Kada ljubav pomrači um

Da li ste čuli za poemu ''Porfirijin ljubavnik'' (Porphyria's Lover) Roberta Brauninga (Browning)?

Priča je vrlo jednostavna - opisuje muškarca koji na ljubav prelepe žene odgovara tako što je ubija. Do dana današnjeg, pojavile su se brojne psihološke interpretacije ovog Broauningovog dela - jedna je da muškarac želi da zaustavi vreme u jednom, savršenom trenutku i stoga ubija ženu koju voli, provodeći s njenim telom celu noć, pažljivo vodeći računa da sve na njoj i oko nje izgleda idealno. S druge strane, njegov čin rezultat je romantičnog egoizma i monstruozno sebične želje.

I, zaista, šta to dovodi do fatalnog preokreta - iz romantične ljubavi do tragičnog ishoda? Šta je opsesivna ljubav i šta su njeni motivi?

Anksioznost, opsesivnost i ljubomora – elementi mračne strane ljubavi

Adiktivnost, ljubomora, osećanje zavisnosti, neizvesnosti, očaja, psihički bol koji prerasta u fizički - sve su to neki od elemenata opsesivne ljubavi, ljubavi koja se pretvara u sopstvenu suprotnost, koja sva ona tanana, nežna, ispunjavajuća osećanja pretvara u nešto nesavladivo, mračno, teskobno, onespokojavajuće.

Osećanja u opsesivnoj ljubavi su pomešana, teška, a nad svima njima dominira anksioznost kao preovlađujući i sveobuhvatni doživljaj. To je ona senzacija ''voli me, ne voli me'' koja nas sve ponekad mori i drži u nekoj slatkoj neizvesnosti, ali koja, kada pređe granice, postaje nepodnošljiva za obe strane u odnosu. Variranje u emocijama, neizvesnost i nesigurnost polako izjedaju sve ono što nas je do juče držalo zajedno i pretvara odnos u zavisnički, iznurujući, izluđujući.

Nakon anksioznosti, tu je opsesivnost. Opet, nije to ona opsesivnost koju osećamo na početku veze, ona lepa želja da svaki delić svog života, vremena, razmišljanja i svoga bića podelimo s voljenom osobom. Govorimo o opsesivnosti koja znači - ako me ostaviš, ja više ne postojim, za mene je to kraj života, nestajanje smisla, nestajanje želje da idem dalje.

Kada govorimo o ljubavi najčešće govorimo o pozitivnim aspektima, o svemu što ljubav donosi, a što nam život čini lepšim, lakšim, čarobnijim. Ali, šta je sa ''mračnom stranom'' ljubavi, šta je sa nesigurnošću, strahom od odbacivanja, ljubomorom, na kraju i agresivnošću. Nažalost, i to su česte posledice ljubavi ili bar onoga što osećamo kao ljubav prema drugoj osobi.

Ljubomora je stanje straha, sumnje, želja za osvetom ili zavist, a sva ova osećanja izviru iz - zamišljene ili stvarne - pretnje našem ljubavnom odnosu. Mogu ih provocirati nesigurnost u sopstvene kvalitete, rivalstvo sa nekim ko ugrožava našu poziciju i koga doživljavamo nadmoćnijim. I sva ova osećanja postoje oduvek (Šekspirova tragedija "Otelo" je, recimo, priča o ljubomori) i sva ova osećanja mogu voditi ka fatalnim ishodima. Kada ljubomora nadvlada, nema granica psihološkom ili emotivnom bolu koji može biti nanet. Vrlo često, delovanja iz ljubomore i povređivanje voljene osobe mogu biti i izraz sebičnosti, sopstvene želje za nadmoći, za (privremenim) poboljšanjem negativne percepcije sebe samog ili odnosa.

Aleksandar-Mari Kolin: "Otelo i Dezdemona", 1829.

Opsesivna ljubav u teoriji

Neki nastavljači teorije Melani Klajn, Frojdove učenice koja je svoj rad velikim delom posvetila primeni tehnika psihoanalize na decu, kažu da, koliko god nam bilo neprijatno ili strano da priznamo, eroticizam je baziran na infantilnoj potrebi za prihvatanjem, primanjem i zadovoljenjem. Kada se osoba oseti intenzivno prihvaćenom i zadovoljenom, ona se tada oseća ''zaljubljeno''. Nažalost, intenzitet emocija i razmene s početka odnosa neminovno jenjavaju, što kod nekih osoba može dovesti do osećanja zanemarenosti, napuštenosti i neopravdanog i iracionalnog osećanja ljubomore. Jer osećaju da je odnos ugrožen.

