Čovek koji je rasplakao Brazil

Čovek koji dve godine nije mogao da igra fudbal, a onda je pokorio ceo svet.

Rođen 23. septembra 1956. u Pratu, Rosi je tokom karijere igrao za Juventus, Komo, Vinčencu, Peruđu, Milan i Veronu.

Na 338 klupskih utakmica postigao je 134 gola i osvojio šest trofeja sa "Starom damom", uključujući dve Serije A i Kup pobednika kupova.

Međutim, najsjajnija tačka njegovog života bili su "Azuri" za koje je dao 20 golova na 48 nastupa.

A Rosi će ostati "besmrtan" zbog utakmice od 5. jula 1982. na stadionu Sarija u Barseloni.

Tada je het-trikom srušio Brazil koji su predvodili Sokrates, Ziko i Eder i izbacio "Selesao" već u drugoj fazi Mundijala u Španiji.

Zbog te utakmice, a na osnovu naslova njegove autobiografije, za Rosija se kaže da je "Čovek koji je rasplakao Brazil".

"Ja sam čovek koji je dao tri gola Brazilu. Uvek vidim sebe u plavom dresu sa brojem 20. Zadovoljan sam jer reprezentacija ujedinjuje, dok klubovi dele. Nekada prođu godine da me niko poseban ne pozove. Ali na dva meseca od Svetskog prvenstva, moj telefon počinje da zvoni. Svi me pitaju o Brazilu, iako je bio pre večnosti", objasnio je Rosi naslov svoje autobiografije. "Najbrži golgeter u istoriji", kako su ga opisivali, bio je najbolji strelac SP 1982. sa šest golova, uključujući i jedan u finalu sa Zapadnom Nemačkom (3:1).

Zasenio je u Španiji fudbalske legende poput Zika, Maradone, Bonjeka, Rumenigea, pa i zemljake Zofa i Bearzota.

Rosi je na tom turniru osim "Zlatne kopačke" dobio i "Zlatnu loptu" za najboljeg igrača SP i uz Garinču (1962) i Marija Kempesa (1978) jedini je koji je uspeo da osvoji sva tri trofeja na SP.

Bio je i najbolji igrač Evrope iste godine, a sa Robertom Bađom i Kristijanom Vijerijem deli status najboljeg strelca Italije na svetskim prvenstvima sa devet golova.

Ipak, nije mu se svidelo ono što je italijanski fudbal postao.

"Gledam fudbal kad stignem, i ne uživam preterano u njemu, bar ne u italijanskom. Previše je taktiziranja. Zanimljivije je gledati međunarodne utakmice. Barselona – Real je fudbal koji nikad neće umreti", rekao je svojevremeno Rosi.

Ni ogroman novac koji je "ušao" u fudbal mu nije promenio mišljenje. "Imao u knjizi poglavlje u kojem pričam o borbi sa Bonipetrijem o obnovi ugovora. Trebalo mi je dva meseca da dobijem povišicu. Ipak, srećan sam što sam bio Paolo Rosi 1982, a ne 2002. Tada su odnosi bili jednostavniji za sve, bili je manje otrova, iako su mogli da te prevare kao mene sa klađenjem. Ne mogu da se porede ove ere, zbog toga sam izabrao da izađem iz svega, bez osvrtanja".

Rosi se smatra jednim od najboljih napadača u istoriji Italije, a izostanak fizičke snage nadoknađivao je brzinom, agilnošću i elegancijom.

Bio je sjajan tehničar eksplozivne reakcije i preciznog šuta. Duele je dobijao inteligencijom i ličnom osećajem za prostor, izoštrenim čulima i sposobnošću da podjednako kvalitetno šutira sa obe noge i glavom.

Iako je pre svega bio poznat kao centarfor, karijeru je počeo kao desno krilo, a u poslednjim godinama u Juventusu je često bio drugi napadač iza Zbignjeva Bonjeka i Mišela Platinija, često sa ulogom čuvanja lopte i izvlačenja protivničkih defanzivaca van pozicije radi otvaranja prostora.

"Nisam bio fizički fenomen, nisam bio čak ni šampion, već neko ko je svoje kvalitete podredio u službu tima. Mislim da je to dobra poruka, ne samo u sportu", napisao je Rosi u svojoj autobiografiji.

Foto: Reuters Photographer

Ipak, u karijeri je imao i jednu veliku mrlju, tokom sezone 1979/1980 dok je nastupao za Peruđu, izbačen je na tri godine iz fudbala zbog skandala sa klađenjem i nameštanjem utakmica.

Rosi, koji je te sezone postigao 13 golova u Seriji A, propustio je Evropsko prvenstvo čiji je Italija bila domaćin i koje je završila na tek četvrtom mestu.

On je uvek tvrdio da je bio nevin i da je žrtva nepravde.

"Diskvalifikovali su me iako nisam bio kriv. To je poruka da nešto može da nas sruši iako ništa nismo uradili. Možete postati žrtva, bez mogućnosti da se to dokaže", rekao je Rosi.

Njegova kazna je smanjena na dve godine i dobio je šansu da nastupi na Mundijalu 1982, a odlazak na SP u Španiju je on kasnije opisao kao "lično iskupljenje". Turnir nije počeo najbolje ni za njega ni za Italiju, Rosi nije uspeo da postigne nijedan gol u duelima sa Poljskom, Kamerunom i Peruom, ali su se "Azuri" provukli u drugu fazu zahvaljujući boljoj gol razlici od afričke selekcije.

Svi su otpisali Italijane kao kandidate za titulu, dok je Rosi bio na udaru kritika, a onda je eksplodirao. Het-trik protiv Brazila za polufinale, pa dva gola Poljskoj za mesto u finalu.

Rosi je nastavio u istom ritmu i dao vodeći gol za "Azure" i protiv Nemaca, koje je njegov tim na kraju nadigrao 3:1 za treću titulu prvaka sveta.

"S jedne strane sam se osećao ispunjeno. Rekao sam sebi: 'Uspeo si'. S druge strane, bio sam razočaran što se sve završilo. Svetsko prvenstvo se završilo. Ali kada osvojiš nešto važno nije sve u trofeju. Već je u ekipi sa kojom osvojiš, u celoj karijeri koja te vodi to tog trenutka", pričao je Pablito posle SP 1982.

Paolo Rosi obeležio je stranice istorije zbog kojih italijanski fudbal ima današnji kultni status.

A. Kovačević

Ciao Pablito, Eroe Azzurro 💙 pic.twitter.com/sUyhd3q0LV

— Nazionale Italiana ⭐️⭐️⭐️⭐️ (@Vivo_Azzurro) December 10, 2020