- Vesti -

Jedini uslov je bio: Sprečiti srpske vojnike da uđu u Bugarsku FOTO

Bugarski predstavnici, na današnji dan pre 100 godina, stigli su u Solun kako bi potpisali primirije u Prvom svetskom ratu. Jedini uslov koji su tada imali – sprečiti ulazak srpske vojske na teritoriju Bugarske. Ovom kapitujlacijom, kraj velikog rata se bližio, a krajem rata otvoren je put ujedinjenju sa drugim Južnim Slovenima, o čemu su “maštale generacije”.

Branislava Gigović GrubićIzvor: B92
Podeli
Francuski vojnici koji marširaju ka Solunskom frontu / Foto: Getty
Francuski vojnici koji marširaju ka Solunskom frontu / Foto: Getty

Brojke

"Saveznici su do 1918. godine uspeli da ostvare prevlast na Solunskom frontu. Međutim, pre svega u ratnom materijalu. Tako se 1918. godine, septembra meseca, pod bugarskom Vrhovnom komandom nalazilo 600.000 vojnika. Pre svega reč je o bugarskim trupama, a u manjoj meri nemačkim i austrougarskim jedinicama. Sa druge strane, Saveznici su imali 619.000 vojnika, ali je broj topova i aviona bio duplo veći nego kod protivničke strane. Po nacionalnom sastavu, 1918. godine na Solunskom frontu se nalazilo 180.000 Francuza, 140.000 Srba, 135.000 Grka, 120.000 Britanaca, 42.000 Italijana i 2.000 Albanaca Esad Paše".

"U noći 26/27. septembar u britanski štab u Strumici stigli su bugarski oficiri koji su zatražili primirje. Bugarski paralmentarci su 29. septembra stigli i u Solun kako bi potpisali primirje. Jedini uslov koji su bugarski predstavnici tražili bio je da se spreči ulazak srpske vojske na teritoriju Bugarske. Sada su se borbe vodile jedino sa ostacima nemačke 2. armije koja je takođe bila na Solunskom frontu", objašnjava za B92.net istoričar Danilo Šarenac.

Ove trupe, dodao je, povlačile su se kroz Srbiju vodeći uzastupne borbe sa srpskom vojskom koja ih je gonila. Najžešće borbe vođene su kod Niša, 10-12 oktobra. Uprkos protivljenju savezničke komande srpske jedince su bile i do 200 kilometara ispred glavnine savezničkih snaga.

Ovako je počeo proboj fronta

Artiljerijska priprema za Solunski front počela je 14. septembra u osam sati ujutru. Na osnovu njenog učinka doneta je odluka da se 15. septembra u 5.30 ujutru krene u pešadijski napad. Ključan dan za proboj Solunskog fronta je upravo taj 15. septembar. Ono što mi danas zovemo Probojem Solunskog fronta značajan deo savremenika zvao je Dobropoljska bitka, prema položaju Dobro Polje u Makedoniji, gde je i izvršen proboj bugarskih položaja. Ova bitka je trajala tri dana, do 18. septembra. Tada je već bilo jasno da bugarska vojska nema snagu da zaustavi saveznički napad i da je čitava bugarsko-nemačka linija u ozbiljnom problemu. Ideja za proboj poticala je od srpske Vrhovne komande, a nju je podržao glavnokomandujući Savezničkih armija na Solunskom frontu, general Franše D'Epere.

Plan je bio da 1. i 2. srpska armija kao i dve francuske divizije prve pokušaju proboj kod Dobrog Polja U slučaju uspeha napad bi se proširio. Udar je bio uspešan. Do 22. septembra su se i ostali saveznici pridružili napadu. Do 29 septembra srpske trupe izbile na bugarsku granicu. Ovako snažan udar saveznika na bugarske jedinice pokazao je do koje mere je moral bugarskih vojnika bio slab. Pojavio se ogroman broj dezertera, a vojno rukovodstvo je umesto odbrane Makedonije postavilo novi prioritet: odbranu same Bugarske. Međutim, moral bugarskih trupa bio je očajan.

Kontroverze

Od samog početka javile su se kontroverze koliki je značaj Solunskog fronta za kraj rata. Izbacivanje Bugarske iz rata uticalo je na opšte pogoršanje morala u kampu Centralnih sila. Otomansko carstvo izlazi iz rata 30. oktobra 1918.

"Ipak, treba imati u vidu širu sliku. Nešto pre savezničke ofanzive na Solunskom frontu dolazi i do niza ofanziva na Zapadnom frontu. U avgustu 1918. Saveznici pokreću ogroman napad na nemačke položaje oslanjajući se na tek pridošle američke trupe. Dakle, dok srpske trupe prednjače u proboju u Makedoniji, Saveznici istovremeno žestoko pritiskaju Nemce na Zapadnom frontu. Sve se dešava uporedo. Nemci su do oktobra 1918. godine na Zapadu izgubili sve ono što su osvojili tokom 1914", navodi Šarenac.

Dolazi do jednog simultanog raspada armija Centralnih sila, a doprinos srpske vojske kao i čitave savezničke vojske na Solunskom frontu, dodaje, svakako ima svoje važno mesto u celoj priči.

"Međutim, treba imati u vidu da se na Zapadnom frontu radi o borbi oko 10.000.000 vojnika na obe strane, dok se na Solunskom bori oko 1.5 miliona. U međunarodnoj istoriografiji se nažalost proboj Solunskog fronta prilično podcenjuje, kao i čitavi događaji na Solunskom frontu. Sa druge strane, srpska i jugoslovenska istoriografija retko su Solunski front posmatrale u kontekstu nečega što je ipak svetski događaj u kome se bore i umiru milioni ljudi".

