"Ne mogu više ni bolove, ni lekove – želim da se igram sa decom, a ne da završim u kolicima"

Nekadašnja kapitenka Srbije i legenda ženske košarke, sada je pored terena, u opremi košarkaške selekcije i sa osmehom na licu, dok posmatra kako izabranice Miloša Pavlovića odrađuju trening pred novembarski prozor za kvalifikacije za Evrobasket 2027.

Ponovo je u "svojoj kući", ali sada kao tim menadžer ženske košarkaške reprezentacije Srbije.

"I meni je drago što sam opet ovde, kakva god da mi je uloga", nasmejano i srećno počinje priču Jelena Bruks za B92.sport.

"Uvek sam bila voljna i željna da budem deo reprezentacije. Ova uloga je lakša, ne moram da se mučim kao što se one muče na terenu, ali sve ima svoje odgovornosti. Uvek sam bila tip za organizaciju, za vođenje reda i ovo sada mi izuzetno prija. Uživam!", dodaje Bruks.

Iako još uvek aktivna košarkašica mađarskog Šoprona, Jelena Bruks je već prošle godine ušla u malo drugačije košarkaške vode, kada je poziciju tim menadžera obavljala u U20 selekciji, koja se na čelu sa selektorom Pavlovićem vratila u A diviziju.

"Drago mi je što je staf U20 prešao u seniorsku reprezentaciju i da sve ovo sada možemo da dignemo na jedan ozbiljniji nivo. Miloša znam 100 godna, nikada nismo sarađivali kao trener i igrač, ali se znamo. On je dugo bio u Mađarskoj, dobri smo prijatelji van terena. Onog trenutka kada me pozvao, prošle godine, nisam mu tražila ni pet minuta da razmislim, odmah sam rekla da prihvatam. U kontaktu sa Anom Joković smo se dogovorili da Srbiju želimo da vratimo tamo gde joj je mesto. Hvala Bogu, bilo je ludo i nezaboravno i uspeli smo u tome. Sada smo ovde u seniorskoj reprezentaciji, imamo nove ciljeve i nadam se da će naša uspešna saradnja samo da se nastavi. Tu sam da njima trenerima neke stvari olakšam, da se ne brinu o tim, za njih, nebitnim stvarima, da njihov fokus bude na terenu. Za ovo okolo - tu sam ja pokrijem", priča Bruks, dok joj se u glasu oseća ponos što može da pomogne timu, iz kog je samo fizički otišla te 2021. godine.

KSS/Dragana Stjepanović

"Ja sam tako vaspitano dete, dolazim iz takve porodice, gde je patriotizam prioritet. Stvarno sam tako vaspitana i naučana. Razlog mog vraćanja su Ana Joković i Miloš Pavlović. Volim da sarađujem sa kvalitetnim ljudima, sa ljudima koji imaju viziju, koji imjau smisla sa tom vizojim, a ne da su to priče u prazno. Oni su glavni razlog mog povratak i dok je to tako, tu sam i ja", jasna je 36-godišnja Jelena, koja je otvorila vrata nacionalnog tima i drugim legendama koje su se igrački oprostile od nacionalnog tima.

"Sonja je uključena sa neke druge strane, u Olimpijskom komitetu Srbije, Tina je sportski psiholog i može da pomogne... Nadam se da će se ta grupica devojaka skupiti u bliskim ulogama. Svima prija promena, ali nikome neće biti lako. Ko želi i smatra da treba da se uključi... Ja sam se uz Anu i Miloša prihvatila da budem tu, a za dalje - videćemo".

Devojka koja je bila deo trofejne generecije naše reprezentacije, koja je od 2015. do 2021. godine osvojila dva evropska zlata (2015, 2021), olimpijsku (2016) i evropsku bronzu (2019) i četvrto mesto na OI u Tokiju, prepoznala je trenutak da nacionalni tim opet može da ima koristi od njenog višegodišnjeg iskustva, sada kada je igračka karijera sve bliže kraju.

"Imala sam konverzaciju sa Anom i pre, videla sam šta znači posao tim menadžera. Volim da imam odgovornost, i kada sam bila kapiten vodila sam računa o tome kako će ekipa da se predstavlja van hotela. Želela sam da organizacija uvek bude na nivou, da nikom ništa ne fali, da se devojke osećaju prijatno. S obzirom na to da završavam igračku karijeru nakon ove sezone, ova uloga mi je izuzetno ineresantna i prija mi. Da se iz profesionalnog igračkog dela polako prebacim na nešto drugo, da korak po korak menjam i razmišljanja i pogled, da ne gledam iz pozicijie igrača, već sa tačke tim menadžera", ističe Bruks, koja će na kraju ove sezone zvanično otići u igračku penziju.

