Kapela na Lovćenu Njegoševo remek-delo

O čudesnoj poeziji i filozofiji Njegoševoj napisani su tomovi knjiga. I to prvenstveno iz pera poznatih istoričara i teoretičara književnosti, na više svetskih jezika. Ali malom broju ljudi iz struke poznato je da je "pustinjak cetinjski", koji je mesto sveca obezbedio u literaturi, bio i vrhunski - arhitekta! Iako neprestano razapet između zemlje i kosmosa, odlično je poznavao prirodne zakone planete na kojoj je proveo tek 38 godina, pišu Novosti.

Potvrdu za to dao je, kako ga nauka tretira, najbolji arhitekta svih vremena, Amerikanac Frenk Lojd Rajt, koji je posetio Crnu Goru između dva svetska rata, dok je još bila "živa" Njegoševa crkva-kapela na vrhu Lovćena. Kada je saznao da je najveći poeta Južnih Slovena "nacrtao" crkvu koju je posvetio svom stricu Svetom Petru Cetinjskom, i u kojoj je po sopstvenoj želji sahranjen, Rajt je uzviknuo:

- Njegoš je zaista bio genijalan, kada je smislio ovakvo rešenje, jer kružna forma je prava kruna za vrh Lovćena. Vidi se sa svih strana i jednako izgleda sa svake.

Dakle, kapelu, koja je sagrađena 1846. godine, činila je jedna veća i jedna manja kružna forma, realizovana po Njegoševom nalogu i nacrtu.

A ko je bio pozvaniji da tako nešto kaže od Rajta (1867-1959)? Osnivač moderne arhitekture, pisac koji je objavio dvadeset knjiga, predavač, dizajner velikog opusa, poznat je po tome što je verovao u oblikovanje struktura koje su u skladu sa ljudskom prirodom i okolinom, što predstavlja filozofiju koju je nazvao organska arhitektura. A baš na tome je lovćenski genije smislio crkvu-kapelu, koja će biti porušena, uprkos protivljenju velikog dela kulturne javnosti, 1972. godine.

Malo je poznato da je Rajt, koji je rođen u državi Viskonsin, bio suprug Olgivane (Olge Ivanove Lazović), unuke velikog vojvode i junaka Marka Miljanova, koja je u Talesinu, u dalekoj Arizoni, zajedno sa slavnim suprugom, osnovala poznatu Rajtovu fondaciju, jednu od najčuvenijih škola arhitekture na svetu. Olgina majka Milica bila je hrabra i smela ćerka vojvode Marka Miljanova, čija je uloga u Prvom svetskom ratu bila velika. Poslušala je svoje srce i sa puškom u ruci otišla da brani svoj narod. Njen otac nije imao muške naslednike, pa se govorilo da je taj ratnički žar, koji je goreo iz ljubavi prema srpskom rodu, usadio u svoje tri kćerke. Najviše se rasplamsao u Milici, što se videlo odmah na početku izbijanja Velikog rata ,kada je otišla na front, rame uz rame sa muškarcima. Kada je stasala, Milica se udala za Ivana Lazovića i sa njim dobija 1898. godine ćerku Olgu.

Iz Crne Gore Olga je otišla kao sedmogodišnja devojčica početkom dvadesetog veka, bila je pisac, plesačica, kompozitor, filozof, učiteljica. Bila je u braku s Rajtom od 1924. do njegove smrti 1959. Preminula je 1988. godine. Posle njene smrti 1991. Američki institut arhitekata priznao je da je Rajt najveći američki arhitekta svih vremena.

Nema sumnje da je Olgivana svom suprugu, pored pomoći za brojna arhitektonska ostvarenja (bila mu je velika inspiracija i podrška), mnoo pričala o svojoj postojbini, lovćenskom Prometeju, koji se toliko "topio u srpske nesreće", da je to i bio razlog za posetu Jezerskom vrhu, nad kojim je stražarila jedinstvena crkva-kapela. Tu je Rajt i saznao ko je "nacrtao" kapelu, koja će se naći posle rata na grbu Republike Crne Gore. A onda su "kola okrenula niza stranu". Po nalogu ondašnjih komunističkih vlasti, crkva-kapela je srušena 1972, da bi ustupila mesto faraonskom Mauzoleju, koji je uradio genijalni vajar Ivan Meštrović. Mauzolej, kojemu je, kako su i predlagali tada mnogi znalci, bilo mesto "negde na Cetinju", otvoren je 1974.

