Seksualna zavisnost: Komedija ili drama?

Nema mnogo dobrih komedija o heroinu. Čak ni Ben Stiler nije u stanju da od pušenje kreka napravi dobru šalu. Alkoholizam pak, ima svojih trenutaka, dok je već opšteprihvaćen stav da je pušenje velikih količina marihuane u najmanju ruku urnebesno. Pa, ako je već tako, koje bi onda mesto, na lestvici ovakve vrste humora, trebalo da zauzme kompulzivna potreba za seksom?

Nema tome mnogo, otkako se seksualna zavisnost na našoj skali visoko kotirala, posebno kada je 2007 u filmu “Blades of Glory” satirični junak koga tumači Vil Ferel bučno isticao svoju zavisnost kao “pravu bolest, sa doktorima, lekovima i svim ostalim”. Danas, posle premijere filma “Preveliki zalogaj”, mračne humorističke drame o seksualnoj rehabilitaciji sa Semom Rokvelom u glavnoj ulozi, i početka prikazivanja druge sezone serije Californication, polučasovne porodične komedije sa Dejvidom Duhovnijem u ulozi seksoholičara na rehabilitaciji, ovaj poremećaj je, čini se, našao svoje mesto negde bliže sredini pomenute lestvice.

“Preveliki zalogaj” ima elemente klasičnog stoner movie-a – nešto poput “Harold and Kumar Can't Stop Masturbating“. Dvojica lenština stvaraju veselu zbrku dok jure za fiksom, sukobljavaju se sa kolegama i beže pred zakonom. Međutim, uporedo sa erotskim ludorijama, pojavljuje se i dosta scena emotivnog bola – prekinutih prijateljstava, smrti roditelja, otkrića da se dotaklo dno.

U Californication-u se takođe kolebljivo smenjuju humor i patos. Serial počinje scenom u kojoj se lik koga tumači Dejvid Duhovni, odriče seksa zarad dobrobiti porodice. U nastavku se nižu opisi njegovih nastojanja da u apstinenciji i ustraje. U prvoj epizodi greškom ima oralni seks sa mladom ženom koju je sticajem okolnosti pomešao sa vlastitom devojkom (Ups!). Ipak, ma koliko se otkačenom činila ova indiskrecija, svaki pogrešan korak rezultira žalosnom prepirkom, emocionalnim sukobom i gotovo raskidom. (Tu je naravno i implicitna aluzija na Duhovnijev stvaran život i navodne lične probleme sa seksualnom zavisnošću)

Pa dobro, je li onda sindrom Don Huana smešan ili tužan? Ambivalentnost u pop kulturi odraz je neslaganja koje vlada među medicinskim eksperatima— Seksolozi, psiholozi i psihijatri, ne mogu da se dogovore oko definicije pojma seksualne zavisnosti, ili preciznije oko toga treba li je uopšte nazivati zavisnošću. Pobornici dijagnoze u njoj vide korisno oruđe u razvijanju terapije i prihvatanju pojedinaca koji su prinuđeni da se suoče sa problemom. Neistomišljenici pak veruju da se radi o opasnom uplitanju skrupula u medicinu koje doprinosi jedino promociji knjiga samopomoći i ekspanziji proizvodnje psihoaktivnih lekova. Suština debate, međutim leži u mnogo ozbiljnijem pitanju koje postavlja moderna nauka: Šta u XXI veku zapravo znači biti ovisnik?

Savremeno shvatanje da se može biti ovisnik o seksu, kao, uostalom, i o bilo kojoj drugoj navici – prekomernom jelu, kupovini, kocki ili četovanju – dobilo je na značaju među naučnicima tek u prošloj četvrtini veka. Rana verzija ove ideje pojavljuje se u zapisima Sigmunda Frojda iz 1897 godine. Frojd je tvrdio da je kompulzivna zloupotreba alkohola, morfina i duvana zapravo zamena za masturbaciju, koju naziva “primarnom zavisnošću". (Njegov sledbenik, Sandor Rado, značajno ime među psiholozima ranog XX veka, vrhunac opojnog dejstva droge, naziva “farmakogenim orgazmom”). Međutim, među naučnicima koji nisu bili sledbenici psihoanalize, ova teorija nije naišla na šire prihvatanje.

U periodu pred II svetski rat, naučnioci koji su se bavili istraživanjem narkomanije, uvode u redovnu upotrebu pojam “zavisnost”, kao klinički termin koji upućuje na psihološki poremećaj, problem koji se tiče ljudske volje, a ne tela. Nekoliko decenija kasnije, predmet interesovanja nauke postaje hemijski sastav samih droga. Naučnici počinju da se interesuju za specifične efekte koje pojedine supstance imaju na oganizam – za biološku zavisnost koju izazivaju – pre nego za šablone ponašanja samih zavisnika.

Ovaj, neuropsihološki pristup izučavanju problema narkomanije dostigao je vrhunac sedamdesetih godina, kada su naučnici konačno otkrili vezu između različitih vrsta narkotika, neurotransmitera i nervnih centara zadovoljstva mezolimbičkog dopaminskog sistema. 1973, otkrće opijatskih receptora pokazalo je da je naš uobičajeni osećaj zadovoljstva jednak ublaženoj verziji vrhunca opojnog dejstva narkotika: Heroin i morfin deluju tako što podražavaju dejstvo hemijskih supstanci koje u mozgu prirodno postoje, a zatim prenadražuju naše mezolimbičke puteve.