"Miloš je spreman, ali ovo je proces i biće potrebno strpljenje sa svih strana"

KSS/Dragana Stjepanović

Osim što će košarkašicama biti "servis za sve i svašta", kao neko ko je košarkašku igru uvek posmatrao iz šireg ugla i bio produžena ruka trenera na terenu, Jelena Bruks imaće "dvojnu licencu".

"Njima trenerima mogu i dalje sa igračke strane da kažem šta neka košarkašica oseća ili gleda drugačije. Komunikaciju sa devojkama ne može svako da stvori, sa većinom od njih sa igrala, znaju me dugo, a  i dalje igram sa Jovanom Jevtović u Šopronu. Možda tu imam neku prednost u odnosu na prethodinke, jer imam stvarno super komunikaciju sa igračicama. Od starta je rečeno da nema ustručavanja, smeju sve da mi kažu, tu sam za njih".

I posle prvog ciklusa kvalifikacija za Evrobasket 2027. godine, čini se da je novi stručni štab odradio očekivani posao. Novi prozor u martu ekipa Miloša Pavlovića dočekuje sa dve pobede i dobro postavljenim početnim osnovama za nastvak nove ere ženske košarke.

"Devojke su došle iz totalno drugačijih klupskih sistema i to je svakom teško, ne samo novom treneru, ali hvala Bogu, on je sa većinom sarađivao i ranije i zna šta može očekuje. Kao stručni štab pratimo te devojke kako igraju u klubovima, da onda možemo da se prilagodimo, da ne menjamo mnogo. Devojke su bile nasmejane, uživale su, bile su u potpunosti spremne i za jutarnje treninga i bez ikakve muke su ispratile sve. Lepo mi je što sam ih videla nasmejane i da im odgovora promena. Nema tu nove košarke, neće Miloš da izmisli nešto što ne postoji. Košarka je košarke, detalje i sitnice treneri rade drugačije. Devojke su profesionalci i takav pristup imamo prema njima". 

Ženska košarka sada je zvanično krenula od nule, sa novim selektorom nakon odlaska Marine Maljković, ali tu je želja da se reprezentacija vrati na košarkašku mapu.

FIBA

"Miloš je spreman za to. Smatram da je čekao ovaj trenutak i da se psihički pripremao za seniorksi tim, jer to nije nimalo lagana stvar. Osvajali smo mi medalje, imali smo zlatnu generaciju, ali najvažniji je kontinuitet takmičenja, da uvek nekom smetaš. Želimo kontinuitet, da se ne propuštaju ni svetska ni evropska takmičenja, ni OI. To je cilj, ali i proces i biće potrebno strpljenje sa svih strana. Imali smo ovaj prozor, imaćemo u martu. Na leto nemamo ništa, ali je to možda prostor da se devojke skupe i uvedu u sistem. Miloš ima sistem koji ne može da se menja iz dana u dan. Glavni cilj je plasman na EP 2027. i od tada da gradimo nešto naše, da idemo prozor po prozor. Nadam se da ćemo na leto uspeti da se okupimo na dve-tri nedelje", jasna je Jelena Bruks, koja je otkrila i šta bi lično smatrala uspehom u svom novom mandatu.

"Bila sam dugo u reprezentaciji, bila sam deo i dobrih i loši stvari, a sada mi je prvi cilj da devojke koje bude tu znaju da su pažene i da se vodi računa o njima. To je sa lične strane, a što se tiče rezultatske, volela bih da se o Srbiji priča, da opet budemo na vrhu, da stvorimo kontinuitet. Rano je da se pričao o medaljama, samo da budemo na mapi, da niko ne pomisli: "Lako ćemo sa Srbijom", da postoji pun respekt. Da reprezentacija bude želja svakoj maloj devojčici, da poželi da bude deo ove priče, da ne razmišlja da li da ide u SAD ili bilo gde...", dodaje Bruks.

"Ne mogu više! Hoću da se igram s decom, a ne da koristim štap u 40. godini"

FIBA

Igračko poglavlje Jelena Bruks zvanično će zatvoriti u maju 2026. godine, na kraju sezone u mađarskom Šopronu, u kom je provela poslednjih osam godina.

Košarkaški put započet 2004. nekadašnja kapitenka Srbije završiće posle više od dve decenije profesionalizma, četiri medalje, osvojenom Evroligom i pregršt individualnih nagrada. 

