Autor: Autorka: Tamara Despotović Ćurčić

Komentari 0

Neko se sastaje "Kod Konja", a neko "Kod Slona". A gde ti je taj slon? - pitali su me prijatelji. Pa, u Kataniji, na Siciliji. Slon od lave sa kljovama od krečnjaka stoji ponosno na centralnom trgu grada, na Pjaci Duomo, okrenut ka katedrali Svete Agate.

U Kataniju sam doputovala jedne prolećne i mirisne noći. Na aerodromu me je dočekao Rozario iz Ačirealea, sinjore u poznim godinima. Ispostavilo se da je davno živeo u Kataniji i da u njoj više ne može da se orijentiše, ali da je dobio "precizna" uputstva od organizatora kako da me doveze do hotela. Iako je od aerodroma do epicentra grada potrebno kolima nekih petnaestak minuta, Sinjor Rozario je kružio svojim sivim fijatom oko svih mogućih lokaliteta, od Via Etnea, preko Odeona i zamka Ursino, sve do Riblje pijace. Stoga sam već prvo veče stekla utisak o onome što ću narednih dana razgledati.

Naposletku ga zamolih da ipak izađem iz automobila i pešice se snađem. Sinjor Rozario me nije napuštao. Insistirao je da me doprati tamo gde je bilo namenjeno. Slonu se te večeri poklonih pet puta, sve sa polurasturenim koferima i rasklimatanim točkićima. Konačno uplovismo u kaldrmisani prolaz, u noćnu žilu-kucavicu sa više bučnih kafea i klubova načičkanih jedno do drugog. Ušminkani i suviše "metrosekšual" Italijančići već pozivali na druženje. No, Gospodin Rozario, poput mog angelosa čuvara, razgrnu navalentnu masu i pozvoni na ogromnu limenu kapiju, te se naposletku ipak stvorih u utočištu pansiona La Koleđata.

Na balkonu sobe, omamljena od umora, mirisa i utisaka prve večeri, povukoh tri dima iz cigarete koja me je ukleto pratila još od prethodnog putovanja očekujući da bude potrošena u nekom specijalnom zen trenutku. Specijalan trenutak bio je konačni dolazak u sobu sa visokom tavanicom, sa nekoliko živopisnih pastela stare Katanje i replikom prostranog kreveta iz 18. veka. Bacih pogled na leglo ispod terase, pa navalih na cenu (it. cena -večera) koja me je sačekala (bilo je oko dva časa po ponoći). "Cenu" ne preporučujem osobama sa slabim srcem, ali se isto tako u Italiji ona ne sme propusti! Pa, kud koji!

Jedite kao da vam je sutra sudnji dan! - kažu Sicilijanci i sicilijansko-italijanske kulinarske norme. Najpre pasta kao primo pjato, a onda neko mesance, salatica, pekarski hlepčići, vino sa Etne i, naposletku, kanoli sa pistaćima i rikotom! Pitam se zaista, kako li sam uspela tako nakrcanog trbuha i pored onolike buke ispod balkona da usnim gotovo idealan san... Verovatno su sve senzacije koje sam upila to veče kružeći oko Slona imale svoje blagotvorno dejstvo... Izjutra su me u maloj trpezariji za doručak čekale sicilijanske bombe punjene čokoladom! Imaju li Italijani milosti? - pomislih.

Nakon doručka pođoh na ugovoreni sastanak. Dok sam se približavala trgu Duomo, ugledah ostale goste-zvanice u odevnim kombinacijama koje su se gotovo stapale sa baroknim fasadama od krečnjaka i lave. I Slonče je bilo tamo! Trebalo je da obiđemo grad uz objašnjenja stručnog vodiča. Ali, u Italiji, pogotovo južnoj, nikada nije sve idealno i savršeno uštimovano. Vodič se nekim slučajem nije pojavljivao. Sedeli smo na stepenicama ispod Slona i nastavili opušteno da ćaskamo i da se upoznajemo nadajući se da će nas neko makar do ručka potražiti.

Izvor: Danas.rs

Podeli:

Ovo je arhivirana verzija originalne stranice. Izvinjavamo se ukoliko, usled tehničkih ograničenja, stranica i njen sadržaj ne odgovaraju originalnoj verziji.

Komentari 0
Pogledaj komentare