Prema ovim objašnjenjima, kada naše ''primitivne'', na infantilnom nivou formirane potrebe nisu zadovoljene, dolazi do smenjivanja ljubavnih emocija sa osećanjima mržnje i agresije.

To se slaže sa postulatima nekih teoretičara koji kažu da je način na koji ''volimo'' naučen, da nam je stil iskazivanja i načina voljenja prenet kroz primarne veze u detinjstvu. Ako detetu nije pokazana i pružena zdrava ljubav u periodu kada se formira njegova ličnost, ta osoba u odraslom dobu može tražiti pažnju i pokušavati da nadoknadi propušteno kroz stvaranje disfunkcionalnih veza.

Aditkivnu prirodu ljubavi, na naučnoj osnovi, proučavala je dr Helen Fišer (Fisher), profesorka antropologije sa Univerziteta Rutgers i autorka knjige "Zašto volimo: Priroda i hemija romantične ljubavi" (Why We Love: The Nature and Chemistry of Romantic Love). Grupi ispitanika prikazivala je slike njihovih ljubavnih partnera, istovremeno skenirajući određene delove njihovog mozga. Otkrila je da se reakcije u mozgu na slike poklapaju sa reakcijom istih delova mozga na zavisnost od droge!

''Kada sam počela da proučavam karakteristike ljubavne zanesenosti postojali su identični elementi kao kod reakcije na kokain: pospanost, gubljenje osećaja za vreme, apsolutni fokus na ljubavni objekat na račun svega ostalog što ispitanika okružuje'', kazala je Fišerova u intervjuu za magazin "Psychology Today". "Ljubavni zanos može preuzeti kontrolu nad racionalnim delovima našeg mozga'', zaključuje ona.

"Iako opsesivnost i zavisnost u ljubavi nisu zvanično klasifikovani kao mentalni poremećaji, mi smo kulturološki, društveno i psihološki predisponirani da budemo adiktivni od ljubavi'', kaže Brenda Šefer (Schaeffer), psiholog iz Mineapolisa, ovlašćeni specijalista za seksualnu zavisnost i autorka knjige ''Da li je to ljubav ili zavisnost?" (Is it Love or Is It Addiction?).

"Svi oblici zavisnosti su povezani sa tri neurološka puta koja su nam neophodna za zdrav život: uzbuđenje, fantazija i zasićenje'', objašnjava Šeferova. ''Hrana, alkohol, pušenje, kao i ljubavni odnos u kome doživljavamo da naše stanje zavisi od nekog drugog su droge''.

Suočeni sa mogućnošću kraja odnosa, ne samo da se suočavamo sa potencijalnim gubitkom nekoga iz našeg života, već se događa i istovremeno povlačenje određenih hemijskih supstanci iz mozga, koje čak i za najstabilnije osobe može biti teško, skoro nepodnošljivo.

Nemogućnost da se racionalno izborimo sa okončanjem odnosa može biti povezan sa potrebom da kontrolišemo ili predvidimo dešavanja, strahom od nepoznatog, zasnivanjem sopstvenog samopoštovanja i samopouzdanja na tuđem (partnerovom) mišljenju i pogrešnom zamenom osećanja bliskosti osećanjem dramatičnosti.

Kako izgleda opsesivna ljubav?

Dr Suzan Forvard (Susan Forward) i Kreg Bak (Craig Buck) u svom delu iz 1991. godine, "Opsesivna ljubav. Kada previše boli da nekog pustite" (Obsessive Love. When It Hurts Too Much To Let Go), navode da je odbacivanje okidač opsesivne ljubavi. U opsesivnoj ljubavi sve je bolno, potpuno smo preplavljeni razmišljanjima i osećanjima o pravom ili željenom partneru, nezajažljiva potreba da ga posedujemo ili da nas poseduje ne jenjava, a svako odbijanje, fizička ili emotivna nedostupnost, vode u samodestruktivno ponašanje.

Opsesivni ljubavnici, navode Forvardova i Bak, imaju zajedničke karakteristike: veruju da ih samo osoba koju su fiksirali u svom umu može usrećiti i ispuniti - osoba koja je opsesivna ne može prihvatiti da neko drugi bude srećan, dok on pati u svojoj nerealizovanoj žudnji.