Ostaće zapamćeno i da je 2019. godine tri meseca nakon porođaja igrala za reprezentaciju i osvojila bronzu na EP u Beogradu sa sinom Mateom u naručju. Nakon svega, telo je reklo da više ne može da izdrži napore profesionalne košarke.

"Trenutno sam u fizičkom stanju da preživljavam iz dana u dan zbog bolova. Trudim se da što više odmorim, da izguram do maja. Da ne bude prekid pre planiranog", ističe Bruks.

"Ne mogu više! Godinama se držim na nivou, sa bolovima koje imam nije više ni zdravo ni normalno... Ne može da prođe utakmica, a da ne primim injekciju za bolove ili popijem tabletu. Ove godine je to baš izrazito loše i već mučim sebe. Možda je to trebalo da bude odlučeno prošle godine, da završim sa osvajanjem titule, ali osećala sam se cele godine dobro i onda sam odlučila da mogu još jednu", objašnjava svoju odluku o kraju karijere. 

"Volim ja košarku, ali kada sam shvatila da ne idem sa tim žarom na trening, utakmica je nešto drugo... Ranije sam uživala da odem na trening, volim da se osetim da sam korisna... Sad odem na trening, vratim se sa osećajem da samo telo koje sedi kod kuće, da od bolova nema nikakvu funkciju. Ujutru se probudim i razmišljam da li ću moći da siđem niz stepenice. To su stvari kroz koje trenutno prolazim. Želim Mateu da podarim batu ili seku, ako ne i jedno i drugo, a mislim da sam u dobrim godinama za to. Želim da ostanem zdrava, da mogu da se igram sa decom, a ne da budem u invalidskim kolicima ili da idem sa štapom sa 40 godina. Stvarno to ne želim sebi da radim. Da izguram ovu godinu, što bezbolnije", racionalno obrazlaže svoje razloge.

Svesna je da nije jedina kojoj je profesionalno bavljenje sportom uzleo danak.

B92.sport/Dejana Popović

"Posle ćemo na neku kliniku za odvikavanje od diklofenaka, injekcija... Nisam jedina u ovom sportu, ima nas mnogo i znam da su mnogi u takvom stanju. Ne želim da dođe do toga da na terenu zastajem za drugima, da se ne vidim... Ne želim da moja poslednja godina bude - njoj je vreme da prestane ili neka sedi na klupi. Želim da moja uloga bude značajna. Glavni cilj je da izdržim do kraja sezone i zvanične penzije i kačenja patika o klin. Da nikad više ne odigram nijednu košarkašku utakmicu u životu, već da budem ona mama sa strane koja se nervira kako joj sin igra", priča Jelena Bruks kroz osmeh i dodaje da ipak od košarke neće moći baš koliko da pobegne.

"Mateo je toliko zaluđen za taj sport, to je nestvarno. Moj muž je takav, njih dvojica kod kuće... To su finte, šutevi bez lopte. Nasred dnevne sobe oni tako fintiraju, a ja sedim na kauči: "I vičem nemojte, ljudi". Ali to nam je život i to nas čeka. Ako sve bude kako treba i na svet dođe još jedan Mateo ili devojčica, da se ja posvetim tome, a njih dvojica neka rade šta hoće. Sledeće godine kreće u školu, pa nek izvole ...", ističe 36-godišnja košarkašica.

"I trebalo je sve to da osvojimo, imali smo ekipu"

Credit: Coudert/Sportsvision / Sipa Press / Profimedia

Iza nje ostaće bogata karijera, njeno ime uvek će biti sinonim za borbenost i košarkašku lucidnost, a na pitanje po čemu će ona pamtiti ovo poglavlje života, Jelena uzima nekoliko trenutaka, da u tišini, razmisli šta je to što je obeležilo njenu karijeru.

"Uh, ne mogu da izdvojim...", izustila je Jelena tek posle minut - dva nakon što je premotala film u glavi.

"Reprezentatiovno mogu da nabrojim sve medalje, ali osvajanje Evrolige je bilo nestvarno. Evoliga je bila fajnal-tač. Mi smo sa Srbijom bile 4. na SP, pa osme na EP, pa ond bum 2015. godine sa zlatom, posle toga smo bile na OI. Rio je bio vrh svega, osvojiti bronzu na OI nije mala stvar", kaže ona.

Ipak, jedna stvar se izdvaja. Kada je 10. aprila 2022. godine, posle sedam završnih turnira i dva finala, u dresu voljenog Šoprona postala šampionka Evrope i na klupskom nivou, jer je u finalu mađarski tim pobedio Fenerbahče 60:55 u Istanbulu. 

