Lukrecija Bordžija: Incestuozna trovačica ili velika žrtva glasina i krvoločnog oca?

U periodu italijanskog humanizma i renesanse, kada su gigantske figure poput Leonarda da Vinčija dosegle evropsku slavu, nasuprot procvatu kulture, umetnosti i nauke, u borbi za vlast se obreo ozloglašeni klan Bordžija, čuven po nasilju, ali i korupciji.

Njihov cilj je bio da pod kontrolu stave područje cele Italije. Užasna reputacija porodice nije zaobišla ni Lukreciju. Tadašnji hroničari opisivali su je kao fatalnu, vrlo zavodljivu ženu, koja je trovala ljude kojima nije mogla da manipuliše, posećivala orgije i bila u incestuoznim vezama sa svojim starijim bratom, ali i sa ocem – papom Aleksandrom VI.

Mnogi istoričari sada kažu da ovi navodi imaju malo ili nimalo osnova i da je Lukrecija jednostavno bila pion u zlim igrama svog oca i brata. Kada je imala samo jedanaest godina, njen otac – u to vreme papa Aleksandar VI – i brat Čezare udali su je za 27-godišnjeg Đovanija Sforcu, gospodara Pezara. Bio je to čovek žestoke naravi, ali Aleksandra su više zanimale Đovanijeve veze nego njegov moral.

To se promenilo šest godina kasnije kada su Aleksandar i Čezare počeli da traže novo političko opredeljenje. Đovani je osetio promenu u vazduhu i mudro je pobegao da bi spasao život.

Aleksandar je organizovao da brak bude poništen zbog navodne nekonzumacije i Lukrecija se povukla u manastir da čeka ishod. Ipak ništa nije moglo da zaustavi glasine o razvratničkom životu mlade Bordžije i Lukrecija je optužena da je imala aferu i da je bila trudna u vreme kada je njen brak poništen zbog nekonzumacije. Izveštaji o njenoj trudnoći su ignorisani, ali u martu 1498. godine Lukrecija se navodno porodila u tajnosti i na svet donela dečaka Đovanija, koji je vešto skrivan od radoznalih pogleda pune tri godine.

Očinstvo nikada nije utvrđeno, ali glasine su se kovitlale širom Italije, a tračevi u Rimu govorili su o incestu. Kasnije su izdate dve papske bule. U prvoj, Đovani je prepoznat kao Čezareovo dete iz afere.

U suprotnosti sa tim, druga bula je definisala dečaka kao sina pape Aleksandra. O Lukreciji nije bilo reči i nikada nije dokazano da je ona majka. U želji da ojačaju svoje veze sa Napuljem, Aleksandar i Čezare su zatim dogovorili da se Lukrecija uda za 17-godišnjeg Alfonsa od Aragona, sina pokojnog kralja Napulja. Brak je trajao nešto manje od dve godine, a neposredno pošto su Bordžije sklopile novi vojni savez, Alfonso je pronađen zadavljen.

Navodno izvršoci gnusnog čina bili su Čezareovi egzekutori, koji su Bordžijama elegantno raščišćavali put, eliminišući svakog ko bi mogao biti pretnja.

I treći Lukrecijin brak je bio ugovoren i sklopljen radi političkih ambicija njenog oca i starijeg brata. Alfonso d'Este, vojvoda od Ferare, imao je u tom momentu 21 godinu i ispostaviće se, neće imati sudbinu svojih prethodnika. Papa Aleksandar je umro 1503. godine a sa njegovim odlaskom, prestale su i Čezareove zavere i bolesne ambicije.

Kada je i Alfonsov otac umro dve godine kasnije, on i Lukrecija su postali vojvoda i vojvotkinja od Ferare i predsedavali su umetničkoj zajednici. Lukrecija je stekla reputaciju pokroviteljke umetnosti.

Iako se etablirala u visokom društvu i posvetila normalnom životu, Lukreciju su do smrti pratile glasine o incestu, rođenju misteriozne bebe, ubistvu njenog drugog muža, kao i o učestvovanju na "Banketu kestena" - tradicionalnim orgijama koje je organizovao Čezare, a na kojima je učestvovalo 50 prostitutki i veliki broj sveštenika.

Lukrecija se okrenula religiji pred kraj života. Preminula je 1519. godine, samo deset dana nakon što je rodila mrtvorođenu devojčicu. Imala je 39 godina.