U isto vreme, uspon hipi pokreta i rekreativnog korišćenja droga podstakao je istraživače da pojmove šire definišu. Pokazalo se da opijati nisu jedini izazivači zavisnosti koji aktiviraju naš mezolimbički sistem, isto se ponašaju i supstance kao što je kokain, kanabis ili kvaludes (metakvalon). U programima za odvikavanje, zloupotreba psihoaktivnih supstanci počela se tretirati kao jedinstven problem, umesto ranijih specifičnih programa za lečenje ovisnosti o pojedinačnim drogama. Budući da sve ove droge deluju na jedan te isti moždani put, poremećaj na tom putu može kod pojedinca izazvati podjednaku osetljivost na sve droge istovremeno.

Novim pristupom u istraživanju zavisnosti od upotrebe opojnih droga, otvoren je put proučavanju zavisnosti od pojedinih vrsta ponašanja uopšte. Ako znamo da aktivnosti poput jela i seksa mogu da aktiviraju iste centre zadovoljstva kao i heroin, morfin ili kokain, mali je korak do pretpostavke da ponavljanje određenog šablona ponašanja može samo od sebe generisati zavisnost. To znači da vam ne treba dop da biste aktivirali dopaminske receptore, već da gotovo svaka navika može uzrokovati osećaj sličan dejstvu narkotika.

Psiholozi toga doba počeli su da objašnjavaju ponavljane i kompulzivne radnje hemijskim terminima. Patološko kockanje je, na primer, 1980 zvanično uvedeno u Dijagnostički i statistički priručnik za psihičke poremećaje, i definisano na sličan način kao i poremećaji usled upotrebe psihoaktivnih supstanci. U međuvremenu je, 1978 godine, u jednom stručnom članku, privi put upotrebljen izraz “seksualna zavisnost”, da bi, pet godina kasnije, ova dijagnoza bila popularizovana zahvaljujući knjizi Out of the Shadows, Patrika Karnsa, američkog terapeuta za bolesti zavisnosti.

Od devedesetih do danas, retorika kojom se opisuje zavisnost od pojedinih oblika ponašanja sve više se oslanja na neurohemiju. Pornografija se danas označava terminom “erototoksin”, što će reći stimulans koji izaziva oslobađanje koktela neurotransmitera i hormona koji uzrokuju zavisnost. Patrik Karns je nedavno, u jednom članku u New York Times-u, objasnio da orgazam oslobađa istu količinu dopamina kao i alkoholno piće.

Radi se o teoriji obrnutoj od one koju je, pre više od jednog veka. formulisao Frojd. Nekada se ovisnost o drogama posmatrala kao psihološki problem – poput kompulzivne masturbacije. Danas, zahvaljujući boljem poznavanju fiziologije mozga, počinjemo da posmatramo kompulzivne masturbatore kao žrtve bolesti, na potpuno isti način kao i narkomane.

Zbog svega ovoga još ne uspevamo da se približimo prihvatanju neprijatne istine da je zavisnosti nešto između – neurološki poremećaj slobodne volje, kako bi rekla Nora Volkov, direktorka Američkog nacionalnog instituta za sprečavanje narkomanije. Ona objašnjava da je zdrav mozak u stanju da odbije nezdrave impulse i želje. Usled poremećaja moždanih funkcija dolazi do gubitka sposobnosti inhibicije kompulzivnog ponašanja, situacije koju ona poredi sa vožnjom automobila bez kočnica.

U popularnoj kulturi, tenzija između ponašanja i bolesti prevodi se u konfuziju između komedije i tragedije. Je li seksualni zavisnik, poput lika koga tumači Vil Ferel u Blades og Glory, samo pohotljivac bez snage volje, koji je čak i tokom rehabilitacije u nekontrolisanoj potrazi sa seksom? (Šala o seksualnim zavisnicima koji flertuju na grupnoj terapiji pojavljuje se i u Prevelikom zalogaju, u jednoj epizodi Kafića Uzdravlje i jednoj epizodi Nip/Taka). Ili bi se možda pre moglo reći da je ovisnik poput obolelog od raka, nemoćan da kontroliše šta ga je i na koji način pogodilo?

Kada je reč o kompulzivnom seksualnom ponašanju, i među stručnjacima postoji izvesna ambivalentnost koja je više pitanje semantike nego estetike: rasprava se vodi oko toga treba li uneti poremećaje zasvisnosti od određenih oblika ponašanja (a sporna je i sama reč zavisnost) u novu verziju Dijagnostičkog i statističkog priručnika za psihičke poremećaje. Neki tvrde da sam termin doprinosi stigmi koja neumitno prati ovakve poremećaje. Drugi pak, u medikalizaciji ponašanja – seksualnog ili ma kog drugog – vide pokušaj neke vrste društvene kontrole.

Jasno je dakle, da su, u neku ruku, i stručnjaci podjednako zbunjeni kao i mi.

Seriju Californication možete gledati na TV B92 svake nedelje od 23.35 časova