Lajbnicova misao inspiriše sve do danas: "Nebo smatram svojom domovinom"

Na severu Evrope 14. novembar je skoro sa matematičkom sigurnošću sumoran. Stoga valja pretpostaviti da je tako bilo i u Hanoveru pre 310 godina. Rano se smrkavalo. U jednoj kući u deset sati uveče čovek okružen papirima sve je teže disao. Onda je prestao. Njegov sekretar je ušao da proveri kako mu je. Prineo je sveću licu. Nije bilo daha na kojem bi plamen zaigrao. Sedamdesetogodišnji Gotfrid Vilhelm Lajbnic bio je mrtav.

Njegova smrt je u Hanoveru prošla gotovo neprimećeno. Na njegovu sahranu nije došao niko sa dvora, niti bilo koji naučni kolega. Ispratio ga je isključivo njegov lični sekretar. Berlinska akademija nauka, koju je osnovao i Kraljevsko društvo iz Londona čiji je bio član, ignorisali su njegovu smrt. Sahranjen je u neobeleženom grobu koji je tek decenijama kasnije identifikovan.

Bio je to mučan kraj jednog blistavog intelektualnog života. Lajbnica s pravom nazivaju poslednjim univerzalnim genijem. Njegov duboki trag u današnjem čovečanstvu svako može da vidi svojim očima ako koristi neki od programa veštačke inteligencije. Oni su, kao i ukupna računarska filozofija, zasnovani na njegovom binarnom matematičkom jeziku.

Osim toga, skoro svako je čuo za njegovu misao da živimo u najboljem od svih mogućih svetova. U njemu vlada predodređeni sklad, koji mi samo nismo u stanju da razumemo i primetimo. Njegovo učenje, nazvano po monadama od kojih je sačinjen univerzum, zvalo se – monadologija.

Lajpciško čudo od deteta

Rođen je 1. jula 1646. godine u Lajpcigu  u porodici Fridriha Lajbnica, uglednog pravnika i profesora moralne filozofije na tamošnjem Univerzitetu. Gotfridu je bilo šest godina kada mu je otac umro, ostavivši iza sebe ogromnu privatnu biblioteku. Iako je bila zaključana za decu, Gotfrid je sa osam godina uspeo da ubedi majku, Katarinu Šmuk, da mu dozvoli ulazak.  Bila je ćerka poznatog profesora prava u Lajpcigu, pa ju je zacelo obradovala glad za znanjem koju je pokazao dečak.

Ta biblioteka, puna antičkih klasika, teoloških i pravnih spisa, bila je mesto gde se Lajbnic samostalno obrazovao i razvio svoj rani genij. Majka je preuzela potpunu brigu o Gotfridovom odgoju. Usadila mu je duboke religiozne i moralne vrednosti koje su kasnije snažno uticale na njegovu filozofiju i stalnu težnju ka pomirenju hrišćanskih crkava.

Već sa 12 godina samostalno je naučio latinski i starogrčki. Napisao je doktorat iz oblasti prava u Lajpcigu kada mu je bilo svega 20. godina. Profesori su odbili da mu dodele titulu pod izgovorom da je premlad. Pravi razlog je verovatno bila sujeta jer je bio pametniji od većine njih.

Razočaran, Lajbnic je otišao u Altdorf, tada ugledan univerzitet bogatog protestantskog grada Nirnberga. Kada je u Altdorfu predao svoju doktorsku tezu De casibus perplexis in jure (O zamršenim pravnim slučajevima), profesori su bili potpuno zatečeni zrelošću rada. A njegova usmena odbrana bila je toliko briljantna da su mu odmah dodelili titulu dvostrukog doktora – i crkvenog i građanskog prava.

Ponudili su mu stalnu katedru  na univerzitetu. Lajbnic se zahvalio na ponudi rekavši da su "njegove misli okrenute potpuno drugom pravcu". Želeo je da putuje, bavi se diplomatijom i menja svet, a ne da bude zatvoren u malom univerzitetskom gradu.

I zaista, Lajbnic se posle sticanja doktorata nije zaustavljao. Odlazi najpre u Nirnberg i postaje član alhemičarskog društva. Shvata da je to jalova rabota, pa nastavlja za Frankfurt, gde stupa u službu uticajnog izbornog kneza od Majnca. Tu počinje njegova karijera diplomate i pravnog savetnika. Knez ga 1872. šalje u Pariz u diplomatsku misiju kod moćnog Luja XIV.

