milijarde dolara) a oprema sa 7,4 odsto (426,3 miliona dolara). U strukturi uvoza najviše su, sa 57,2 odsto, zastupljeni proizvodi za reprodukciju (5,5 milijardi dolara), zatim roba široke potrošnje sa 15,3 odsto (1,4 milijardi dolara) dok je učešće opreme iznosilo 11,4 odsto(1,1 milijarda dolara).

Najveći obim spoljnotrgovinske robne razmene Srbija ostvaruje sa zemljama sa kojima ima potpisane sporazume o slobodnoj trgovini, pre svega sa zemljama članicama Evropske unije na koje otpada više od polovine ukupne razmene. Drugi po važnosti partner su zemlje CEFTA, sa kojima je ostvaren suficit u razmeni od 687,9 miliona dolara, što je rezultat uglavnom izvoza poljoprivrednih proizvoda, gvožđa i čelika. Iz ovog regiona smo najviše uvozili: električnu energiju, gvožđe i čelik, kameni ugalj, obojeni metali, povrće i voće.

Izvoz Srbije u zemlje CEFTA premašio je 1,5 milijardi dolara, a uvoz 820,1 miliona dolara, uz pokrivenost uvoza izvozom 183,9 odsto.

Glavni spoljnotrgovinski partneri Srbije kad je reč o izvozu bili su: Italija (701,5 miliona dolara), Nemačka (646 miliona dolara) i Bosna i Hercegovina (552,3 miliona dolara), a u uvozu: Ruska Federacija (1,2 milijarde dolara), Nemačka (oko milijardu dolara) i Italija (783,6 miliona dolara).

Najveći suficit ostvaren je u razmeni sa Crnom Gorom, BiH, Makedonijom i Albanijom, dok se najveći deficit zabeležen u trgovini sa Ruskom Federacijom (zbog uvoza energenata, pre svega, nafte i gasa), Kinom, Nemačkom i Mađarskom.