Finale kakvo Srbija dugo nije videla VIDEO

Na kraju, trofej je završio u rukama Crvene zvezde, ali put do njega bio je sve samo ne rutinski.

Od samog početka bilo je jasno da ovo neće biti obična utakmica. Početak finala kasnio je zbog ozbiljnih incidenata van stadiona, gde je došlo do sukoba navijača Zvezde sa policijom.

Napetost se potom prelila i na tribine, a ubrzo i na sam teren.

Tokom meča bilo je više prekida zbog ubacivanja pirotehničkih sredstava, baklji i dimnih bombi na travu, što je dodatno razvuklo ionako emocionalno nabijen susret. Umesto standardnih devedeset minuta fudbala, publika je dobila skoro četiri sata neizvesnosti, haosa i iscrpljivanja.

A kada je lopta konačno krenula da odlučuje, prvo poluvreme pripalo je potpuno zasluženo Vojvodini.

Tim iz Novog Sada odigrao je možda i svojih najboljih 45 minuta ove sezone. Organizovani, disciplinovani i hrabri, igrači Vojvodine nisu pokazivali ni trunku respekta prema favorizovanom protivniku.

Njihov presing je gušio Zvezdinu izgradnju igre, vezni red je osvajao "drugu loptu", a svaka tranzicija delovala je opasno.

Dva postignuta gola nisu bila plod slučajnosti, već nagrada za hrabrost i taktičku disciplinu.

Delovalo je kao da je Vojvodina savršeno pročitala protivnika. Zvezda je bila bezidejna, troma i potpuno van ritma. Njeni ključni igrači nisu uspevali da preuzmu odgovornost, dok je nervoza rasla iz minuta u minut.

Bane T. Stojanovic/ATAImages

Na poluvremenu je izgledalo kao da se sprema jedno od najvećih iznenađenja domaćeg fudbala, ali šampionski timovi imaju jednu osobinu koju je teško objasniti statistikom.

Drugo poluvreme donelo je potpuno drugačiju Crvenu zvezdu – agresivniju, direktniju, odlučniju. Trener Dejan Stanković povukao je nekoliko važnih poteza, ali jedan će ostati upisan kao možda ključni momenat finala.

U trenutku kada je delovalo da vreme ističe, Stanković je napravio neočekivan potez – ubacio je Rodrigaa, čoveka koji je štoper, na poziciju centralnog napadača.

Na prvi pogled, potez iz nužde. U stvarnosti, inspiracija iz velikih trenerskih knjiga.

Navodno, ideja je potekla iz stare lekcije Žoze Murinja, koji je svojevremeno koristio Valtera Samjuela kao improvizovanog napadača kada je jurio rezultat. Stanković je posegnuo za istom logikom – kada nemaš klasično rešenje, šalješ najjačeg čoveka u kazneni prostor.

I upravo je Rodrigao postao tihi heroj finala.

Njegovo prisustvo unelo je potpuni haos u odbranu Vojvodine. Svaki centaršut postao je opasnost, svaka odbijena lopta nova nada. U nadoknadi vremena, kada je delovalo da je sve gotovo, upravo ta dodatna fizička dominacija omogućila je Zvezdi da izbori gol koji ju je odveo u produžetke.

Vojvodina, koja je gotovo sat i po vremena igrala savršeno, odjednom je počela da oseća teret propuštene prilike. Energija koju su imali u prvom delu meča počela je da nestaje. Produžeci su više ličili na borbu iscrpljenih timova nego na taktički fudbal. Zvezda je imala momentum, ali obe ekipe su delovale na ivici fizičkih mogućnosti.

Penali su zato bili logičan kraj ovakvog finala. Tamo, kao i često, neko mora postati heroj, a neko tragičar. za Vojvodinu je tu ulogu, poneo Džon Meri.

Njegov promašaj bio je trenutak kada je san Vojvodine definitivno pukao.

S druge strane, igrači Zvezde su pokazali smirenost i rutinu sa bele tačke, potvrđujući još jednom mentalitet ekipe navikle da osvaja trofeje čak i kada ne igra najbolje.

Poseban pečat ovom finalu dala je ogromna tenzija među igračima na terenu, koja se osećala praktično od prvog sudijskog zvižduka.

Kulminacija svega viđenog dogodila se odmah po završetku utakmice, kada je došlo do novih gužvi i međusobnog guranja među igračima.

Emocije su eksplodirale – jedni su slavili u delirijumu posle velikog povratka i osvojenog trofeja, drugi su teško podnosili činjenicu da im je trofej izmakao praktično iz ruku. 

Sudije, stručni štabovi i redarska služba morali su da smiruju situaciju kako incidenti ne bi dodatno eskalirali.

Upravo te scene najbolje su pokazale koliko je ovo finale bilo iscrpljujuće, ne samo fizički, već i psihološki za sve aktere na terenu.

Ovaj trofej neće ostati upamćen samo po pobedniku.

Pamtiće se po haotičnom ambijentu, po četiri sata fudbalskog ludila, po bakljama koje su prekidale ritam, po hrabroj Vojvodini koja je bila na korak od senzacije, po Zvezdinom povratku iz gotovo izgubljene situacije i po Rodrigau – štoperu koji je na jednu noć postao napadač i simbol preokreta.

Crvena zvezda je osvojila Kup Srbije, ali finale je pripalo drami.