Tako je umrla poslednja želja pesnika i vladike, koji je crkvu na Lovćenu amanetom pisanim uoči svoje smrti 1851. odredio za večno prebivalište. Pre nego što će želja tadašnjih moćnika iz Crne Gore o postavljanju mauzoleja biti realizovana, tome su se protivili ugledni pisci i stvaraoci kao što su Miroslav Krleža, Meša Selimović, koji je vapio "Ne stavljajte samar na Lovćen", posebno Srpska pravoslavna crkva i njena Cetinjska mitropolija. Ali i naučnici koji su tvrdili da će "planina odbaciti glomaznu građevinu".

Nedavno je mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije podsetio da crkvu-kapelu treba vratiti na Lovćen, izražavajući i želju brojnih slobodomislećih ljudi i u Crnoj Gori i drugde u regionu. On je kazao, između ostalog, da ne traži uklanjanje mauzoleja, već da se na zgodnom mestu, uz postojeće zdanje (taj prostor je već sagledan) sagradi crkva u istim gabaritima pre njenog rušenja.

Ovom temom, večito aktuelnom, bavio se, baš povodom ideja o vraćanju crkve i jedan srpski intelektualac, inženjer arhitekture iz Kruševca Radul Radmanovac, koji je obavestio javnost da se Njegoševo ime nalazi u Leksikonu arhitekata bivše Jugoslavije. On je podsetio da je, prilikom izgradnje mauzoleja, Lovćenu "odrubljena" glava.

Njegošev zavet

Foto: Thinkstock

Crkvicu na Lovćenu, na Jezerskom vrhu, podigao je Petar II Petrović Njegoš 1846. i posvetio je svom stricu Svetom Petru Cetinjskom. Prilikom podizanja kapele, a i neposredno pred smrt, Njegoš je izrazio želju da u ovoj crkvi bude i sahranjen, "na onoj visini, koja je najviša u Crnoj Gori i otkud se vide ponajviše samo srbske zemlje i sinje more", kako je to pričao Milorad Medaković, Njegošev ađutant i prijatelj, kasnije i državni sekretar crnogorskog knjaza Danila.

Medaković je zabeležio i Njegoševe reči kojima obavezuje Crnogorce da ga sahrane na Lovćenu: "To je moja potonja želja, koju u vas ištem da je ispunite, i ako mi ne zadate Božju vjeru da ćete tako učinjet, kako i ja hoću, onda ću ve ostaviti pred prokletstvom, a moj posljednji čas biće mi najžalostniji i tu moju žalost stavljam vami na dušu."

Njegoš je umro 19. (31) oktobra 1851, u 10 sati. Iz bojazni da bi se Turci mogli noću prikrasti na Lovćen i počivšem vladici odrubiti glavu, sahranjen je u Cetinjskom manastiru, da bi 27. avgusta 1855. njegove kosti bile prenete na Lovćen.

Priznanje Rusa Krasnova

Foto: Thinkstock

Kapelu koja je velikim delom stradala 1916. godine od artiljerije Austrougarske koja je okupirala Crnu Goru, podsetio je Radmanovac, nije "crtao" veliki ruski arhitekta Nikolaj Krasnov, kako se ponegde priča i piše, niti joj je izgled menjao prvi jugoslovenski kralj Aleksandar Karađorđević, unuk crnogorskog kralja Nikole Petrovića Njegoša, koji ju je obnovio 1925. godine.

Krasnov je, naime, visoko ocenio rešenje kapele koje je zatekao i u potpunosti zadržao njenu autentičnost. O tome svedoče fotografije kapele iz ranijih vremena i one obnovljene, pre više od devedeset godina.