Navodi i da je još je u međuratnom periodu postojala ova rasprava, o tome gde je mesto Solunskog fronta u porazu Centralnih sila.

"Može se reći da oko ovog pitanja ni danas nema pune saglasnosti, naročito što i danas nemamo neku posebno kvalitetnu domaću knjigu na ovu temu", ukazuje Šarenac.

Iskrcavanje srpske konjice u Solun / Foto: Getty
Iskrcavanje srpske konjice u Solun / Foto: Getty

Na Zejtinliku se danas održava centralni komemorativni skup povodom velikog jubileja, 100-godišnjice proboja solunskog fronta. Čuvara srpskog groblja, Đorđa Mihailovića nasledio je Predrag Nedeljković, a Đorđe i danas u 91. godini na kapiji Zejtinlika dočekuje brojne posetioce tog značajnog skupa.

Posledice

Šarenac ističe da su posledice po sve zemlje učesnice bile različite, te da su se sa protokom vremena stavovi po tom pitanju menjali.

Za Kraljevinu Srbije, ističe, proboj fronta značio je oslobođenje i kraj jedne izuzetno teške okupacije. Tom pobedom, otvoren je put ujedinjenju sa drugim Južnim Slovenima.

"Za većinu stanovnika Kraljevine Srbije to je tada bio jedan pozitivan čin, o kome su maštale generacije. Stvorena je jedna jako velika država za koje se verovalo da će biti dovoljno jaka da neće morati da neprestano trpi pritiske velikih sila. Sa druge strane, cena koja je plaćena za ovakav uspeh bila je kolosalna i pitanje je da li se Srbija ikada demografski i psihološki oporavila od posledica tako velikog napora, tako dugog ratovanja od 1912. do 1918.", ukazuje Šarenac.

Ne zna im se broj

I dalje se ne zna koliko je zapravo srpskih vojnika stradalo u Velikom ratu. taj podatak, navodi Šarenac, predmet je kontroverze u domaćoj nauci.

Napominje da je zvaničan podatak od 1.200.000 vojnika i civila.

"Međutim, gotovo je sigurno da je ova cifra preuveličana i da je nastala kao deo napora da se Saveznici ubede u ispravnost stvaranja Jugoslavije. Savremeni domaći istoričari sve češće govore o broju od oko 600.000 vojnih i civilinih žrtava. Treba napomenuti da u ratu Srbija nije učestvovalo sa oko četiri miliona stanovnika kako se obično tvrdi", dodaje on.

Kaže i da su stanovnici iz “novih oblasti” (krajeva pripojenih Srbiji 1913. godine) samo delimično mobilisani.

"Dakle, ‘stari krajevi’ sa oko tri miliona stanovnika podneli su najveći deo vojnih gubitaka. Imajući to u vidu može se reći da je Kraljevina Srbija bila u samom vrhu država koje su u ratu pretrpele najviše gubitke u ljudstvu", objašnjava Šarenac.

Britanski vojnici (1914) kreću ka Solunu / Foto: Getty
Britanski vojnici (1914) kreću ka Solunu / Foto: Getty

Pročitajte još:

"Nema dana da neko ne dođe na srpsko groblje na Zejtinliku"

Sto godina od Velikog rata; Mišić: "U smrt, samo ne stajte"

Rastao ugled Srbije

"Kraljevina Srbija je rat dočekala, sasvim zasluženo u taboru pobednika. Njen ugled bio je jako veliki jer su je Saveznici doživaljvali kao državu koja se borila uz Saveznike bez previše kalkulisanja. Stvaranjem Kraljevine SHS ostvaren je i ratni cilj Kraljevine Srbije, postavljen u decembru 1914, a to je ujedninje", rekao je Šarenac.

Međutim, ukazuje da je cena svega toga bila veoma velika. Srbija je bila zemlja koja je bila u potpunosti razorena, “da ne pominjemo smrtnost stotina hiljada produktivnih stanovnika”.

"Možemo reći da pred-Kumanovska Srbije, one Srbija iz 1912. godine, više nema, ni u demografskom ni u kulturnom smislu. Rat je trajno izmenio i one koji su preživele. Možemo samo da pretpostavimo na koje sve načine. Mnogi savremenici pisali su o posleratnoj apatiji i depresiji. Ipak, ratna pobeda doživljavana je i kao dokaz nacionalnog karaktera, istrajnosti, upornosti. Ovakva situacija vodila je međutim i preteranoj glorifikaciji vojnih iskustava iz vremena 1914-1918. Tako nešto se dogodilo i u Francuskoj, pa se uzroci brzog sloma tokom 1941. godine jednim delom mogu potražiti i u preteranom oslanjanju na staru slavu”, objasnio je on.

Rat nije delovao samo na "običnog čoveka", već je na više načina oblikovao i srpsku političku elitu.

"U Kraljevini Jugoslaviji pitanje srpskih ratnih žrtava, postalo je, nažalost, pitanje dnevne politike, pa se i sa zaslugama srpske vojske redovno licitiralo. Umesto odnosa pijeteta prema ratnih žrtvama, one su postale instrument u političkoj borbi. Stradanje u ratu često je korišćeno kao snažan politički argument u borbi sa hrvatskim strankama", zaključio je naš sagovornik.

Foto: Getty
Foto: Getty

Vesti

strana 1 od 140 idi na stranu