"Gospodin sistem" - Jerry Sloan

Njegov tim je trenutno broj jedan na Srednjem Zapadu, ukupno četvrti u Zapadnoj konferenciji, odmah iza Spursa. Jazz igra odlično, naročito kući, u Salt Lake Cityju (skor od 25 pobeda i 7 poraza je treći u NBA). Brojka od 43 pobede ove sezone (do nedelje, 11. marta) nas dovodi do konačne brojke od 1027!

Sloan je trenersku karijeru započeo u Chicagu, posle 3 godine se našao u Utahu, prvo kao skaut, potom kao pomoćnik Franka Laydena (čoveka koji je otkrio i istrpeo nikog drugog do Johna Stocktona), koga je i nasledio tokom sezone 1988/89. i od tada, pa sve do danas, nalazi se na istoj poziciji.

Dosadašnjoj karijeri fali “samo” još titula, ali je gotovo sve ostalo u njegovom ekskluzivnom vlasništvu ili u vlasništvu male grupa trenera, u čijem je društvu i Sloan (razne brojke, tipa: 16 uzastopnih pobedničkih sezona, 10 sezona sa 50 i više pobeda itd.)

Mislim da ne postoji nijedan ljubitelj NBA košarke koji ne pamti igru njegovog tima, kada se ona zasnivala na triju Stockton – Malone - Hornacek (nepravedno i prečesto izostavljano ime). Igra koja se bazirala na pick-and-roll saradnji dva buduća člana Kuće slavnih, igra koja je zahtevala visok nivo košarkaške inteligencije, “čitanje” odbrane i iznalazenje rešenja i odgovarajućih reakcija. Igra u kojoj se znalo ko, šta, kada i zašto radi, igra u kojoj su se znala prava i obaveze svakog igrača, na terenu i na klupi.

Šta se promenilo od tada, pa do danas?

Imena igrača, njihove osobine, kvaliteti i mane, navike, ali su zahtevi ostali isti.

Svako ko se bilo kojim sportom bavio na nivou ozbiljnijem od rekreativnog, zna da sve što izgleda jednostavno i prosto - nije baš tako kako izgleda. U košarci, jedna od “prostih i jednostavnih” navika koja se najteže i najređe stiče je navika kretanja, bez obzira o kojoj se fazi igre radi, da li je to kretanje u odbrani, u napadu, u tranziciji. To je jedan od onih malih “ratova” koje svaki trener vodi sa svojim igračima, bez obzira na nivo takmičenja. Istrčati svaki put u kontranapad, sa istom brzinom i koncentracijom, istrčati svaki put “nazad”, ma koliko to izgledalo kao “nemoguća misija”, kretati se stalno, sa istom željom da se pomogne sebi, koliko i saigraču.

Kod Sloana je to deo obaveznog programa – krilni igrači svaki put moraju da istrce do čeone linije i da ukrste putanje ispod obruča, centar koji nije uhvatio loptu mora svaki put da istrči do pozicije ispod samog obruča na napadačkoj polovini. Sledeća “prosta” stvar je – ne igraš odbranu, ne igraš za mene. Bez obzira koliko si napadački talentovan, ako ne mozeš ili nećeš na drugom delu terena, onda si na klupi -  ako si uopšte u dresu Utah Jazza.

Postoje 3 osnovna preduslova za postizanje uspeha u košarci : igrači (čitaj: kvalitetni igrači), trener i organizacija tima, pod čime se podrazumeva logistička podrška aktivnostima na terenu, ali i potpuna usklađenost ciljeva vlasnika (onih čije se pare troše) i “izvođača radova“ (na koje se pare troše), i prihvatanje vremena kao nezaobilaznog faktora uspeha.

Trener ne moze da učini više od uspostavljanja igre koja će njegove igrače dovoditi u najpovoljnije situacije (za njih, a u skladu sa njihovim kvalitetima i manama), u najpovoljnijem trenutku i na najprikladnijem “mestu” (delu terena). Prepoznati kvalitete i iskoristiti ih u najvećoj mogućoj meri, spoznati mane i sakriti ih što bolje. Trener ne može da šutira bacanje, ne moze da istrči kontru, ne može da zagradi protivnika – to, i još mnogo toga, je posao igrača.

