Razotkrivanje fenomena - Forenzika

forenzike, psihologije i drugih disciplina, istražiteljske ikone kao što su Horatio Caine (CSI: Miami), Mac Taylor (CSI: NY) i Gil Grissom (CSI: Las Vegas) doprinele su kultnom statusu serijala. Tako dečaci i devojčice danas, umesto maštanja da postanu piloti ili učiteljice, razmišljaju o tome da budu forenzičari, a omladina željna fakultetskog obrazovanja sve češće se raspituje o studijama na kojima se stiče osnovno znanje iz, grubo rečeno, „istražiteljstva“.

U čemu je tajna ovog fenomena? O tome više niko ne razmišlja. Samo se gleda. Zbog čega nas umesto romantičnih komedija ili akcija više interesuje da na malim ekranima saznamo da li je Peterova dlaka pronađena na mestu zločina zaista njegova, ili da li se po sobi, upotrebom specijalne, „nevidljive svetlosti“ i hemijskih supstanci, može rasvetliti ko je ubijen? Ni o tome se više ne razmišlja. Novi nastavci se „gutaju“.

Da li postoje i beogradski Istražitelji? E, to je već pravo pitanje. Ako i postoje, gde su? Preciznije, ko su oni?

U odnosu na Majami, Njujork i Las Vegas, gde gledamo samo po jedan tim vrhunskih stručnjaka, Istražitelja iz Beograda ima u više grupa. Postoji tim ljudi u Nacionalnom institutu za sudsku medicinu, postoje stručnjaci iz oblasti forenzike u MUP-u Srbije, a tu su i dve mlade doktorke molekularne biologije i biohemije koje vode „DNK“ centar za genetiku.

Bojana Panić i Ana Banjac-Čanak na čelu su centra osnovanog 2008. godine koji okuplja najbolje stručnjake iz oblasti forenzičke analize DNK. Bojana i Ana stekle su obrazovanje u inostranstvu. Pošto su završile specijalističku obuku iz oblasti forenzičke DNK analize, dobivši za to EU sertifikat čuvenog profesora Bernda Brinkmana, kasnije su radile u laboratoriji MUP-a Srbije. Danas su, slobodno se može reći, krem naših forenzičkih stručnjaka. One su do sada nebrojeno puta pomagale u rasvetljavanju zločina, utvrđivanjima očinstva i srodstva i identifikaciji bioloških tragova. Posle rada u policiji, „beogradske istražiteljke“ pružale su svoje usluge sudovima, detektivskim agencijama, advokatskim kancelarijama i pojedincima.

Kako objašnjavate popularnost franšize CSI u Srbiji? Zbog čega je forenzika postala sastavni deo naših života, a do juče se nije ni znalo šta je to?
Bojana Panić: Cela planeta zaražena je tom serijom o forenzici, a mi smo samo deo globalnog fenomena. DNK analiza svima je interesantna, jer stvarno vrlo mala količina nečijeg biološkog materijala može nekog da dovede u vezu sa određenim licem mesta. Mi u Srbiji uvek volimo te teorije zavere i istrage, pa pretpostavljam da je zato serija interesantna ljudima. Obe ih gledamo kad stignemo. Gledamo da bismo videle da li oni to rade kako valja ili pogrešno prikazuju stvari.

Ana Banjac-Čanak: Ljudima je atraktivan taj lep ambijent u seriji i to što dobijaju rezultate u roku od jednog dana. Jedino što to baš i nije tako u praksi. U seriji je dovoljno da pogledaju uzorak i već imaju objašnjenje, pa čak i glavnog osumnjičenog. To je vrlo moćna tehnika, ali ne ide tako brzo.

Koliko je realno sve to što gledamo? Kažete da uočavate greške, ali i dobre strane njihovih analiza slučajeva.
BP: Realno je da se iz mikrotragova može otkriti mnogo toga. Ako je neko nešto dodirivao, ako je ostavio opušak, ako je neko nekoga pljunuo... od tog biološkog materijala stvarno može da se dobije DNK profil, biološki trag. To je istinito. Ali, brzina dobijanja rezultata nikako nije realna, jer ta procedura traje duže. Drugo, njima su uvek čisti uzorci, dobijaju jedinstvene DNK profile pa na osnovu toga mogu nekom da zapečate sudbinu. U praksi, tragovi koji se obrađuju nisu jedinstveni. Više osoba ostavi trag, pa su tu mešani profili koje treba protumačiti. Meni smeta to što su u jednoj epizodi dobili kompletan DNK profil iz jednog jedinog spermatozoida. To je nemoguće. Ne možete u praksi iz jedne ćelije dobiti profil. Drugo, spermatozoidi kao polne ćelije nose samo polovinu genetičkog materijala. Smeta mi kada neko samo dotakne neku gitaru u prodavnici i oni odmah na osnovu toga imaju njegov DNK profil. Ni to nije realno.

ABČ: Mešavine DNK profila više od četiri osobe nisu dovoljno informativne da bi na osnovu toga nešto moglo da se zaključi.

