Kako je Srpkinja pokorila Ameriku; Otkud Bijelo dugme u svlačionici UCLA?

U svetu vrhunske košarke, gde se uspeh često meri samo statistikom i brojem postignutih poena, retki su sportisti koji uspevaju da zadrže dečju iskrenost i duboku privrženost korenima.

Anđela Dugalić je upravo to – devojka koja je na parketima Amerike dosanjala svoj san, ali je njeno srce uvek kucalo u ritmu zemlje iz koje potiče njena porodica i to ne krije, pa tako ni u razgovoru za B92.sport.

Nakon osvajanja istorijske titule, Anđela je sumirala utiske koji su još uvek sveži, iako profesionalni ritam ne ostavlja mnogo prostora za slavlje zbog obaveza koje se nižu kao na traci.

"Malo se jesu slegli utisci, ali odmah sam morala da se bacim na druge stvari. WNBA draft je u ponedeljak, pa kreću polako pozivi, Jeste lepo osećanje, ali morala sam odmah da krenem da se fokusiram na druge stvari", započela je Dugalićeva.

Odluka o nastavku karijere bila je prirodna, s obzirom na to da se jedno važno poglavlje njenog života, ono fakultetsko, upravo privodi kraju.

"Inače, ovo mi je poslednja godina faksa, pa moram da idem da igram profesionalno, ako hoću još da igram. Igraću i u Evropi, a u WNBA tokom leta, doduše još uvek ne znam za koji tim."

"Igram za srpsku reprezentaciju – ona je moja kuća, moj dom"

Trenutak kada se oglasi poslednja sirena u finalu za svakog sportistu predstavlja vrhunac višegodišnjeg odricanja.

Za Anđelu, taj zvuk nije bio samo znak za kraj utakmice, već potvrda da se svaki sat proveden u dvorani, svaki trening i svaka žrtva isplatila. U tom haosu slavlja, slike su se smenjivale kao na filmu.

"Uf, samo sam gledala saigračice i kako su krenule konfete pomislila sam da se sve isplati, rad i trud, sve kroz šta smo prošle da bismo uspele."

Anđela je ovim uspehom postala prva srpska košarkašica sa ovim prestižnim peharom, što je činjenica koju je saznala tek nakon meča, a koja je odmah dobila poseban značaj zbog njenog porekla.

"Nisam znala to. Jeste dodalo na težini uspeha jer, mislim, ja jesam rođena i ja sam iz Čikaga, ali moji su iz Srbije i igram za srpsku reprezentaciju. To smatram domom, kućom i znati da sam prva Srpkinja koja je osvojila tu titulu jeste stvarno čast, ali opet, nadam se da će i druga deca koja su isto iz Srbije isto doživeti."

Kirby Lee, Image of sport / Alamy / Profimedia

Dominacija u finalu protiv Južne Karoline nije bila slučajnost, već rezultat hirurški preciznog plana i kolektivne svesti o važnosti svakog detalja, posebno u kontroli skoka i posedu lopte.

"Za nas je bilo baš važno da ih limitiramo na jedan šut i onda da uhvatimo taj skok, baš su dobre u ofanzivnom skoku. Bilo je važno da  sačuvamo loptu, da ne pravimo te greškice u napadu".

Neverovatan skor od 37 pobeda i samo jednog poraza tokom sezone rezultat je procesa u kojem je čak i taj jedan neuspeh protiv Teksasa poslužio kao najvažnija lekcija pred polufinale.

"Ja iskreno mislim da ne bismo mogli da osvojimo ovo bez tog poraza. Izgubili smo protiv Teksasa u jednoj od naših prvih utakmica tokom godine i sad mislim da nam je to trebalo da nam pokaže šta moramo da uradimo da pobedimo. Taj prvi put kad smo igrali protiv Teksasa, baš smo počele slabo i mekano. One su krenule da nas napadaju, a kad smo mi počele u drugom poluvremenu bilo je već prekasno i naravno da smo izgubile. Ta druga utakmica protiv Teksasa, polufinalna utakmica protiv njih sada, znale smo kako smo morale da počnemo tu utakmicu – baš agresivno i jako."

Kroz ceo turnir Anđela je beležila sjajne brojke, ali njen fokus je uvek bio isključivo na kolektivu i spremnosti da se podredi trenutnim potrebama tima.

"Šta god moram da uradim da pobedimo, uradiću. Ako treba jedan meč da dam sve poene, daću. Ako treba da samo da igram odbranu, neću pustiti protivnicu da da poene."

"Kao mala sam slušala Bijelo dugme – eto odakle takva proslava"

Pozitivna energija koju Anđela širi kulminirala je viralnim snimcima iz svlačionice.