Lajbnic tu upoznaje vodeće naučnike, pronalazi integralni i diferencijalni račun i konstruiše svoju čuvenu mašinu za računanje koja je mogla da množi i deli. Tokom ovog perioda nakratko je posetio i London, gde je primljen u Kraljevsko naučno društvo.

Boravak u Parizu, tadašnjem pupku intelektualnog sveta, okončan je posle četiri godine. Tridesetogodišnjak nevoljko prihvata ponudu dinastije Braunšvajg-Lineburg i postaje njihov dvorski bibliotekar, savetnik i istoričar u Hanoveru. Pre nego što preuzme novi posao, na putu prema Hanoveru svraća u Hag. Tamo po svojoj želji sredinom novembra 1676. dogovara sastanak sa jednim od najvećih filozofa tog vremena, Baruhom de Spinozom, koji je tada već bio teško bolestan i preminuo je samo tri meseca kasnije.

Dvorjanin i jeretik

Ovaj susret je dugo bio obavijen velom tajne jer o njemu jedva da postoje pisani tragovi. Lajbnic je kasnije pokušavao da umanji značaj tog sastanka ili da ga potpuno negira. Spinoza je u to vreme bio žigosan kao opasan jeretik i ateista, a Lajbnic je zavisio od hrišćanskih dvorskih moćnika.

Lajbnic je znao da Spinoza završava svoje epohalno delo Etika. Žarko je želeo da vidi rukopis koji je tada tajno kružio u intelektualnim krugovima. Spinoza je živeo skromno u Hagu izdržavajući se od brušenja optičkih stakala. U početku je bio sumnjičav prema Lajbnicu, videći u njemu ambicioznog dvorskog savetnika. Ipak, kada su seli da razgovaraju, intelektualna hemija je prevagnula i proveli su nekoliko dana u intenzivnim filozofskim debatama.

U Lajbnicovoj zaostavštini pronađen je kratak dokument na čijoj margini stoji zabeleženo da ga je Lajbnic napisao svojom rukom i pročitao naglas pred samim Spinozom. Hteo je da pokaže Spinozi svoju modifikovanu verziju ontološkog dokaza za postojanje Boga. Pokušavao je da dokaže da je pojam "najsavršenijeg bića" logički moguć i konzistentan, što je Spinozu veoma zainteresovalo. Spinoza je na kraju popustio i dozvolio Lajbnicu da pogleda delove rukopisa Etike.

Razgovarali su o Spinozinom pogledu na svet, gde su Bog i Priroda jedno te isto, što je Lajbnica istovremeno i fasciniralo i duboko plašilo. Izvori pokazuju da su detaljno pretresali i greške u Dekartovoj fizici, pošto su obojica bili vrsni matematičari.

Lajbnic je shvatio da Spinozin sistem vodi u potpuni determinizam – svet u kome ne postoji slobodna volja, gde Bog nema ličnost, ne čini čuda i ne razlikuje dobro od zla na ljudski način, već je sve samo hladna matematička nužnost prirode. Za Lajbnica je to bilo neprihvatljivo.

On je smatrao da bi takav pogled srušio moralne temelje društva i crkve. Savremeni istoričari filozofije poput Metjua Stjuarta u knjizi Dvorjanin i jeretik tvrde da je ovaj sastanak bio presudan za nastanak Lajbnicove filozofije.

Lajbnic je proveo ostatak svog života pokušavajući da izgradi filozofski sistem, teoriju o monadama i najboljem od svih mogućih svetova, koji će biti jednako logički savršen kao Spinozin, ali koji će uspeti da spasi ideju hrišćanskog Boga, slobodne volje i ljudske duše.

Sastanak u Hagu je tako bio jedinstven trenutak u istoriji ljudskog mišljenja. Dva velika uma 17. veka sede u maloj sobi, dele najsubverzivnije ideje svog doba, svesni da menjaju tok ljudske misli, dok spoljni svet o tome nema pojma.

Kancelarija na točkovima

U naredne četiri decenije Lajbnic će raditi za dinastiju Braunšvajg-Lineburg kao dvorski bibliotekar, savetnik i istoričar.