BP: Još nešto: ne može se, kao u seriji, znati kada je neko ostavio neki trag. Ne mogu ja sada da utvrdim da li ste vi danas u 13.30 pili iz ove čaše ili ne. U tom serijalu prikazuju kao da je tako. Mi možemo da vežemo DNK profil za mesto, ali ne nešto više od toga. Postoje ograničenja.

Da li vas prijatelji zovu kad vide nešto u seriji?
BP: Mene da, pitaju da li neki rezultat može tako i tako da se dobije i slično. I nas dve smo ranije, dok smo radile u MUP-u, ujutro posle sastanaka s kolegama komentarisale nešto što smo viđale po serijama. Obično bismo pričale o nečemu što u seriji nema veze s realnošću.

Kada nastupaju beogradski forenzičari prilikom slučaja?
BP: Kada se dogodi krivično delo, prvo izađu „obični“ policajci. Njihov deo je da samo obezbede lice mesta. Forenzičari bi trebalo da budu prvi koji uopšte ulaze na lice mesta. Posle stavljanja policijske trake, niko osim forenzičara ne bi smeo tu da boravi. Postoji čitavo odeljenje u Beogradu koje se bavi „krim-tehnikom“. To odeljenje, članovi tog tima, pred odlazak na lice mesta oblače odela za jednokratnu upotrebu, stavljaju kape, maske, kaljače za obuću i ulaze. Na licu mesta prvo se gledaju tragovi obuće, jer se oni najlakše mogu kontaminirati. Onda slede otisci prstiju, biološki tragovi, balistika i tako dalje.

Da li su rezultati i kod beogradskih forenzičara približno tako uspešni kao kod kolega u zapadnoj Evropi, Americi i kod holivudskih Istražitelja?
ABČ: Jesu. Mislim da je laboratorija u MUP-u veoma dobro opremljena i svi su dobro obučeni, kao i nas dve ovde. Dobijaju se veoma dobri rezultati.

BP: Najvažniji su oni koji izuzimaju tragove — da izuzmu prave. Oni koji rade u laboratoriji ne mogu ništa da obrade ako prva karika u lancu ne obavi svoj posao kako treba.

Šta sve spada pod pojam ’forenzika’?
ABČ: Ona je podeljena na nekoliko oblasti. Mi se bavimo forenzičkom DNK analizom. U forenziku spadaju i balistika, otisci prstiju i stopala, sve što sa bilo koje strane može da nađe odgovor na pitanja zašto, ko, kada i kako je izvršeno neko krivično delo.

Da li su forenzika i sudsko veštačenje isti pojam?
BP: Kod nas nije jasno definisano šta je šta. Termin ’forenzika’ tek sada ulazi u upotrebu. Kriminalističko-tehnički centar ili odeljenje za krim-tehniku vrši taj deo posla: obradu lica mesta i analizu tragova. Sudsko veštačenje ipak je nešto drugo.

ABČ: Kada uradimo neku forenzičku DNK analizu, mi napišemo nalaz s mišljenjem koji pošaljemo sudu. Ukoliko je sve jasno, oni nas ne pozivaju naknadno na sud. Ukoliko nije jasno, ili odbrana odnosno tužilaštvo ima pitanja, naša je obaveza da izađemo na sud i dodatno pojasnimo nalaz s mišljenjem. Ta dva pojma zato jesu u nekoj vezi, ali nije obavezno da se za svaku forenzičku analizu izlazi na sud.

BP: Važno je da se svaka forenzička DNK analiza radi isključivo po naredbi suda. Policija ne može sama to da uradi, iako ima laboratoriju. Sudija je taj koji piše naredbu i koji kaže koji tragovi treba da se analiziraju.

ABČ: Praktični deo te primene zavisi od zemlje do zemlje. Recimo, u Francuskoj, ljudi koji rade forenzičke DNK analize izlaze na sud jednom u pet godina. Kod nas je to češće, u Nemačkoj takođe. Ovo je nešto relativno novo kod nas, tako da ni sudije nisu dovoljno upućene, ne poznaju terminologiju. Nas dve trudimo se da nalaze pišemo jednostavnim jezikom, da to bude jasno svakome.

Ko utvrđuje kada telo ide na obdukciju ili ne?
BP: Istražni sudija koji vodi taj slučaj.

ABČ: Svako telo gde je smrt nastupila pod sumnjivim okolnostima moralo bi da bude upućeno na obdukciju.

Da li je tačno da je za jedan rezultat dovoljno pet sati i 20 ćelija?
BP: U principu, 20 ćelija jeste dovoljno, ali pet sati ne. Zavisi od tipa uzorka. To jeste najkraći rok ako vam sve ide od ruke i ako se bavite samo jednim uzorkom, ali u praksi je to vreme gotovo nemoguće postići.

ABČ: Da biste sve uradili za pet sati, morate imati veoma dobar uzorak koji podrazumeva ili krv, ili bris bukalne sluznice ili spermu gde imate dovoljnu količinu materijala iz koga može da se izoluje DNK. Ako postoji laboratorija koja radi, recimo, 300 predmeta u jednom trenutku, onda je to, jednostavno, nemoguće.