Liz Hodžkinson (Hodgkinson) se u knjizi "Opsesivna ljubav. Kako da oslobodite svoja osećanja i ponovo živite" (Obsessive Love. How to Free Your Emotions and Live Again) bavi faktorima koji dovode do pojave opsesivnosti u ljubavnom odnosu:

- dokolica; opsesivna ljubav vrlo često koincidira sa dosadom, viškom slobodnog vremena, što je u skladu sa antropološkim razmišljanjima Branka Bokuna

- osećanja ranjivosti, nedostatka samopouzdanja, nemogućnost da se ostvari osećaj pripadanja - specifična iskustva iz detinjstva poput dubokog osećanja bezvrednosti

- osećanja da smo drugačiji, specifični, da se razlikujemo od svoje okoline

- nejednakost između partnera, npr. objekat osećanja može biti već u vezi, može biti premlad ili prestar, može biti daleko, nedostupan, iz drugačijeg društvenog miljea...

Opsesivna ljubav može imati nesagledive i često fatalne posledice - od proganjanja i agresivnog ponašanja do ubistva. U opasnosti nije samo osoba koja je predmet opsesije, već i osoba koja pati od opsesivne ljubavi, a koja sebi može nauditi fizički, samopovređivati se, zloupotrebljavati različite kontrolisane supstance, čak i izvršiti samoubistvo.

Prema magazinu "Psychology Today", misao ''ova osoba je jedina prava za mene, ona je moja životna ljubav'', predstavlja koren tuge i budućeg osećanja bola. ''Fantazije hrane adiktivnost'', kaže Suzan Pibodi (Susan Peabody), terapeut i autorka knjige "Navučeni na ljubav: Kako prevazići opsesiju i zažvisnost u vezama" (Addiction To Love: Overcoming Obsession and Dependency in Relationships), "a gajeći u sebi te fantazije i pothranjujući ih razmišljanjima o odnosu kada je bio na vrhuncu i idealizacijama, upadate u začarani krug.

Takvo stanje može potrajati decenijama, sve dok se ne zaljubite u nekog drugog''. Tačnije, dok sebi ne dozvolite da se zaljubite u nekog drugog, a prethodno racionalno sagledate sve pozitivne, ali i negativne strane vašeg (bivšeg) partnera ili vaše veze. Ono što psiholozi ističu je, da u slučajevima opsesivne ljubavi, zaljubljenost ne postoji prema realnoj osobi, već izmišljenoj, iluziji koju opsesivna osoba stvara u sopstvenoj svesti, ne obazirući se na realne osobine, karakter i ličnost partnera sa kojim je.



Kako se okreće ‘’Točak opsesivne ljubavi’’?

Džon Mur (John Moore) u knjizi "Kad se opsesija pogrešno shvati kao ljubav" (Confusing Love with Obsession) daje hipotetički prikaz tzv. ''Točka opsesivne ljubavi'' koji ilustruje četiri stepena progresije opsesivne ljubavi.

Prva faza je faza privlačenja, kada osobe sklone opsesivnim emocijama požuruju stupanje u odnos, sklapanje veze, često zasnivajući kompletnu percepciju na fizičkom izgledu odabranog subjekta i zanemarujući njen karakter, lične preference, potrebe, želje…Emocije se opisuju kao beskonačne, drugačije od svega ostalog, svega prethodnog, čarobne, sveokupirajuće, kao i sam odnos.

Sledi druga faza, koja je često prelomna i u njoj osobe sklone opsesivnoj ljubavi stvaraju za sebe iluziju intimnosti bez obzira na osećanja partnera. Ubrzo se javljaju i neosnovane optužbe za neverstvo, strah od napuštanja, ljubomora, potreba za stalnim kontaktom, jak osećaj nepoverenja. Često se javljaju i depresija, ozlojeđenost, nelagodnost u vezi i pojačana tenzija.

U trećoj fazi dolazi do brže eskalacije svih ranijih osećanja i dodatnog pojačavanja pritiska na partnera koji se najčešće povlači, izazivajući tako još veći stepen anksioznosti kod osobe koja se opsesivno vezala.

Poslednja, destruktivna faza, ujedno je i najopasnija. Završava se ili okončavanjem veze i odlaskom partnera ili eskalacijom agresivnog ponašanja opsesivne osobe koja je do tada već duboko u depresiji, strahu, ljubomori i smenjivanju optuživanja samog sebe za raspad veze i besa i mržnje uperenih ka partneru koji je napustio vezu.

Neretko opsesivne osobe ne žele da se suoče sa krajem veze, obećavaju promene, pokušavaju da povrate izgubljenog partnera. Javljaju se suicidalne i agresivne misli koje, bez psihološke pomoći, mogu postati realnost.