Ko će praviti društvo Hodorkovskom?

Posle slučaja Jukos investitori koji su vezali svoja sredstva u Ruskoj naftnoj industriji nemaju miran san. Mnogo se spekuliše o tome da li će biti imenovan sledeći krivac i ko bi to mogao da bude.

Procene se kreću od «Surgutneftzgaza» preko Slavneftzi i TNK-BP. U određenim krugovima vlada mišljenje da će za pet godina u Rusiji ostati dve i po naftno/gasne kompanije (Gazprom/Rossneftz, Lukoil) i, naravno, da će u svima država imati poslednju reč.Dok čitate ovaj tekst, jedan od oligarha – pionira i osnivača savremene ruske naftne industrije, verovatno završava svoj n-ti par štrikanih rukavica ili neku sličnu rukotvorinu, kako bi ispunio plan koji je utvrdio njegov novi poslodavac. Na njegovu žalost, rukovodstvo u ovom slučaju predstavlja upravnik kolonije strogog režima, tj. zatvora, negde u beskonačnim stepama na mestu bivšeg rudnika uranijuma, istočno od Bajkalskog jezera. Da li je ovaj nekada svemogući naftni oligarh, čije su fotografije bile na naslovnim stranama časopisa Forbes, mogao i da pomisli da će mu vlast, prema kojoj je, kako se priča, ponekad bio čak i osion, na ovaj način pokazati ko je gazda u kući? Po svoj prilici, uljuljkan osećanjem nadmoćnosti, koju su mu obezbeđivali prihodi od nafte, Mihail Borisović Hodorkovski je poželeo više - vlast i ulazak u veliku politiku. Rizikovao je, i čini se, izgubio, bar za sada. Bivši hemičar-tehnolog, inače rođeni Moskovljanin, Hodorkovski je bio poznat kao čovek koji ume da nalazi rešenja problema, koje je bez sumnje imao dok je sticao status ruskog oligarha, „novog“ Rusa u epohi “divljeg kapitalizma”. Tako se danas mnogima čini da je tekuće stanje samo prvi čin predstave, te da rasplet i veliki povratak tek predstoje.

Ali, iako je Hodorkovski ipak samo čovek, njegov slučaj je ostavio dubok ožiljak na kompletnoj ruskoj naftnoj industriji i gromoglasno odjeknuo širom sveta. Kako se čini, iz ove perspektive Ruska država je samo nominalni pobednik u okviru nadležnosti sopstvenog suda, dok je sa pozicije dugoročne strategije potencijalni gubitnik. Zašto se mnogi analitičari slažu sa ovom tezom? Kao i obično, suve statističke brojke govore tome u prilog. Sovjetski savez je u svojim teskobnim danima planske ekonomije, u vreme Leonida Brežnjeva (1970-1980) bio svetski lider u proizvodnji sirove nafte sa neverovatnih 610 miliona tona godišnje. Malo ljudi zna kojom je cenom bio postignut taj komunistički rekord – mnoge bušotine, pa čak i naftna polja, bivala su ubijena preteranim obvodnjavanjem, što je u budućnosti otežalo, odnosno poskupelo eksploataciju nafte iz tih izvora ili, u gorem slučaju, dovelo do njihove konzervacije. Dalekosežniji je, medjutim, geopolitički element čitave priče, i mada to zvuči paradoksalno; čini se da je SSSR u besumučnoj trci za naoružanjem zaboravio da sagleda ekonomsku stranu svoje proizvodnje i izvoza nafte . Gledano kroz prizmu tadašnjih okolnosti i jedno i drugo teško da je moglo biti kvalifikovano kao rentabilno.

Sada, kada su gotovo sve ruske naftne kompanije izašle na IPO (svetske berze), kada nivo expat-managera u top i srednjim strukturama varira i do pokazatelja od 50%, i kada se svake godine lansira po tuce projekata sa astronomskim budžetima na kojima radi po više od 100 konsultanata vodećih svetskih firmi, možemo smelo da tvrdimo da se ruska naftna indstrija po efikasnosti približava srodnim firmama sa Zapada. Upravo je efikasnost postala glavna tema i ključna reč kada je počelo obnavljanje industrije, i upravo u tom segmentu Jukos je bio poznat i priznat kao lider medju ruskim kompanijama. Danas, kada Jukos leži u ruševinama, a njegovi (pre)ostali menadžeri vode feudalne ratove, mnogi se opravdano pitaju da li je Putinu stvarno bila neophodna ovako gruba demonstracija sile. Odgovor na ovo pitanje možemo opet da potražimo u tekućoj analitici.