Lajbnic se nije libio upotrebe svog oštrog uma i tamo gde se to ne bi očekivalo od visokog kneževog službenika. U gorskoj oblasti Harca silazio je u rudnike, da bi projektovao vetrenjače za ispumpavanje vode. Glavni posao mu je bio pisanje obimne istorije vladarske porodice.

Često je putovao izvršavajući poverljive diplomatske zadatke. Lajbnic je tokom života održavao opsežnu prepisku sa više od hiljadu naučnika, filozofa, državnika i drugih učenih ljudi širom Evrope i sveta. U Berlinu je osnovao Brandeburšku akademiju nauka, u Beču dobio status specijalnog carskog savetnika. Njegov mozak je neumorno radio. Užasavalo ga je gubljenje vremena u truckanju kočijom.

Budući da su u 17. i 18. veku putovanja između gradova trajala danima, pa čak i nedeljama, on je prilagodio kočije svojim potrebama. Ugradio je specijalne stolove na rasklapanje, police za knjige, držače za mastilo koji su sprečavali prosipanje tokom truckanja po lošim putevima, kao i pregrade za njegove brojne rukopise i pisma.

Zahvaljujući tome, Lajbnic je pisao svoje filozofske traktate, rešavao matematičke jednačine, osmišljavao političke strategije i vodio ogromnu prepisku. U hanoverskoj arhivi pobrojali su do sada dvadesetak hiljada pisama - neka su putovala čak do Kine. Lajbnic je poradio na sopstvenim nacrtima za poboljšanje sistema opruga i amortizacija na kočijama, kako bi pisanje i rad tokom vožnje bili što stabilniji i lakši.

Ljudi koji danas rade na labtopu u vozu, savremena nomadska poslovna klasa, imaju svog preteču iz 17. veka.

Lajbnic i Petar Veliki

Kada se na ruskom prestolu pojavio car Petar Veliki, Lajbnic je u njemu video idealnog prosvećenog vladara, kralja-filozofa, koji može da realizuje njegove velike ideje.

Pisao mu je.

U tom pismu on kaže da ga raduje uspon velike ruske države i da ima dodatni, lični motiv da joj pomogne, zato što je i njegovo poreklo slovensko (cum et mea origo slavonica sit).

Zatim navodi i svoje profesionalne reference – da je dugo radio na zakonodavnim i javnim poslovima u Nemačkoj. Sastao se sa carem nekoliko puta između 1711. i 1716. godine. Proveli su sate i dane u razgovorima u otmenim banjskim lečilištima, Karlsbadu i Badu Pirmontu. Petar Veliki je pažljivo slušao.

Lajbnic je u to vreme o Petru Velikom zapisao da je konačno pronašao mislećeg vladara "Našao sam ga u osobi Velikog Cara... i radije bih video kako nauke cvetaju u Rusiji nego kako se loše neguju u Nemačkoj".

To je imalo realne posledice na razvoj Rusije. Lajbnic je bio ključni arhitekta i idejni tvorac Ruske akademije nauka u Sankt Peterburgu, iako je ona zvanično otvorena tek ubrzo nakon njegove i careve smrti. Izradio je detaljne planove za njenu strukturu, biblioteke i opservatorije. Ruska administracija, školstvo i država ne bi imali isti istorijski razvoj bez Lajbnicovog uticaja.

Evroazijska vizija

Lajbnicovu maštu je raspalila i Kina. Najveći šok u radu na binarnom sistemu Lajbnic je doživeo kroz prepisku sa jezuitskim misionarom Žoašemom Buveom koji je živeo u Pekingu. Buve je primetio izrazitu sličnost između Lajbnicovog sistema i drevnog kineskog teksta Knjiga promena.

Ona sadrži 64 heksagrama, od kojih je svaki sastavljen od šest linija. Te linije mogu biti pune (Jang) ili isprekidane (Jin). Kada je Buve poslao dijagram Lajbnicu, ovaj je isprekidane linije (Jin) zamenio sa 0, a pune linija (Jang) sa 1. Redosled heksagrama savršeno je odgovara binarnim brojevima od 0 do 63. Za Lajbnica je ovo bio definitivan dokaz da su drevni Kinezi hiljadama godina ranije posedovali vrhunsku matematičku nauku koja je vremenom zaboravljena.