Da li se iz serija o istražiteljima može „naučiti posao“; preciznije, da li je moguće na osnovu viđenog izvršiti savršen zločin?
BP: Ljude koji bi da izvrše neko krivično delo istražitelji iz tih serija mogu indirektno da poduče na šta da obrate pažnju, šta ne smeju da čine i kako da uklone tragove. Mene su baš u jednoj emisiji pitali kako da se uklone biološki tragovi. Ja to javno ne mogu da kažem. U tom smislu, serije mogu da poduče ljude nečemu, ali daleko od toga da neko može da izvrši savršen zločin na osnovu njihovog gledanja.

ABČ: Mi smo skloni tome da mislimo kako sve može da se nauči preko Interneta i iz serija. To ne može, jer bi onda bili ukinuti svi univerziteti. Mora da se završi fakultet, da se specijalizira u toj oblasti, što može biti ili biohemija ili molekularna biologija. Treba tim poslom da se onda bavite, da steknete iskustvo.

Kako se u Srbiji postaje forenzičar?
ABČ: Kod nas je i danas najbolje upisati molekularnu biologiju ili biohemiju, koje daju osnovu za kasnije bavljenje forenzikom. Kada se to završi, onda bi bilo dobro zaposliti se u jednom od centara koji se bave forenzikom.

BP: Na Policijskoj akademiji postoji kriminalistički smer. Tu postoje specijalističke studije koje se zovu Kriminalističko-forenzičke identifikacije. Tu ljudi mogu dobiti informaciju o tome šta sve postoji. Stvar je u tome što sva veštačenja, analize i slično moraju da rade ljudi koji su završili fizičku hemiju ili hemiju, ili pak molekularnu biologiju. Još nema fakulteta koji sve može da objedini.

Kako ste se vas dve pronašle u ovom uzbudljivom pozivu?
BP: Meni je DNK analiza uvek bila interesantna u forenzičkom smislu. Ono što me je privuklo ovom poslu i vratilo iz Engleske, gde sam doktorirala, jeste činjenica da se u Beogradu pravila laboratorija sa specifičnom namenom po odgovarajućim standardima, gde se poštuju procedure i način rada. Ceo taj projekat bio mi je veoma interesantan, kompletno nova stvar koja u samom startu obećava. Lepo je u forenzici to što dobijate neki rezultat relativno brzo i on predstavlja neko dobro delo. Rešavate slučajeve, pomažete. Kad je reč o dobijanju DNK profila, rezultat može nekog da oslobodi sumnje ili da sumnju potvrdi. Sam posao je interesantan, jer je uvek drugačiji, baš kao što je i svaki predmet — predmet za sebe.

ABČ: Kad sam upisivala studije, ne znam da li je ta forenzička DNK analiza uopšte bila aktuelna. Nisam znala da ću time da se bavim. Kad sam doktorirala u Minhenu i vratila se u Beograd, takođe mi je bilo interesantno to što se pravi laboratorija gde ću moći da primenim znanje i iskustvo koje imam. Ovaj posao potom uđe u krv. Jeste stresan, jer ste stalno u kontaktu sa stvarima koje nisu prijatne, ali na neki način diže adrenalin i interesantno je dok se radi.

Obe ste bile deo DNK laboratorije MUP-a Srbije. Koliko kaskamo za svetom u toj oblasti?
BP: Kad je reč o DNK analizi, u smislu opreme i hemikalija koje se koriste, ne zaostajemo nimalo.

ABČ: Ono što ne spada u naš posao — znači, čitav pravni sistem i procedura kretanja uzorka od lica mesta do suda — to treba malo podići na neki viši nivo. Ali, već se ide ka tome. Iz forenzičkog ugla gledano, forenzički svet razgovara jednim univerzalnim jezikom. Sve je toliko standardizovano da ne može da se dogodi da jedna laboratorija bilo gde u svetu radi na drugi način.

Šta bi poboljšalo rad naših forenzičkih DNK službi?
BP: Selekcija tragova koje treba analizirati.

ABČ: Potrebno je više ljudi koji bi se bavili forenzičkim DNK analizama. Mali je broj stručnih ljudi, a mnogo analiza koje treba raditi.

KO SU SRPSKI „CSI“?

Bojana Panić diplomirala je molekularnu biologiju i fiziologiju na Biološkom fakultetu u Beogradu, s prosečnom ocenom 10. Potom završava doktorat iz molekularne biologije na univerzitetu u Kembridžu i dobija nagradu za najbolji doktorat. Radila je četiri godine kao rukovodilac DNK laboratorije pri MUP-u Srbije, od njenog samog začetka. Objavila je četiri rada iz oblasti DNK analize u prestižnim žurnalima.

Ana Banjac-Čanak završila je osnovne i magistarske studije iz biohemije (prosek 10) na Hemijskom fakultetu u Beogradu. U Minhenu 2005. godine završava doktorat iz oblasti molekularne biologije i genetike tumora. Radila je na Institutu u Vinči kao i u GSF Institutu u Minhenu. Od 2006. godine radila je u DNK laboratoriji pri MUP-u Srbije. Takođe je autor nekoliko radova iz oblasti onkologije i molekularne biologije, i primila je nekolicinu nagrada za rad iz ovih oblasti.