Uz zvuke Bijelog dugmeta i pesme “Hajdemo u planine”, spojila je američku šampionsku radost sa emocijom koju nosi iz porodice.

"Ja sam tu pesmu slušala kad sam bila mala s porodicom. I mislila sam kao: 'Ej, jedan dan ću da je upotrebim'. I onda kako smo pobedile, gledam koju pesmu da izaberem i kao: 'Ajde ovo,' baš me uvek razveseli ta pesma. Moje saigračice ne znaju te pesme, naravno, ne znaju reči, ništa ne mogu da razumeju, ali su rekle: 'Za Srbiju – uradićemo to.'"

Jedan od najupečatljivijih momenata sezone bila je njena odluka da se povuče iz startne petorke. Taj potez, koji je i treneru "olakšao život", bio je ključan za hemiju ekipe.

"I jeste i nije bilo teško. Ako bih bila u ovoj situaciji opet sa ovom ekipom, ponovo bih isto postupila. To je moja odluka bila. Pitala sam, naravno, trenera da li je okej s tim. Izrazila je poštovanje i rekla da se to prenelo i na druge devojke u ekipi. Videle su da ako ja to mogu da uradim, onda one isto mogu druge stvari da urade. Ja bih opet uradila ovo za ovu ekipu. Jeste bilo teško zato što nisam znala da li sam donela pravu odluku, ali imala sam osećaj da je to bila prava odluka, nisam znala kako da objasnim to drugima, ali dobro. Stvarno je toliko laka odluka kada stvarno voliš svoje saigračice. Oni jesu moje saigračice, ali više ih doživljavam kao sestre."

Kada je dobila priznanje za najbolju šestu igračicu u martu, postalo je jasno da je taj "X faktor" bio presudan i za ovu titulu, iako je Anđeli najvažnije bilo da ekipa diše kao jedno.

"Rekla sam treneru da mislim da bi to bila najbolja stvar za ekipu. Ako se slaže, to je super. Ako ne, onda okej. Ali ja mogu da budem najbolja šesta igračica i da budem prva sa klupe. Nisam imala, da kažem, tako veliki pritisak kao i pre."

"Nisam znala ko sam kada sam bila povređena"

Ovaj uspeh još je značajniji kada se uzme u obzir da njen put nije bio nimalo lak, prožet teškom povredom i dugim oporavkom koji je testirao njenu snagu volje gotovo celu sezonu.

"Bilo je mnogo teško. Kao dete sam uvek mislila da mogu da osvojim tu titulu, zato sam bila mnogo uporna i baš sam radila, da kažem, da budem. I kad sam imala tu povredu, nisam znala ko sam. Svoj identitet sam utkala u košarku. Hvala Bogu što sam imala takve saigračice i trenere koji su uvek tu bili za mene."

Život na UCLA univerzitetu zahteva neverovatnu disciplinu, jer balansiranje između vrhunskog sporta i akademskih obaveza ne ostavlja mnogo prostora za odmor.

"Teško je. Ja sam poslednje dve godine na master programu za sport, pa je malo lakše. Ali, iskreno je mnogo teško, pogotovo zato što idem isto na UCLA-u gde je škola, ono, najbolji smo, u Americi. Putuješ neka noću, ponekad posle treninga, umoran si, gladan si, ali imaš domaći da radiš, imaš još da gledaš ove neke snimke što su profesori ostavili, da nastaviš da učiš. Mislim da ponekad ljudi ne razumeju koliko dodatnih stvari moramo da radimo. Isto, ne samo škola i košarka, nego onda imaš, evo, intervjue, moraš da imaš vremena za porodicu. prijatelje i sve to. Ponekad jedcva dođeš do vazduha".

"Nisam se premišljala da li da igram za Srbiju – ne bih bila ovde da nije bilo Marine"

S obzirom na to da nastupa i za srpsku reprezentaciju, Anđela odlično poznaje razlike između dva stila igre i zahteva koje oni nose.

"Iskreno mislim da je u Americi više fizikalnije, devojke su jače zbog toga. U Evropi nije samo da smo brze, nego se non-stop krećemo. Idemo više na agresivnost i na brzinu nego fizikalnost."

Njena veza sa Srbijom i reprezentacijom počela je na skoro filmski način, preko Danijele Pejdž i Marine Maljković, a Anđela je u razgovoru za B92.sport istakla i da je ponos koji oseća prema svom poreklu oduvek bio deo nje.

