Specijalni London – prvi put "Bože pravde", naša 100. medalja

Prethodno se u prestonici Ujedinjenog Kraljevstva najveća sportska svetkovina održavala 1908. i 1948. godine.

Dodeli organizacije Londonu prethodila je kontroverza jer je pobeđen Pariz samo sa četiri glasa više (54 prema 50), a bilo je puno spekulacija da se to desilo greškom.

Takođe, bilo je priče o tome da je Toni Bler vodio tajne sastanke sa afričkim članovima MOK-a, ali je to kasnije demantovano/zataškano.

Jubilarne Igre 30. Olimpijade zvanično su trajale od 27. jula do 12. avgusta, ali su počele dva dana pre otvaranja, pošto je 25. jula startovao ženski fudbalski turnir.

Britanci su se odlučili da za ovu priliku naprave Olimpijski park koji je u svom kompleksu sadržao centralni Olimpijski stadion, olimpijsko selo i još sedam sportskih borilišta.

Takođe, napravljeni su Zona river uz reku Temzu sa četiri objekta i Zona central gde su Hajd park, Vimbldon, Vembli i Erlkortski sajam.

Sve to je bila investicija od skoro 5,3 milijarde funti, a ukupan budžet za organizaciju iznosio je 9,3 milijardi funti, što je četiri i po puta manje od Igara u Pekingu.

Za ove Igre smanjen je broj sportova na 26, pošto su iz službenog programa igara izbačeni bejzbol i softbol. Trebalo je da ih zamene karate i skvoš, ali nisu dobili dvotrećinsku podršku na glasanju MOK-a.

London će ostati upamćen i po tome što su potpuno izjednačena prava ženama, pa su tako po prvi put u istoriji nastupile takmičarke iz Saudijske Arabije, Katara i Bruneja (ovog puta Brunej nije zaboravio da se prijavi za učešće).

Baš kao i u Pekingu, i u Londonu je blještavost svetala išla ka Majklu Felpsu koji je podigao granicu osvojenih olimpijskih medalja na broj 22 i oborio je rekord Larise Latinjine.

U atletici je viđena nezapamćena scena kada je Mantio Mičel u štafeti 4x400 metara polomio levu nogu, ali je nastavio trku i odveo Sjedinjene Američke Države u finale.

Takođe, južnoafrički atletičar Oskar Pistorijus (od detinjstva umesto obe noge ima metalne proteze) postao je prvi atletičar sa invaliditetom koji se plasirao u polufinale trke na 400 metara, a učestvovao je i u finalu štafete 4x400 gde nije bilo gorepomenutog Mičela.

Samo nekoliko meseci posle Igara u Londonu, Pistorijus je postao mnogo poznatiji široj javnosti kada je uhapšen i osuđen da je svirepo ubio devojku Rivu Stenkamp u svojoj kući u Pretoriji.

Srbija u Londonu

Profimedia

Srbija je poslala 115 sportista u 15 sportova sa barjaktarom na otvaranju i osvajačem medalje četiri godine ranije, Novakom Đokovićem.

Ponovo su naši takmičari napravili iskorak, doneli jednu više medalju nego iz Pekinga, a od četiri odličja jedno je bilo zlatno.

Tekvondoistkinja Milica Mandić je postala olimpijska šampionka u disciplini preko 67 kilograma pobedom u finalu nad An-Kerolin Graf.

Po prvi put na Olimpijskim igrama čula se himna "Bože pravde". Istorija je ispisana, a srpski tekvondo krenuo u berbu medalja na čelu sa Mandićevom, kasnije Tijanom Bogdanovićem i njihovim trenerom Draganom Jovićem.

Strelkinja Ivana Maksimović je 4. avgusta 2012. u finalu gađanja malokalibarskom puškom u trostavu sa rastojanja od 50 metara imala 687,5 bodova i završila ispred Čehinje Adele Sikorove, a iza Amerikanke Džejmi Bejerli-Grej.

Bila je to jubilarna 100. medalja srpskih olimpijaca u istoriji, a na to se nadovezao Andrija Zlatić bronzom u gađanju vazdušnim pištoljem.

Ni ovog puta nije moglo bez odličja vaterpolo reprezentacije, a ovog puta su izabranici Dejana Udovičića do bronze došli posle neverovatnog preokreta.

Nešto više od šest minuta pre kraja gubili su sa 11:8, ali je krenuo veliki povratak, gol Filipa Filipovića za izjednačenje tačno 100 sekundi pre kraja, a onda i pogodak Vanje Udovičića 50 sekundi pre kraja za pobedu i veliko slavlje.