S jedne strane, Hodorkovski je verovatno kriv za utaju poreza, a možda i za još ponešto, ali zašto je upravo on stradao, ako se zna da bi se većina ruskih oligarha isto tako lako i po istom krivičnom delu mogla naći na optuženičkoj klupi? Da li on treba da posluži kao primer ostalima ili je po sredi već pomenuta velika politika? Sada je to već manje bitno pošto je tržiše odreagovalo, a reagovao je pre svega strani kapital, osetljiv na nasleđene traume još od vremena boljševičke revolucije.
Između 1998-2004.godine Jukos i Sibneftz su obezbeđivali lavovski deo rasta ruske proizvodnje sirove nafte, te je tako Jukos imao rast proizvodnje od 92%, a Sibneftz 96%, ali je 2005. godine ovaj trend prešao na kompaniju TNK-BP, što je direktna posledica rasparčavanja Jukosovih aktiva. U ovoj podeli kompanija Sibneftz je ispala «nema» žrtva čitave afere,a pre svega zbog odliva investicija, povučeni su mnogi projekti vezani za istraživanje i razradu novih nalazišta. Vlasnici, ukljućujući Romana Abramovitcha i top-menadžment su naravno osetilli ovu promenu u ionako komplikovanim odnosima sa drzavom i pristali na prodaju akcija drzavi, time kako mnogi smatraju kupujuci sebi indulgencije.

I dok je Sibneftz „pala bez otpora“ Jukos je potpuno isceđen kroz naplatu zaostalih poreskih potraživanja. Najbolnija posledica državne intervencije po kompaniju bila je oduzimanje upstream preduzeća «Juganskneftzegaz» i njegov prelazak u domen državne «Rossneftzi». I dok su se neki iz Jukosovog menadžmenta još i nadali da će se sa ovom akvizicijom polako smanjiti i pritisak države, u Kremlju su očigledno imali sasvim drugačije planove.

Mnoge kompanije pa i Yukos su koristile tzv. „transfertne cene“ za obračun među ćerkama-firmama unutar grupe. Naravno cene po kojim su se obavljale transakcije sa naftom i derivatima bile su često veštački umanjene kako bi se smanjila poreska baza. Pritom je gro-profita završavao na off-shore računima ili trošen na luksuzni život, jahte, automobile i nekretnine, uglavnom u Zapadnoj Evropi. Ovakav prilaz je dugo bio javna tajna i država je neko vremena gledala kroz prste naftnim kompanijama, zauzvrat obezbeđujući sebi finansijsku podršku, međutim, kako je jačala vertikala vlasti, tako je i sama vlast postala nezavisnija, a samim tim i surovija prema oligopolijama i njihovim vlasnicima. Postajalo je sve teže i skuplje naći kompromis.
Osim ovih političkih kolebanja u prilog nepovećavanja ruske proizvodnje nafte govori i nepovoljna poreska politika koja proizvođače lišava poslovnog optimizma kada je reč o povećanju obima proizvodnje. Recimo, pri benchmark ceni barela do 25 USD za naftu tipa Urals država uzima 50% na ime raznih poreza, ali već pri ceni barela od 50 i više USD država u vidu poreza i prava (royalties) uzima od 75% do 90 % (u zavisnosti od kretanja svetske cene). Poreska osnovica se kalkuliše jednom u dva meseca. Na dan 01.02.2006. iznosila je 22 USD/barel.

Ovakva tendencija tera ruske proizvođače da se okrenu izvozu mazuta i dizela pre nego sirove nafte, što utiče na stvaranje značajnih troškova vezanih za preradu. Prema proceni zvaničnih organa rast bruto realizacije ovih derivata iz Rusije za 2006 će iznositi oko 73 %. Osim problema sa porezima, «uska grla» u transportu ruske nafte ka spoljnim potrošačima u Evropi predstavljaju već hroničan problem koji je odavno identifikovan, ali nažalost, i dalje je aktuelan. Sledeći problem je zaostalost ruskog downstream u pogledu izlaza proizvoda od prerađene sirove nafte. Uprkos pozamašnim kapacitetima ruske rafinerije su uglavnom bile optimizovane za proizvodnju teških proizvoda – mazuta, dizela, koksa, itd.. Učešće svetlih frakcija (beli derivati) bilo je minimalno, pa tako su krajem 80-tih u Moskvi i dalje bile retke benzinske pumpe gde je toče benzin marke „super“. Ovo je posledica strateške orijentacije Sovjetskog saveza na vojnu industriju , no sa uvođenjem tržišne ekonomije stvorila se intenzivna potražnja za kvalitetnim gorivom. Po proceni eksperata ruskoj naftnoj industriji će trebati oko 0,9 triliona USD za razvoj i modernizaciju industrije u sledećih 10-15 godina. Jasno je da ruska država nema dovoljno resursa da sama isfinansira ovaj proces te će privlačenje stranih investicija u sektor i stvaranje komfornih uslova za ulazak kapitala biti ključni element ruske spoljne politike.

Paradoks situacije je u tome da uprkos gore navedenim planovima posle slučaja «Jukos» investitori, koji su vezali svoja sredstva u Ruskoj naftnoj industriji, nemaju miran san. Mnogo se spekuliše o tome da li ce biti imenovan sledeci krivac, ko bi to mogao da bude. Procene se kreću od «Surgutneftzgaza» preko Slavneftzi i TNK-BP. U određenim krugovima vlada mišljenje da će za pet godina u Rusiji ostati dve i po naftne/gas kompanije (Gazprom/Rossneftz, Lukoil) i, naravno, da će u svima država imati poslednju reč. Konsolidacija u duhu vremena, u duhu nove Rusije.