Svi znamo da je teško napraviti rezultat bez kvalitetnih igrača, a da je gotovo nemoguće imati uspeh u kontinuitetu, kakav Sloan ima.Ono što njega razlikuje od mnogih je što je i sa manje talentovanim igračima bio protivnik za respekt. Svi njegovi timovi, baš kao i ovaj danas, igraju disciplinovanu, organizovanu košarku u napadu, gde se tačno zna sta su osnove sistema i koja su sistemska rešenja. Baš kao i u slučaju sa odbranom, potrebno je pratiti taj sistem, biti deo istog. U suprotnom, nema minuta na parketu.

Karakter tima često preslikava karakter trenera i u ovom slučaju je to verovatno u potpunosti tako. Ono što traži od svojih igrača, je upravo ono što je i sam radio kao igrač. Tvrd, beskompromisan i uporan defanzivac (4 puta u najboljoj odbrambenoj petorci, dva puta biran u drugu odbrambenu petorku), spreman na sve što je dozvoljeno (često i nedozvoljeno). Pobornik discipline i borbenosti, takve igrače i selektira. Igrače koji su u stanju da prihvate i njega, kao lidera, i njegove zahteve, istovremeno spremni da prihvate i jedni druge.

Sigurno je da ima boljih, talentovanijih, priznatijih, ali kada pomislim na Utah Jazz, prvi igrač na “listi” je Matt Harpring. To je baš onakav igrač koji treba Sloanu, igrač koji daje ton igri i pristupu igri. Iako nije prvi strelac, čak nije ni starter, Harpring je sve ono što je i njegov tim (i Sloan ). Radan, nesebičan, tvrd, radnik. Njegov ulazak menja situaciju na terenu, i u napadu i u odbrani. On je jedan od onih igrača koji ne propuštaju ponuđeno, od onih koji kažnjavaju svaku grešku – kretnjom, skokom, šutem, dodavanjem.

Sistem koji se koristi u napadu je isti onaj koji je u “upotrebi” već godinama. Stocktonov dvojnik je Deron Williams, on je čovek koji kontroliše tim i sprovodi trenerove ideje u delo. Baš kao i prethodnik, odlično razume ono što se od njega zahteva, ima osećaj za ritam koji odgovara njegovim saigračima, sposoban je da kreira poene i za druge i za sebe, i to na različite načine.

Dubina napada se ostvaruje , pre svega, igrom Carlosa Boozera, koji fizički nije “idealna petica”, ali je vrlo okretan, brz, snažan i čvrst, vrlo spretan u blizini koša i ove godine ga je teško čuvati 1 na 1.

Posao mu olakšavaju sposobnosti i način igre Mehmeta Okura, koji je ove sezone jednostavno odličan. Pogađa sa distance, napada prodorom, dobro sarađuje sa Boozerom – njegov šut odvlači odbranu od koša, smanjuje mogućnost kontrole reketa bez dodatnih promena pozicija i otvara prostor za prodore igrača sa loptom, kretnje spoljnjaka i rad drugog centra - i različito, a gotovo podjednako uspešno napada različite protivnike, u odnosu na njihovu visinu, brzinu i snagu.

Bekovska podrška su Kirilenko, Giriček i Harpring, čije konstantno kretanje vezuje odbranu, tera je da non stop radi i ne daje šansu za “predah”.Opuštanja se retko previđaju i retko prođu nekažnjena.

Sve ono što rade u napadu, spoljni igrači su spremni da spreče na svojoj polovini.

Utah nije grupa sa puno defanzivno talentovanih igrača (izuzev Kirilenka), ali je zato kompaktna defanzivna Celina, svesna neophodnosti međusobne saradnje i podrške, što rezultira dobrom, pokretnom  i fizički solidnom timskom odbranom (ono što se zaista retko viđa je situacija u kojoj protivnik uspe da poentira posle faula).

Sloan veruje u ono što radi, ima dugogodišnje iskustvo i preko 1000 “potvrda”. Vlasnik tima veruje u Sloana, i igrači to dobro znaju, što na neki način predupređuje “korozivno stanje” u timu.

Za njega igraju oni koje je on odabrao. Oni koje je odabrao su nosioci igre, mladi su i vezani ugovorima, što znači da ima vremena.

A preduslov uspeha je vreme.