Tvrdio je da su kineski mudraci, predvođeni Konfučijem, čistim razumom dospeli do istih moralnih i metafizičkih istina kao i hrišćani te da je kineski Li zapravo isto što i hrišćanski Bog — vrhovni um, netelesni i racionalni uzrok univerzuma koji svime upravlja, a da pritom ne narušava prirodne zakone.

Hrišćanstvo i konfučijanizam nisu neprijatelji. Naprotiv, oni su dve grane istog univerzalnog uma. Njegov san je bio spajanje ove dve tradicije.

Lajbnic je imao viziju o Evroaziji, u kojoj su Rusija i Kina bile dve ključne tačke za stvaranje globalne naučne i kulturne mreže.

Svoju viziju je sažeo u ideji o "Evroazijskom kulturnom mostu", koji bi povezao Evropu kao najrazvijeniju kulturu Zapada sa Kinom kao najrazvijenijom kulturom Istoka, dok bi Rusija služila kao fizički i geopolitički most između njih.

"Loš Nemac"

Ljudi koji umno nadilaze svoje vreme ne nailaze uvek na odobravanje. Pre bi se reklo da način na koji oni vide svet prosečne ljude plaši i odbija. Vekovima kasnije potomci prepoznaju dalekosežnost ideja.

Tako je Lajbnicov "Alfabet ljudskih misli" bio prvi istorijski dokaz da ljudski razum, logika i jezik nisu neka magična, nedokučiva sfera, već sistem koji se može mapirati, kodirati brojevima i na kraju prepustiti mašini da njime upravlja. To je temelj današnje veštačke inteligencije.

Za života su Lajbnicovi drugovi sa studija, kolege i savremenici ostavili niz svedočenja o njemu. I ta svedočenja ponekad govore o njihovim ljudskim slabostima. Lajbnic je bio radoholičar koji je retko spavao više od nekoliko sati, često dremajući u svojoj stolici okružen knjigama.

Na sastancima svojih naučnih krugova u Hanoveru i Berlinu bio je poznat po umerenosti koja je nervirala njegove saksonske kolege. U vreme kada su se naučne debate u nemačkim zemljama tradicionalno vodile uz ogromne količine piva i vina, Lajbnic je srkao kafu i čaj, koje je tek otkrivao kroz izveštaje iz Kine.

Ostalo je zabeleženo da su ga mlađi članovi tog društva iza leđa ismevali da je "loš Nemac" jer odbija da pije sa njima. Lajbnic im je odgovorio da pivo otupljuje oštrinu matematičkog uma, i da mu je za infinitezimalni račun potrebna "bistrina kafe, a ne magla alkohola".

Mada su slovenski istoričari u doba nacionalnog romantizma svojatali Lajbnica jer je ostavio pisani trag o slovenskom korenu porodice, a nemački istoričari istog perioda to pripisivali lukavstvu kako bi se dodvorio Petru Velikom, činjenice su i jedno i drugo: Njegovo prezime zaista ima slovenski koren – Lipnica ili Lubnica – ali je već niz pokolenja njegova porodica pripadala nemačkoj, saksonskoj intelektualnoj eliti.

Isak Njutn je Lajbnica optužio za plagijat njegovog infinitezimalnog računa. Istorijski je nepobitno dokazano da su njih dvojica došli do sličnih rezultata nezavisno jedan od drugog, ali da je Lajbnicov model bio inovativniji i praktičniji, pa se njegovi elementi koriste sve do danas.

Tada su optužbe moćnog Njutna imale snagu teške klevete i Lajbnic je umro sam i zaboravljen. Mi znamo ono što njegovi savremenici nisu jasno videli – njemu je napakostio naučnik razjeden zavišću.

Čiji je danas taj i takav Lajbnic? Po njemu se zovu veliki računarski centri u Nemačkoj, univerziteti, gimnazije, instituti, ulice i nagrade.

Sam Lajbnic nije imao problem sa tim da u isto vreme bude i saksonski pravnik, i čovek slovenskih korena, i obožavalac kineske mudrosti, i pre svega – građanin sveta.Pisao je na latinskom, francuskom i nemačkom.

Ostala je zabeležena njegova izreka:

"Nebo smatram svojom domovinom, a sve mudre ljude svojim sugrađanima."