Dugo očekivani trofej Evrolige tada je konačno bio u njenim rukama.

"Osvajanje Evrolige... To je bila najnestvarnije. Mi smo u tom trenutku igrali protiv ekipa koja je imala jači trening od utakmice sa nama. Ta energija, šta se probudilo u toj ekipi... Još je sve to bilo nakon osvajana EP 2021. godine".

Ipak, priča se brzo vraća na reprezentaciju, jer ono što je počelo 2013. godine i 4. mestom na EP, sa njom kao liderom kasnije je donelo najplodonosniji  period ženske košarke, sa četiri medalje i kontinutetom učešća na svim velikim takmičenjima.

"Naša reprezentacija je stvarno bila dobra... Imali smo jednu Sonju, Anu i Milicu Dabović, Nevenu Jovanović, Sašu Čađo, Danijel Pejdž, Dajanu Butuliju... Imao si ekipu. Kada unazad pogledam, Sonja i ja smo u tom trenutku bile u Top 5 igrača u Evropi. To je činjenica. Onda je bilo kao "vau, osvojali smo medelje". Jeste vau za Srbiju, koja je osvojila, ali kada pogledaš kakav si roster imao... Igrao si protiv Francuske koja je godinama zajedno, protiv Španije, ali si imao igrače. Onda posle odemo u Valensiju, tu imaš Tinu, Crvendakić... I trebalo je sve to da osvojimo, našom greškom. Jesmo mi mala država i sve, ali imao si igrače za to", jasna je Jelena, koja jedino žali što se OI 2021. nisu završile osvajanjem medalje, jer je Srbija izgubila meč za bronzu.

"Ostaje žal za tim Tokijom, to je bila katastrofalna organizacija. Srbija na dva takmičenja sa jednim rosterom to nije mogla. Ali dva takmičenja, u jednom letu, u mesesc dana, tokom korone... Katastrofa! Baš žalim što nisam osvojila tu poslednju medalju na poslednjem takmičenju... Da smo osvojile bronzu, to bi bila završena priča skroz. Nema suza, nema ništa. Ovako ostaje gorak ukus". 

"Sonja i ja smo u svakom trenutku znale gde se koja nalazi"

Nikola Krstic / Shutterstock Editorial / Profimedia

Olimpijske igre u Tokiju bile su zvaničan oproštaj od reperezntacije, a tada je u legendu otišla zajedno sa Sonjom Vasić, koja je završila karijeru.

"Uh, naježila se i sad", priča Jelena, kada smo joj pomenuli sada već čuvenu fotografiju kada njih dve zajedno napuštaju svetla košarkaškog terena.

"Sonja i ja se znamo od 13-14 godine, od mlađih kategorija, jer smo ista generacije. Saradnja, odrastanje, takmičenje... Sve je to išlo postepeno. Igranje sa takvim igračima je prosto uživanje, ne možeš ništa drugo da kažeš. Igrač kao Sonja se ne rađa svaki dan. Sonja i ja smo u svakom trenutku znale gde se koja nalazi. To je ono što je nas krasilo. Zatvoren mi je pogled, ali ja znam gde je Sonja. To je jedni igrač za kog sam uvek znala gde je, da ću je u bilo kom trenutku naći".

Kao najemotivniji zajednički trenutak ovog legendarnog tandema, Jelena izdvaja pobedu protiv Španije u 1/4 finalu Evrobasketa i kasnije osvajanje zlata u Valensiji 2021. godine.

"Ta Valensija i naša emocija posle pobede nad Španijom... To je bila ekipa koju mi nikada nismo pobedile. Sonja i ja smo vukle, ne mogu da kažem mržnju, daleko bilo, ali želju da pobedimo Španiju. I onda se to desi, posle onakvog kraja regularnog dela utakmice... Desi ti se da pobediš jednu Španiju, usred Španije. Ta emocija na kraju, i dalje u glavi imam tu sliku Sonju i mene, kako plačemo... Kraj, kao da smo osvojile sve na svetu. Takav je osećaj  bio. Takav kraj leta, poslednja šansa da ih dobiješ sa njom, da s njom deliš teren... Takvom personom, igračima... To da si želeo da praviš, ne bi moglo. To su godine uživanja, i drago mi je što se vratila i da smo s njom osvajali medalje. Za nas dve, za Srbiju... Uvek se toga rado sećam", zaključila je Jelena Bruks.