"Danijela Pejdž me je našla, krenula je da me regrutuje za tu školu i onda videla moje prezimena –ić. I ona me pozvala, ja sam odmah znala ko je ona, naravno da sam veliki fan. Pitala me je: 'Jesi li ti možda iz Srbije?' Ja sam rekla: 'Pa moja porodica jeste, ja sam iz Čikaga.' I ona kao: 'E, kao da znaš, igrala sam za srpsku reprezentaciju.' Ja kao: 'Pa znam, gledala sam te dosta puta.'I ona me je spojila sa Marinom, pitala je ako bih htela, ako bih bila zainteresovana da igram za Srbiju. Ja sam rekla: 'Da, to bi bila ogromna čast.' I iskreno da vam kažem, znala sam da će to biti ogromna čast, ali nisam znala da će ovoliko. Mnogo je više nego što sam mislila."

FIBA

Iako je rođena u Čikagu, ni u jednom trenutku se nije premišljala kada je stigao poziv da obuče dres Srbije.

"Moji roditelji su se oduvek ponosili što su iz Srbije. Novak Đoković mi je omiljeni sportista. Uvek sam gledala naše, Ana Ivanović, znači svi naši sportisti, teniseri, ali naravno, i Jokić i Bogdanović, Sonja Vasić, Jelena Bruks i tako dalje. Velika je čast, kad sam obavila taj poziv sa Marinom i razgovor sa porodicom… Iskreno ne sećam se puno toga oko dobijanja pasoša, samo se sećam da je bilo baš brzo. Ne bih bila ovde da nije bilo Marine."

"Ponovo bih izabrala NCAA – sanjam novu veliku medalju sa Srbijom"

Prethodna iskustva u nacionalnom dresu, uključujući evropsko zlato iz 2021. i nastup na Olimpijskim igrama, dali su joj mirnoću pred veliko koledž finale.

"Kad su me pitali kako se osećam pre utakmice, pošto je veliko finale, dosta ljudi gleda, rekla sam im da sam igrala na Olimpijskim igrama, na Evropskom sam osvojila zlato i to sve me je nekako smirilo za ovo finale, setila sam se kako sam se osećala na tim velikim scenama sa Srbijom. Mislim, i ovo jeste veliko, ne mogu da kažem da nije, ali svakako nije isto kao sa nacionalnim timom."

Pedja Milosavljevic/STARSPORT

Rad sa Marinom Maljković ostavio je dubok trag na njenu radnu etiku i pristup igri.

"Mnogo mi je pomogla Marina, ona je stvarno verovala u mene. Sa njom je bilo malo drugačije nego što sam ikad radila sa drugim trenerima. Ona je očekivala najbolje od mene i od naše ekipe i nije htela ništa manje od toga i zbog tog pogleda morala sam da se trudim više".

Danas, pred nove izazove sa selektorom Milošem Pavlovićem, Anđela ne oseća pritisak, već samo uzbuđenje zbog ponovnog susreta sa "sestrama" iz reprezentacije.

"On mi je pustio poruku pre nekoliko i bila sam baš uzbuđena da pričam sa njim, da se upoznamo i sve to. Znao je da nisam mogla da budem tu za kvalifikacije za Evropsko, ali je bitno da smo u kontaktu. I on mi je isto čestitao ovu titulu. Ne osećam taj pritisak, iskreno. Bila bih baš srećna ako bi mi neko rekao da sutra idem da igram sa njima. Uvek je čast igrati za reprezentaciju i uvek je lepo da igraš sa takvim saigračicama, isto ih gledam kao sestre."

U Srbiji se sve glasnije priča o NCAA i koledž košarci, ali kroz prizmu da nam "Amerika krade talente".

Anđela smatra da to nije slučaj, iako razume zašto se to sve više apostrofira. Ipak, ona kada bi i danas bila u situaciji da bira – izabrala bi NCAA.

"Ja mislim da je dobra stvar zato što dobiješ diplomu, završiš fakultet. Imaćeš naravno život posle košarke i onda šta ćeš bez diploma? Imaćeš ti isto naravno i druge opcije, ali lakše je sa diplomom. Ako možeš da zaradiš malo dok igraš ovde na koledžu i da dobiješ diplomu, to je ono stvarno vrhunska priča. Ja, da sam ponovo u tim godinama, izabrala bih isto – da igram na koledžu."

DARRYL WEBB / UPI / Profimedia

I nakon svih titula i priznanja, njeni snovi ostaju čvrsto vezani za uspeh zemlje koju predstavlja sa toliko ljubavi i san joj je nova velika medalja sa Srbijom.

"To je uvek u planu. Ne znam kada će to da se desi, ali znam da sa ekipom, saigračicama i trenerima da je to ono što moramo da osvojimo – za Srbiju", kroz osmeh je završila razgovor Dugalić za B92.sport.