Preživesmo!

A ne računajući 1994. godinu, za koju smo se takođe kvalifikovali, ali nam nije dozvoljen nastup, niz je neprekidan od 1963.

Nacionalni tim se nije kvalifikovao samo za Mundobasket u Čileu 1959. godine.

FIBA kvalifikacije su opet izazvale sve najgore u ljubiteljima košarke i opet nas uverile da ni na koji način ne pomažu ni rastu popularnosti, a još manje kvaliteta ove igre.

Naprotiv – bilo je mučno, naporno, napeto, često čak i ružno, svakako nepotrebno... I to ne samo zbog toga što smo se jedva kvalifikovali.

Jednostavno, sistem u kojem selektor nikad ne zna na koje igrače može da računa, u kojem mora da zove skoro 40 košarkaša u borbi za tako prestižno takmičenje, ne pomaže apsolutno nikome.

Jedno ili dva iznenađenja koja se dogode, verovatno bi se svakako desila i u nekom normalnijem kvalifikacionom formatu jer prirodno je da neki velikani vremenom padaju, a drugi mali porastu do nivoa Mundobasketa.

Osim u utakmicama u kojima su, na našu sreću, igrali zaista najbolji među najboljima, skoro pa u okviru priprema za Evrobasket, nije bilo mnogo trenutaka u kojima se moglo istinski uživati u kvalitetnoj košarci.

Srbija se, sada već po običaju, mučila od starta do finiša – porazi od Belgije se mogu svrstati u rang najveće sramote u istoriji naše košarke, a nismo se generalno proslavili kroz celu prvu fazu. U drugoj su došla ta dva pomenuta meča sa Grčkom i Turskom, koja su se na kraju ispostavila ključna, gde smo na krilima naših najvećih zvezda i trasirali put ka Mundobasketu.

Uprkos tome, opet je malo nedostajalo da od kusura napravimo veresiju, bilo je napeto u revnašu sa Turcima u "Pioniru", zatim smo na suvi kvalitet "preživeli" Njukasl, pa smo sve imali u našim rukama pred poslednji "prozor".

Ali opet, kao da ne znamo ove FIBA kvalifikacije da završimo bez velike drame.

Ispustili smo skoro dobijen meč protiv, blago rečeno trećeg tima Grčke u Atini, ali na sreću Velika Britanija nije imala kvalitet da nas šokira u "Pioniru" kao što je to Dominikanska Republika uradila Argentini veče ranije.

Tako smo kao poslednja selekcija u celom svetu izborili nastup na Mundobasketu koji će se od 25. avgusta igrati u Indoneziji, Japanu i na Filipinima.

Foto: FIBA.com

U svakom slučaju, momci koji su se u protekle dve godine redovno odazivali na pozive Svetislava Pešića su nam omogućili da se opet borimo za svetski tron.

Nastavljen je kontinuitet nastupa i to je trenutno najvažnije. Jer samo jednom ako bismo propustili veliko takmičenje, šteta po već uzdrmanu srpsku košarku bila bi nemerljiva.

Što se tiče samih kvalifikacija, bilo kakva dublja analiza je besmislena kao i sam format koji nas iz godine u godinu nedvosmisleno uvereva da je možda i najgluplji sistem u istoriji sporta.

Bez preterivanja.

Nije prvi, a nažalost verovatno ni poslednji put da moramo prolaziti kroz ovu agoniju.

Traje to već neko vreme, mučili smo se još sa Dušanom Ivkovićem u borbi za Evrobasket 2013, a čak je i Aleksandar Đorđević, koji nam je doneo srebra sa Evrobasketa, Mundobasketa i Olimpijskih igara imao muke u kvalifikacijama za SP 2019.

Foto: FIBA.com

Jedno je sigurno, iako su kroz ove kvalifikacije prošla čak 33 igrača, s obzirom na njihov nesumnjiv kvalitet, nije smelo da se borba za plasman na SP svede na poslednjih 40 minuta igre.

Sigurno ne protiv rivala kakve smo imali u obe faze takmičenja.

A što se tiče Mundobasketa, selektor reče da je cilj izboriti plasman na Olimpijske igre 2024.

S obzirom da u Pariz sa SP direktno idu dve najbolje evropske reprezentacije, ne računajući domaćina Igara Francusku, a još četiri u kvalifikacije, primarni cilj je dakle – četvrtfinale?!

Zar će "zemlja košarke" da se fokusira na četvrtfinale? Bez obzira da li je to realnost ili ne naše košarke. Bez obzira što to zavisi od imena koja će moći da se odazovu selektoru u avgustu.

Nadamo se da će do leta selektor Pešić postati malo ambiciozniji, jer ako nam u košarci cilj nije titula, o čemu onda pričamo?

View this post on Instagram

A post shared by Sport na B92.net (@b92_sport)