Sa Pešteri se ne odlazi gladan – ni dušom ni stomakom FOTO/VIDEO

 Nedaleko od Tutina, u selu Raduša, ovo domaćinstvo je postalo simbol spoja prirode, tradicije i gostoprimstva.

"Ovo nije samo selo", kaže vlasnik Salko Ljaka Kahrović, dok s ponosom pokazuje drvene konake i mirisne bašte.

"Ovo je priča o upornosti i ljubavi prema svom kraju. Svi su mislili da grešim kada sam počeo da gradim ovde, ali ja sam znao – ako je nešto iskreno i domaće, mora da uspe."

Zoran Maksimović

Od sna do stvarnosti

Pre gotovo deset godina, Kahrović je započeo svoju priču gotovo bez podrške. Danas je njegovo etno domaćinstvo  poznato turističko odredište na Gornjoj Pešteri, mesto gde se svaki kutak gradi od drveta, a svaka priča miriše na ognjište.

"Kad sam počeo, govorili su mi – ‘Šta će ti to ovde u selendri?’ Ali nisam odustajao. Uložio sam trud, novac i srce. I danas mogu da kažem – isplatilo se. Postalo je brend našeg kraja", priča Salko.

Njegova ideja je bila jednostavna – da stvori mesto gde će se gosti osećati kao kod kuće, da mogu da udahnu čist vazduh, pojedu domaći zalogaj i osete toplinu pešterskog gostoprimstva.

Zoran Maksimović

Gosti sa svih strana – od Pazara do Evrope

"Glavni gosti su, naravno, ljudi iz Tutina, Novog Pazara i Sjenice"“, kaže Salko.

"Ali ove godine smo imali i puno dijaspore, ljudi koji su došli iz Nemačke, Švajcarske, Švedske. Dolaze da osete miris svog zavičaja."

Zahvaljujući saradnji sa hotelom "Borovi" iz Sjenice, sve više turista iz Beograda i drugih delova Srbije dolazi da vidi "Raduške staze".

"Jednostavno, čuju priču, dođu da ručaju, da vide životinje, da prespavaju. Bilo je i bajkera iz cele Evrope. Ne znaš odakle sve ljudi dolaze", priča on.

Zoran Maksimović

Tajna uspeha – miris domaće lepinje

U kuhinji sve se pravi po starim pešterskim receptima.

"Glavni specijalitet je pečenje ispod sača", objašnjava Kahrović: "A uz to, paprika u pavlaci koju moja žena pravi – to ljudi obožavaju. I domaća lepinja, naravno. To se ne menja nikad."

Sve što se poslužuje, od mesa do povrća, nabavlja se od lokalnih proizvođača.

"Znam od koga kupujem. Ovce su na livadama, sve je prirodno. To ljudi osete u svakom zalogaju", kaže Salko.

U njegovoj kuhinji nema industrijskih začina, nema "modernih prečica". Sve se peče na žaru, pod sačem, kako su radile generacije pre njega.

Zoran Maksimović

Zimski mir i letnja vreva

Etno selo radi tokom cele godine, iako zimi Pešter zna da bude oštra i snežna.

"Zimi radimo kad dođe dijaspora", objašnjava Kahrović.

"Znate, Tutin živi od dijaspore. Kad oni dođu, to je kao da selu priključiš infuziju. Donesu radost, energiju, ali i pomoć – jer sve što potroše, ostaje ovde", ističe on.

Tokom leta  ovo mesto je prepuno posetilaca. Dok deca trče između ograđenih prostora sa nojevima, kozama i paunovima, odrasli uživaju u jagnjetini, kajmaku i soku od zove. Na drvenim klupama, uz pesmu i kahvu, zaboravlja se na gradske brige.

"Ne žurimo, radimo polako, ali sigurno", kaže Salko dok pokazuje novi objekat za smeštaj, napravljen po savremenim standardima, ali u duhu tradicionalne arhitekture.

Zoran Maksimović

Lepota koja vraća korenima

U svetu gde se sve više gubi osećaj za prirodu i običaje, ovo jedino etno domaćinstvo na Gornjoj Pešteri je poput malog muzeja življenja. Ovde se može videti kako su nekad ljudi pekli hleb, spremali meso, čuvali životinje i živeli u skladu s planinom.

"Naši ljudi iz dijaspore kažu – ovde im je i hleb slađi nego bilo gde", smeje se Salko: "Jer kad jedeš u svom kraju, to je više od hrane – to je emocija."

Priča o Salku Ljaki Kahroviću je priča o istrajnosti, ljubavi i veri u svoj kraj. Njegovo etno selo nije samo turistička destinacija, već živi spomenik tradiciji Pešteri.

Dok sunce zalazi iza pešterskih brda, a miris dima iz sača polako se širi livadom, jasno je zašto se gosti vraćaju. U Raduše ne dolaziš samo da jedeš – dolaziš da osetiš duh Pešteri, onakav kakav je oduvek bio.

OVAJ MEDIJSKI SADRŽAJ DEO JE PROJEKTA  "ŽIVOT U SELIMA BALKANSKOG SIBIRA"  U PRODUKCIJI UG “JOURNALISTIC PLAN”, PRIPREMLJEN ZA PORTAL B92.

Promo